Беседа Владике Артемија на Обрезање Господа Исуса Христа 1993. године у Призрену

У Име Оца и Сина и Светога Духа

__________________________

… у гресима, у пијанчењу, и који сада крмељају и спавају! Где су Православни Призренци? Где су они из нашег царског града? Како дочекују Нову годину? Исто онако као и ону безбожничку, католичку, пре четрнаест дана! Ако будемо тако радили, залуд се ми овде Богу молимо за наш народ! Потребно је да сви дођемо к себи, цео народ, па тек онда да Бог погледа на нас и да нас помилује, и да нам дарује и мир, и слободу, и сваки напредак у животу. А како смо се ми Срби припремали за дочек Божића? Славећи католичку Нову годину, уз печене прасиће и јагањце, уз музику и весеље, а браћа наша на фронту крв проливају! Јесмо ли ми један народ? Да ли смо ми једно тело, да ли смо ми сви потомци светога Саве? Никада ниједан народ у историји света није славио Нову годину пре Божића. Зна се шта долази прво, а шта долази друго. Једино безумни Срби то раде! Славе Нову годину! Чију? Оних који су нас вековима клали! Њихову Нову годину славимо и скрнавимо свој Божић! Зато нас данас нема у цркви. Зато, немојте се чудити за све оно што нас буде снашло у овој наступајућој години. Ја то не желим, ја се молим Богу да нас мимоиђе гнев Његов, али, верујте ми, Бог нас не може другачије опаметити. Он је покушавао благим казнама, благим инјекцијама - ништа није помогло. Мора Господ да употреби јаче инјекције, да пусти јаче страдање на нас, еда би се безумни Срби најзад сетили себе и вратили својим коренима, својим претцима и својим оцима.

Нека би дао Бог да и молитве нас овде мало сабраних отклоне гнев Божији од нас и народа нашег, а привуку милост и благодат  и благослов Његов на нас, да бисмо се, помоћу Његовом, освестили и опаметили и почели већ једном да будемо прави Срби, онакви као што су били Срби за време светога Саве, за време косовске битке. Ко би данас бранио Косово? Ко би онда изашао на бој на Косово да су Срби овакви били? Нека Бог благослови све вас који сте дошли, ваше на дому, ваше сроднике и пријатеље, па и цео наш народ, да му Господ опрости грехе његове и да се смилује. Амин.

Тропар Св. Николају Србском

http://www.youtube.com/watch?v=HKYnSTcO_Wk

Икона Пресвете Богородице Ченстоховске

Нашом усрдном молитвом пред овом иконом Мајка Божија помаже у свакој животној невољи, нарочито за заштиту Цркве Православне од јереси и раскола.
Августа 2004. године игуману Серафиму из Световаведењскогманастира Курганске епархије у виђењу у сну јавила се Владичица Ченстоховска са шлемом и каљчугом, и наредила да се наслика и рашири таква њена икона. Икона се назива „Возбраној војеводје побједитељнаја", а натпис гласи: Истрај за Христа до мученичког Крста. О томе да је то заиста Ченстоховска икона Богородице, говори рана на лику која је остала од татарске стреле и иконографски тип иконе. У октобру 2004. године, у граду Богољубово, који је основао кнез Андреј Богољубски, сликар се бавио рестаурацијом иконостаса и на његову молбу фотографисан је стари живопис. За време развијања филма Богородица се изобразила и обичну одећу заменила шлемом и каљчугом. На фотографији се добро види тип иконе: Ченстоховска Одигитрија. То је лик као и на оригиналној икони, исто тако Богомладенца држи Јеван- ћеље, а не свитак као на Смоленској икони Мајке Божије. Мајка Божија Ченстоховска била је спремна да нас заштити од западне експанзије, и зато се облачила у шлем и каљчугу, да би се борила са антихристовим хордама. Али ми нисмо саборно призвали Владичицу Ченстоховску да нам помогне, нисмо стали под њену заштиту.

Заштити нас Ченстоховска, од све злобе и слабости,
Сачувај нас да идемо само путем ка вечности. НЕПОБЕДИВА - ПОБЕДО СПАСИ НАС ЧЕНСТОХОВСКАЈА!
Када дођу тешки дани и када нам душа клоне,
Оснажи нас Ченстоховска за падове и успоне. НЕПОБЕДИВА - ПОБЕДО СПАСИ НАС ЧЕНСТОХОВСКАЈА!
У борби нас штити Мати, јер се демон не предаје
Само добро да творимо и ка Богу да вапимо. НЕПОБЕДИВА - ПОБЕДО СПАСИ НАС ЧЕНСТОХОВСКАЈА!
Од гордости и сујете, када умом помрачимо,
Ченстоховска моли Бога, да се смерно покајемо. НЕПОБЕДИВА - ПОБЕДО СПАСИ НАС ЧЕНСТОХОВСКАЈА!
У невољи нашој страшној, кад огрезну греси наши,
О спаси нас Ченстоховска, од раскола и јереси. НЕПОБЕДИВА - ПОБЕДО СПАСИ НАС ЧЕНСТОХОВСКАЈА!
Времена су кажу задња, где се рат за душе бије,
О Премила Ченстоховска, нек нас покров Твој покрије. НЕПОБЕДИВА - ПОБЕДО СПАСИ НАС ЧЕНСТОХОВСКАЈА!
Молимо те за Цареве, из Русије и Србије,
За ВАСКРСЛО ПРАВОСЛАВЉЕ, нек се љута битка бије. НЕПОБЕДИВА - ПОБЕДО СПАСИ НАС ЧЕНСТОХОВСКАЈА!
Устаћемо сви за ХРИСТА и за СВЕТО ПРАВОСЛАВЉЕ,
Узданице Ченстоховска, исплети нам венце славе. НЕПОБЕДИВА - ПОБЕДО СПАСИ НАС ЧЕНСТОХОВСКАЈА!


http://www.youtube.com/watch?v=dRW2e1_S6tw

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ '''О ПОМИСЛИМА''

Не само пред сном и у сну, него и за време јаве и бдења човека стално нападају разне помисли. Свети Макарије Велики вели о томе: Душа под грехом слична је великој шуми на гори, или шевару у реци, или неком трњаку; стога који намеравају да пролазе тим местом морају пружати напред руке и с напором и трудом размицати пред собом гране. Тако и душу окружава читава шума помисли, нашаптаваних вражјом силом; зато је потребно велико прегалаштво и стражење ума, да би човек разликовао туђе помисли, нашаптаване вражјом силом. Треба сав свој напор уперити на помисли, и отсецати оно што служи као храна злим помислима, устремљивати мисао к Богу и не испуњавати жеље помисли, него кружеће помисли сабирати одасвуд у једно, разликујући природне помисли од злих.

Свети Варсануфије Велики, каже: Од раног јутра држи жрвањ, ум свој у власти својој, и он ће млети галеницу твоју, хлебове за храну. А ако те супарник твој предухитри, онда уместо пшенице млећеш њиме кукољ. Борити се са помислима које смућују значи подвизавати се у истински духовном делању, пословању. Свака помисао коме не претходи тишина смирености, