http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=XPbT-MPPYaw

Proročanstvo blaženopočivšeg starca Gavrila iz manastira Bošnjani

Srbiju će rasparčati, na delove, otcepiće i Vojvodinu i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će delom Albanija biti. Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će posebno, svaka otcepljena jedinica imati svoje centre za sve. Spas je u opštem pokajanju i povratku Srba Bogu. Posle velikog svetskog sukoba Srbi će uz pomoć Rusije vratiti Kosovo. Ni jedan Albanac na tlu Kosova neće ostati.

Monahinja Makrina (Majstorović), kao i još neki vernici, bili su svedoci ispunjavanja proročkih reči starca Gavrila. Zbog toga bi upozorenja starca Gavrila trebalo shvatiti ozbiljno, kao signal za pokajanje naroda, koje je, kao što svedoči duhovna i crkvena istorija, umilostivilo Gospoda da ne popusti iskušenja i stradanja na svoj verujući narod.

Starac je rekao da će, ako ne dođe do pokajanja, „Srbiju rasparčati, na delove, otcepiće i Vojvodinu i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će delom Albanija biti, njima će biti dana, daće se njenom narodu, Albancima, Šiptarima, na korišćenje, naši neće tamo smeti ni živeti. I tamo će naše svetinje rušiti. A svet će ih podržavati, isti oni koji su nas i bombardovali.“

Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će se posebno, svaka otcepljena jedinica imaće svoje centre za sve.

Bog je, od davnina, kao što svedoči Stari zavet, slao svoje proroke i duhovne ljude da prenesu određene poruke narodu, da ih poduče, upozore… Pravoslavna crkva slavi u čuva uspomenu na Proroke koji su najavili dolazak Spasitelja, Sina Božijeg, Gospoda Isusa Hrista. I posle toga, u poslednjih dve hiljade godina, Bog je preko velikih duhovnika upozoravao narode. Jednog od takvih duhovnika, pravednika i  molitvenika za ceo pali rod ljudski, naš narod imao je u monahu  Gavrilu.

Još kao mlad pripadao je Bogomoljačkom pokretu. Posle Drugog svetskog rata došlo je teško vreme za Crkvu. I pripadnici Bogomoljačkog pokreta bili su na meti nove komunističke vlasti. Vitomira, kako je bilo svetovno ime starca Gavrila, uhapsili su pod optužbom da je narodni neprijatelj i neprijatelj socijalističkog poretka.

Na njega su vršili pritisak da više javno ne govori da Bog postoji, da ga prestane hvaliti, da se učlani u partiju, da ne slavi slavu. On se nije hteo odreći Gospoda i svoje vere, pa su ga islednici tukli tako da mu je krv tekla iz usta, nosa i ušiju.

Posle jednog od strašnih batinanja, bacili su ga u podrum pun vode; bila je zima, voda ledena, on sav krvav i izubijan. Od udarca mu je pukla bubna opna (od tada na jedno uvo uopšte nije čuo, a na drugom mu je sluh bio oštećen ). Udbaši su javili njegovoj familiji da je umro i da dođu po njegovo telo.

Takve batine i noć u ledenoj vodi niko nije mogao da preživi. Po izlasku iz zatvora, postao je crkvenjak u Jagodinskoj crkvi, da bi u manastir pošao kad je već bio prevalio pedesetu. Monaha Gavrila ništa svetsko nije interesovalo. Nije čitao novine, niti gledao televiziju. Živeo je skromno u siromaštvu.

Manastir Svetoga Luke u Bošnjanima počeo se graditi malo pre nego što je on došao k njemu. Od jakih kiša voda je ulazila u tada još pomoćni konak, odnosno baraku. To nije smetalo ocu Gavrilu da se duhovno podvizava. Imao je jako izoštren um, znao je sve tajne ovog sveta.

Monahinja Makrina (Majstorović), koja je živela zajedno sa starcem Gavrilom u manastiru Bošnjanji, početkom devedesetih godina bila je svedok ispunjenja starčevih proročanstava. Ona je, što je mnogo važnije, zapisala proročanstva starca Gavrila.

„Došla sam u manastir po Božijem promislu, baš kada je otac Gavrilo zamonašen. On je danas zamonašen, a drugi dan sam ja došla kao iskušenica u manastir Stubal kod Kraljeva 1987. godine. Nisam tada ni bila svesna, s obzirom da sam  poziv odabrala po ukazu mojih duhovnika i po ukazu Božijem, šta mi dalje predstoji i šta ću sve doznati preko starca Gavrila, koji je imao tako veliko duhovno i životno iskustvo.

Tako se po Božijem promislu dogodilo da starac, uprkos teškim stradanjima, ostane u životu, da nam prenese znanja i otkrovenja za budućnost Srbije, pokaže koji nam je put ispravan i odakle nas čeka svetlo“, kaže ona.

„Uobičajeno je bilo da kada dođemo iz rada, pročitamo večernju molitvu i onda uđemo u sobu kod oca, da ga pre spavanja obiđemo, da se dogovorimo za naredni dan, da nam da uputstva, da se ocu požalimo ako je nešto bilo loše, ili da ga pitamo da li mu nešto treba. Uvek smo zadnji oproštaj, kad polazimo u sobu, uzimali iz očeve sobe. Majka i ja smo spavale u sobi preko puta da bismo mogle noću oca da obiđemo, da mu ne ispadne žar i tako…

Tako smo jednom ušle u njegovu sobu bez nekog posebnog razloga, da ga obiđemo, da vidimo da mu nije slučajno spala posteljina, da mu namestimo. Otac je prišao prozoru i čudesno je pogledao. Tada još nije bilo ni bombardovanje, ni rat na Kosovu. Pogledao je kroz prozor i pogledao je ka nebu i kazao:

’Joj, ćerko, vidi mesec krvav, ćerko, nebo se otvorilo, crveni barjaci sa neba kreću na Kosovo. Krvavi barjaci, ćerko, ponovo će rat, ponovo će rat za Kosovo da se bije… Muslimani se udružili’, kaže on, ’i na pravoslavlje udarili, doći će da zavlada taj njin polumesec.’

Kaže, ’Ćerko moja, misle da zgaze pravoslavlje, kad se budu osmelili, Bog im neće dati, a vidim’, kaže, ’katolici sa njima šuruju zaveru protiv Srba.’

A onda je rekao: ’Vidim, ćerko, da oni donose odluku da nam zemlju rasparčaju i da nam Kosovo uzmu. Moraju se skloniti svetinje iz naših crkava, tako su i naše mudre vladike Čarnojevići radili, svetinje su nosili sa mesta na mesto, da ne bih njih agarjani poduzeli.’ Kaže: ’Vidim kuće na Kosovu gore, vidim narod beži, padaju i ubijaju i Albance i Srbe.

Vidim, ćerko, naše krstove ruše na crkvi.’ A ja velim: ’Kako, oče, ruše, ko će se na crkvu popeti, visoka je, ako padne?’ Kaže on: ’Vidim, ćerko, popeo se na crkvu i krst ruši.’ Kasnije, kada je 2004. godine bio pogrom, setila sam se toga. I tada mi je još rekao: ’Joj, rat se i nevolja bliži, velika muka i nesreća, ali ne vredi’.Tako priča mati Makrina, i dodaje:

„Starac Gavrilo je rekao da ne idemo putem kojim idu naši neprijatelji. Taj put je propast, nemojte ići timputem kao oni, to je crna reka… Naši ne mogu Kosovo odbraniti. Oni će ga uzeti za privremeno. Monahinja Gavrila priča da su jedne večeri, nekoliko sedmica posle tih starčevih reči, došli meštani iz obližnjeg sela i rekli da je počelo bombardovanje Srbije.“

Monahinja Makrina je reči starca Gavrila zapisivala i sabrala u korice knjige  „Monah starac Gavrilo − prorok poslednjih vremena“.  I drugi vernici su bili svedoci starčevih proroštava.

Starac Gavrilo je pozivao srpski narod na post, molitvu, pokajanje, inače će se u suprotnom zbog  mnogih grehova u narodu, sveštenstvu i vladara izliti gnev Božiji:

„Tada će Srbiju rasparčati, na delove. Otcepiće i Vojvodinu i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će delom Albanija biti, njima će biti dana, daće se njenom narodu, Albancima, Šiptarima, na korišćenje, naši neće tamo smeti ni živeti. I tamo će naše svetinje rušiti. A svet će ih podržavati, isti oni koji su nas i bombardovali.

Uzeće nam Vojvodinu, prodavaće ravnice, tada kad više Beograd ne bude prestonica, onda će svak za sebe posebno živeti, svaka posebno. Tada će se sve tuđini pitati, oni su to i zamislili, ali narod će se pobuniti. Tada će u zemlji biti gladi, muke, bolesti će neke harati, umiraće narod takvom brzinom da neće stići sveštenici da ga sahranjuju. Ljudi će se razrediti, u selima pogotovu. Imaće da pešače jedan do drugog, da se nađu i ispričaju. I vode zdrave za piće neće imati, samo u planinama i brdima.

Biće se ljudi na izvorima da na red za vodu dođu. Iz gradova će ljudi bežati, i to u kolonama, neće imati od čega živeti, posla neće biti, fabrike neće raditi, a dugove državi neće imati od čega namiriti. Neće ljudi ni hleb imati čime da kupe. A porezi će biti na sve što imaju.“

„No Šiptari neće stati, oni mirovati neće, granicu će stalno pomerati. Strani vladari će ih sve parama podržavati, i oni će Srbina sa svoje zemlje isterati, pritisnuće ga nevoljama i tamo narod srpski neće imati nikakva prava, živeće u strahu, samo će im dati šaku zemlje, da tamo žive, ali i tu naš narod nikakva prava imati neće, sve će se Šiptari pitati. Zameriće se i sa Grčkom i sa Makedonijom, granice će pomeriti. Nemir će se proširiti na sve druge susedne države, a one će morati da ih slušaju, jer su njine članice, biće ucenjene.

Srbinu tamo slobode neće biti, sve dok Rusija ne postane carevina. Molite se svi Bogu da do toga što pre doće, tad će i Srbima svanuti. Tada će se pravoslavni udružiti, konačno će shvatiti da su zajedno jači, i onda će braniti svoje. A muslimani, oni se već popisuju, i svi se za isto bore, stalno se dogovaraju kako da zagospodare, a i papa će isto to raditi.

Znate šta je rekao Sv. Kozma Etolski: ’Za sve što se pravoslavnima bude događalo u poslednje vreme, kunite papu, on je uzročnik svih zala.’ Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će se posebno, svaka otcepljena jedinica imaće svoje centre za sve. Zato, deco, nemojte verovati ni strankama ni političarima da će neko dobro ni napretka doneti, niti bilo čijim obećanjima, to su laži.

Blagoslov Srbiji može samo sa neba sići, i to opet molitvama Majke Božje i Svetih Nemanjića, sa svima Svetima. Sveti Sava plače pred Bogom, čuli ste ’Nebesku Liturgiju’, pa se podučite. Zato od neba samo pomoć očekujmo, i polažimo nadu u Boga, a ne u ljude.“

Monahinja Makrina kaže da je starac rekao da će „velike sile ratovati nad našom zemljom i naš narod neće za to vreme postradati, i za to vreme će se naš narod naglo iz tuđih zemalja vraćati u našu zemlju. Zbog nekih kartica će se vraćati, da li zbog ovih čipova (ovih novih kartica), i Tarabić je nešto slično rekao.“ Mati Makrina navodi da je starac Gavrilo prorekao da će posle pobede Rusije Srbija uz pomoć pravoslavne braće sa istoka „vratiti dokle je naše Kosovo bilo.

Albanija će pola vodom potonuti. A Šiptari će bežati u Albaniju, i dok budu čekali da se ukrcaju u one njihove brodove, živi će padati u more, koliko će im biti tesno. Vratiće nam našu teritoriju, ni jedan Šiptar na tlu Kosova ostati neće! To šta će voditi kući brodovima preko mora i okeana, to neka oni sami vide. Oni koji su im obećavali brda i dolove, ti neka ih zbrinjavaju. Prestonica Srbije biće Kruševac.“

O svemu ovom ovde rečenom otac Gavrilo je pričao često sa manastirskim gostima; bilo je tu nekada i sveštenika, monaha, naroda pobožnog, ljudi na funkcijama, uglednih i školovanih, službenika, lekara, direktora firmi. Kada je govorio o tome, nikada nije nije pričao sa nekim isticanjem, kao da on nešto posebno zna, govorio je to onako spontano, nenametljivo: ko hoće da čuje, neka čuje, a ko neće o tome nešto da čuje, ne mora ni da sluša.

Zaplakao bi često, i govorio: „Bolje, deco, da znate kakve nevolje predstoje, da se ne iznenadite, i da znate odakle samo dobru da se nadate, da se ne date prevariti.“

Poslednjih četrdeset dana zemnog bitisanja, znajući da će se uskoro preseliti u naručje svoga Tvorca, otac Gavrilo je provodio u stalnom prisustvu na Svetoj Liturgiji gde bi se pričešćivao. Upokojio se u svojoj devedeset osmoj godini, na dan Svetog Arhangela Mihaila, leta Gospodnjeg 1999. Monahinje koje su sedele kod njega u keliji primetile su kako se sa brojanicom u ruci moli Bogu, neprekidno izgovarajući Isusovu molitvu.

Sahranjen je manastiru Svetoga Luke u Bošnjanima. Iz njegovog kovčega, koji nije imao težinu, kao da se sam kretao, širio se blagoprijatan miris. U ruci je imao krst i sveću sa Hristovog groba, dok mu je lice sijalo.

Biće veliko otpadništvo

„Biće tada i veliko otpadništvo. Ko god ne bude primio srcem veru pravoslavnu, poverovaće raznim obmanama i verovaće lopovima i lažovima, verovaće lažnim obećanjma stranih vladara, a od toga ništa imati neće. Mnogi će tražiti svoja ognjišta, ali neće moći od korova da prepoznaju koje je njihovo dvorište bilo i imanje. Blago tad onima koji su naučili skromno da žive, a oni koji su naučili u raskoši, neće moći lako nemaštinu i glad da prihvate. Ništa im njihove pare neće pomoći. Tada, kad se to sve bude dešavalo, čuvajte semena svega, žitarica i povrća, da imate šta posijati, jer neće imati gde da se kupi seme ko ovo sad, pa da imate da posejete i da se prehranite…“

…„Mnogo vladika, sveštenika i teologa u zadnje vreme neće se rukovoditi po Božijem rasuđivanju, onim što je za narod korisno, već po čulnom, telesnom, zastraniće, a i po nagovoru ljudi, ugađaće im; biće tu i političara i drugih, sa kojima će oni prijateljstva graditi. Neće rasuđivati po poukama Svetih otaca.“

Beogradu preti stradanje

Starac je još rekao: „Video sam Beograd sve u sivilu i bedi, on nema više blagoslova da bude prestonica. Zbog mita, korupcije, bezakonja, sekti i nemorala. Na vlasti sede ljudi ogrezli u kriminal i bezakonje. U Beogradu naroda mnogo u nemoralu živi. Silni se rasipaju u raskoši i vilama, voze skupa auta, a sirotinja ni hleba nema deci da kupi da ih hrani. Zlo i naopako! Veliku će nevolju navući i gnev Božiji što tako nepravdu tvore…“

Zbog toga će Beograd stradati, starac nije rekao precizno kako, da li od zemljotresa, neke prirodne kataklizme ili od bombardovanja. Rekao je da „vidi kolone ljudi iz Beograda, mnogima će Bog projaviti da treba iz njega da pobegnu, da se spasu. Gospod će se smilovati radi molitvi i svetinja, treba sada arhive i knjige na vreme iz njega skoniti, da se ne bi za večnost zagubili, i više on prestonica biti neće, jer on je i sada izgubio blagoslov da bude prestonica.“

O Americi

„Ameriku, taj Vavilon, Gospod će mukom pritisnuti, njeni će gradovi u vodi plivati. Od nje je sve zlo poteklo, prvi nemoral, prvi loš film, prvo loše učenje dece, pa čak sada misle i čipove da postave da nama vladaju k’o sa životinjama, da nam komanduju gde ćemo ići i šta ćemo raditi. Stavljaju sebe u ulogu Boga, a ne znaju da Bog rukovodi koracima i glavom čoveka. Bog im neće dati da gospodare, pre će svoju smrt i propast ugledati. Gradovi će njeni potonuti, vidim, u provalje koje se otvaraju, nestaće sa lica zemlje taj Vavilon, to sve zlo i leglo bezakonja.“

A ja ga pitam: „Oče, šta će biti s narodom?“ „Narod verujući u tim gradovima Bog će čudesno spasavati, i mučeničkim vencem ukrasiti.“

http://www.eparhija-prizren.org/bogosluzenja/praznici/975-sinaksar-na-veliki-utorak.html

http://www.youtube.com/watch?v=tDOm-8A0imQ

http://www.youtube.com/watch?v=8G7rAc1qvU8&list=WL0A4388ACBB1C14CF

Дијалог једнога старца и атеисте

Једног јутра, свети Старац ("Геронда") Епифаније Теодоропулос (1930-1989) беше у разговору са два - три посетиоца у свом дому. Један од њих је био идеолошки атеиста и комуниста. У једном тренутку, неко са стране улази, и обавештава их да je Атина преплављена фотографијама Мао Це Тунгa, са натписом "Слава великом Маоу". Био је то дан када је кинески диктатор умро.

Старац: Тако ствари стоје, чедо мојe. Атеисти не постоје. Идолопоклоници постоје, они којиспуштају Христа са Његовог престола а на његово место су постављају својeидоле. Ми говоримо: "Слава Оцу и Сину и Светоме Духу." Они говоре: "Слава великом Маоу". Бираш и прихваташ.

Атеиста:И ви такође бирате вашу дрогу, ђедо. Једина што га ви зовете Христос, други газову Алах трећи Буда, итд итд ...

Старац:Христос, чедо моје, није лек. Христос је Творац читавог универзума. Онaj којиспремудрошћу управља свиме, од мноштва бесконачних галаксија, све донајситнијих честица микрокосмосa. Онaj који даје живот свима нама. Онај који те је довео у овај свет и подарио ти толико слободе, да заиста можеш да сумњаш у Њега, па чак и да га негираш.

Атеиста: Ђедо, ваше је право да верује у све те ствари. Али то не значи да су истините.Доказе имате?

Старац: Теби је све ово само бајка, зар не?

Атеиста:Наравно.

Старац:Доказ имаш? Можеш ли ми доказати да је оно што ја верујем лажно?

Атеиста:... ... ... ... ... ....

Старац:Не одговараш, јер ни ти немаш доказ. Значи, и ти верујеш да су све то бајке. Док ја говорим о вери када причам о Богу, ти и ако одбијаш моју веру, у суштини верујешу своје безверје, јер не можеш да је поткрепиш доказима. Међутим, морам да ти кажем да моја вера није нешто "из ведра неба", постоје неки натприроднидогађаји, на којима је заснована.

Атеиста: Тренутак само! Кад већ говорите о вери, шта бисте рекли муслиманима или будистима, на пример? Јер и они говоре о вери. И они такође имају високе моралне стандарде. Зашто је ваше веровање боље него њиховo?

Старац:Овим твојим питањем се поставља критеријум истине? Истина може бити само једна. Не постоји више истина. Јер ко у ствари поседује истину? To je важнопитањe. Тако да није ствар боље или горе вере! Ствар је само истините вере!Слажем се, да и друга веровања имају морална учења. С тим што наравно,хришћанска етика неупоредиво надилази све. Али, ми не верујемо у Христа, због Његових моралних учења. Нити због "Волите једни друге", нити због Његових проповеди о миру и правди, слободи и једнакости. Верујемо у Христа, јер је његово присуство на земљи било у пратњи натприродних догађаја. Што је значи да је Он Бог.

Атеиста:Видите, и ја признајем да је Христ био важан филозоф и велики револуционар, али немојмо да га правимо и Богом сада ... ..

Старац:Ах, чедо моје! Сви велики неверници у историји су се саплели на томе. Та рибља кост им се заглавила у грлу и никако нису могли да је прогутају. Било је управо то:да је Христос и Бог.Многи од њих су били спремни да кажу Господу: "Не говори никоме да си Ти Богкоји се оваплотио; Реци само да си обичан човек, и ми ћемо бити више негоспремни да те обоготворимо. Зашто желиш да си оваплоћени Бог, а не обожени човек? Ми смо спремни да те обоготворимо, да те прогласимо као највећег међуљудима, најсветијег, најморалнијег, најплеменитијег, ненадмашним, једним и јединим, без преседана ... Зар ти све то није довољно?Коловођа одрицатеља Ернест Ренан говори као громовник ово о Христу: "За десетине хиљада година, свет ће се уздизати кроз тебе" и "Ти си камен темељац човечанства, да ако би неко избацио име твоје из овога света, било би једнакоњеговом темељном урушавању", " векови проглашавају да се међу синовима човечијим, никада није родио неко ко те превазилази ". Али, ово је место где се Ренан и његови истомишљеници заустављају. Њихова већ наредна фраза је: "Али Бог, ти ниси!"А они несрећници не могу да виде да све овo стварa неописиву трагедију уњиховој души! Њихова дилема је неизбежно немилосрданa: Или је Христосоваплоћени Бог, у ком случају, Он је заиста, тек тада, највише етичкa, најсветијa и најплеменитијa личност човечанства, или, Он није оваплоћени Бог, у ком случају,није могуће да буде било шта од свега овога. Напротив, ако Христос није Бог, ондаговоримо о најстрашнијем, најужаснијем и најгнуснијем бићу у историји човечанства.

Атеиста:Шта то рекосте?

Старац:Управо оно што си чуо! Тешка реч, али апсолутно тачнa. И рећи ћу ти зашто.Шта су говорили за себе, какво су мишљење имали о себи заиста велики људи човечанства?“Oд свих људи најмудрији ", Сократ, је изјавио да "Једно знам: да ништа не знам".Сви важни људи у Старом и Новом Завету, од Аврама и Мојсија, до ЈованаКрститеља и апостола Павла, себе карактеришу као "земља и пепео","несрећнике", "монструме", итд .... [1]Став Исусa напротив, је сасвим парадоксално другачији! Кажем парадоксално другачији, јер би било природно и логично да и он има сличан став. Он у ствари,као далеко супериорнији и онај који превазилази све друге, би требало да има још нижe и скромнијe мишљење о себи [2].Етички савршенији од било ког другог, Он би требало да превазиђе у самопрекору и понизности, све и свакога од тренутка Стварања света па до краја свих векова.Али, дешава се управо супротно!Пре свега, Он изјављује да је безгрешан: " Који ме од вас кори за гријех?" (Јован, 8,46). "Јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа." (Јован, 14,30)Изговара такође веома високе идеје о Себи: "Ја сам светлост свету" (Јован, 8, 12);"Ја сам пут и истина и живот" (Јован, 14: 6)Али поред овога Он поставља захтеве за апсолутну посвећеност Његовој личности.Задире чак и у најсветије људске односе и каже: "Ко љуби оца или мајку више негомене, није мене достојан, и који љуби сина или кћер више него мене, није менедостојан ". (Матеј, 10,37). " Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова икћер од мајке њезине и снаху од свекрве њезине" (Матеј, 10, 35). Тражистрадалнички живот и мученичку смрт од Својих ученика: " јер ће вас они предати судовима, и по зборницама својијем биће вас. И пред властелу и цареве водиће васмене ради... А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће дјеца народитеље и побиће их... И сви ће мрзити на вас имена мојега ради... али који претрпи до краја, он ће се спасти ... И не бојте се оних који убијају тијело... А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега... који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је." (Матеј, 10, 17 па надаље).И садa ја вас питам: Да ли се ико икада усудио да тражи од људи, љубав премасеби, већу него према њиховом сопственом животу? Да ли се ико икада усудио да прогласи своју апсолутну безгрешност? Да ли се ико икада усудио да изговориречи: "Ја сам истина"? (Јован, 14, 6) Нико и никада! Само неко као Бог могао је да то уради. Да ли можеш да замислиш да онај ваш Маркс изговара такве ствари?Гледали би га као лудакa и нико не би био спреман да га прати!Сада, само размисли, колико милиона људи је жртвовало све Христа ради, чак и сам живот, верујући у истинитост Његових речи о себи! Да су му изјаве о себи биле лажне, Исус би био најгнуснији лик у историји, одводећи толике - на такву огромну жртву! Који би човек - без обзира колико велики, колико важан, колико да је мудар– био достојан такве огроме љубави и жртве? КО? Нико! Нико, осим ако би био Бог!Другим речима: Сваки обичан човек који би тражио такву жртву од својихследбеника би био најодвратниja особа у историји. Христос, међутим, је изахтевао, и постигао га je. Ипак и упркос томе, од стране оних који су и саминегирали Његово божанство, био је проглашен за најплеменитији и најсветији лику историји. Дакле, или су нелогични они који се противе када су прогласинајодвратнију особу као "најсветију", или, да би се избегла било какванелогичност, а да рационализују коегзистенцију Христовог захтева и Његове светости, они морају да прихвате да Христос остаje најплеменитије и најсветије биће у човечанству, али само под условом да је и Бог! У супротном, као што смо рекли, био би, не најсветије, него најстрашније биће у историји, из разлога највећежртве свих векова, а у име једне лажи! Дакле, божанство Христoво доказујуЊегови противници, на основу саме карактеризације Његове личности!

Атеиста:Оно што сте управо рекли је заиста веома импресивно, али то није ништа другонего спекулација. Да ли имате неке историјске чињенице које би потврдилеЊегово Божанствo?

Старац:Рекао сам ти на почетку, да су докази Његовог Божанства натприродни догађаји који су се десили док је био овде на земљи. Христос није само проповедао малопре наведене истине; Он је потврђивао Своје изјаве са многобројним чудесима.Чинио је да слепи прогледају и богаљи да ходају; Нахранио је пет хиљада људи ивишеструки број жена и деце са само две рибе и пет хлебова; командовао је природим стихијама и оне су слушалe; васкрсаваo је мртве, међу којима је био и Лазар, четири дана после смрти. Али, највеће од свих чуда је Његово Васкрсење.Цела грађевина хришћанства стоји на догађају Васкрсења. To не кажем ја. To Апостол Павле говори: "Ако Христос не уста, узалуд вјера ваша" (1.Коринћанима,15, 17). Ако Христос није васкрсао, онда се све руши. Али Христос јесте васкрсао,што значи да је Господар живота и смрти - значи Бог.

Атеиста:Ви сте видели све то? Како можете веровати?

Старац:Не, ја нисам видео ништа од тога, али други јесу: Апостоли. Они су затим посведочили другима, и заиста "потписали" то сведочење својом крвљу. И, као што сви сматрају, сведочанство животом је највиши облик сведочења.Доведи ми и ти неког, ко ће ми рећи да је Маркс умро и васкрсао, и да је спреман да жртвује свој живот као сведочанство и ја ћу као частан човек, да му поверујем.

Атеиста:Рећи ћу вам. Хиљаде комуниста су били мучени и умрли су за своју идеологију.Зашто не прихватате и комунизам?

Старац: Па рекао си и сам. Комунисти су дали живот за своју идеологију. Нису умрли за чињенице. У идеологију, врло се лакo увуче обмана. Оно што објашњава зашто је толико комуниста умрло за своју идеологију је то да је карактеристика људскедуше да се жртвује за нешто што верује. Међутим то нас не приморава даприхватимо ту идеологију као исправну. Једна је ствар да се умре за идеје, а друга да се умре за чињенице. Апостоли нисудали животе за некакве идеје. Нити због "Волите једни друге", или било когморалног учење хришћанства. Апостоли су дали животе за сведочењенатприродних догађаја(чињеница). А када кажемо 'догађаја', мислимо на оно што је примљено од стране наших физичких чула, и схваћено кроз њих.Апостоли претрпели мучеништва за "што чусмо, што видјесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше" (1.Јован, 1) [3]Са основом у једној предивној Паскаловој мисли, кажемо да се једна од следеће три ствари догодила Апостолима: или су преварени, или су нас преварили, или, су нам рекли истину.Узмимо први случај. Није могуће да су обманути, јер све што су известили, нису чули од стране неког другог. Они сами су очeвидци свих догађаја. Осим тога, никоод њих није био маштовитог карактера, нити су имали икакву психолошкупредиспозицију да прихвате догађај Васкрсења. Напротив - они су били страшнонеповерљиви. Јеванђеља веома откривају њиховe духовнe диспозиције: нису веровали у уверавања неких људи да су га заправо видели, васкрснулог. [4]И још нешто. Какви су били апостоли, пре него што их је Христос позвао? Јесу ли они можда били амбициозни политичари или визионари филозофских и социјалних система, и били у чежњи да освоје човечанство и тако задовоље своје фантазије?Уопште не. Били су неписмени рибари. Једина ствар која их је интересовала је да ухвате пар риба да нахране своје породице. Зато, чак и после Распећа Господњег,и упркос свему што су чули и видели, враћају се у своје рибарске бродове и својим мрежама. Другим речима, није било ни трага од предиспозиције у овим људима заствари које су требало да следе. Тек после Педесетнице, "када су добили снагу одозго", постали су учитељи васељене.Други случај: Можда су нас преварили? Можда су нас слагали? Али, зашто би нас варали? Шта би они добили лагањем? Можда новац? Статус? Славу?Да неко каже лаж, мора очекивати неку врсту користи. Апостоли пак,проповедајући Христа - Христа Распетога и Васкрслога – обезбедили су себи само:тешкоће, муку, пребијања, каменовања, бродоломе, глад, жеђ, голотињу, нападе од разбојника, бичевања, затварања у затворе и на крају, смрт. И све то, за једну лаж? Потпуно је ван памети чак и помислити.Према томе, апостоли нису били ни преварени, нити су нас обманули. Остаје намсамо трећи избор: да су нам рекли истину. Треба такође нагласити још нешто овде: јеванђелисти су једини који бележеистините историјске догађаје. Они описују догађаје, и само догађаје. Неприбегавају било каквим личним судовима. Не хвале никога, и они критикујуникога. Они се не труде да преувеличају један догађај, a да елиминишу илипотцене други. Пустили су да догађаји говоре сами за себе.

Атеиста:Зар је немогуће да je у случају Христа, био само инцидент привидне смрти? Пренеки дан, новине су писале о некоме у Индији кога су сахранили и три дана касније су га ексхумирали и он још увек био жив.

Старац:Ах , чедо моје! Сетих се опет речи блаженог Августина: "О роде невјерни, нистезаправо невјерници; заиста, ви сте највише наивни од свих. Прихвататенајневероватније ствари, најирационалнијe и најконтрадикторнијe, како бинегирали чудо!"Не, чедо моје. То није био случај привидне смрт са Христом. Пре свега, имамосведочење римског капетана, који је уверио Пилатa да је Христова смрт била извесна.Затим, Јеванђеље нас обавештава да се Господ, истог дана Његовог Васкрсења,видeо и разговарао са двојицом својих ученика, на путу према Емаусу, који је вишеод десет километара од Јерусалима.Можеш ли да замислиш како би изгледао неко ко би могао проћи кроз све мукекоје је Христос прошао, и још три дана после његове "привидне смрти"?! Аконишта друго, морао би да се храни пилећом супом четрдесет дана, како би могли да отвори очи, а камоли да хода и говори као да се ништа није догодило!Што се тиче Индуса, доведи га овде да га истучемо камџијом - знаш ли шта јекамџија? То је бич, са више крајева који имају по оловни комад или комадсломљене кости или оштре нокте везане на сваком крају - Доведи га, значи, овде,тако да га можемо ишибати, онда да му ставимо круну од трња на главу, распнемога, дамо му жучи и сирће да пије, а онда му прободемо копљем ребро, ставимо га у гроб, а онда, ако се врати из мртвих, онда можемо разговарати.

Атеиста:...Али са тим да сва сведочења на која се позивате долазе од Христових ученика.Постоји ли сведочанство о Њему, које не долази из круга Његових ученика? Да ли постоје историчари, на пример, који могу да потврде Христово Васкрсење? Ако их има, онда ћу и ја поверовати.

Старац:Несрећо! Не знаш шта тражиш! Ако је и било таквих историчара који су билиочевици Христовог васкрсења, они би поверовали у Његово Васкрсење изабележили би га као верници, у ком случају би опет ти одбацио њиховосведочење, баш као што одбацујеш Петрово сведочењe, Јованово, итд. Како јемогуће, да је неко заиста сведок Васкрсења и да у исто време није поста охришћанин? Тражиш нам ‘‘печену јаребицу, на воштаном ражању, још и да пева’’!Е, не може!

 

НАИЗГЛЕД ЧУДНА СМРТ ДЕКИЦЕ КОЈИ ЈЕ ПРОДАВАО КАФУ

О...
Тако сам стар и сед... 
А слушао сам и Луја Армстронга, живећи туђи црно бели живот.
И опет се питам, од куд ја у продавници кафе, са дивним прозорима који ме гледају жутим погледом, док ипак остајем равнодушан?!
-Шта да радим данас?
-Ћути, добро је! Барем се још увек сећам како се пише живот.
Нису мисли нека стара, одрпана крпа па да могу да заврше у контејнеру, онда када нам више нису потребне јер су давно убуђале почеле да гњиле.
О, Боже!, како смело судимо другима, а на путу до ТВОГ ВЕЧНОГ СУДА КОЈИ ЈЕ ЈЕДИНИ ПРАВИ...
Тмуран сам... Прешло ми у навику...

Мој ослепели друг из батаљона, волео је да ме редовно подсећа да су чудни путеви Господњи и увек на нашу корист...
А какв би ми живот био да се зовем Лазар?!

Тај друг од после рата, Танасије и ја, волели смо да исмевамо пруге на дединој мајци, јер сам се безумно плашио да ће ме исте ујести, док сам и сам, већ помало традиционално, у тренутцима страха , гризао неки комад нечега.

Имали смо и другарицу која га није волела.
Верујем, само зато јер је у његовим особинама проналазила себе и то јој се није свиђало... Имала је сијамске близанце са три мозга у глави, па је сходно томе све видела и разумела уврнуто... Некада, од нервозе коју ми је изазивала, нисам могао да остављам коментаре у песку...

Кроз наш крај, волела су да шетају смешна стопала тражећи коврџе...
А ја сам тако волео да плешем са шареним птицама у својој глави и ван ње...

Танасије се увек питао на глас, "тебе и Канта да ставе на кантар, зна се који би тег претеко"...

Чудим свом размишљању у овим моментима и питам се да ли ћемо се срести на истом месту...
Ево... дошли су да ме одведу...
Где ли ћу завршити?!
Боље да отпочнем са молитвом...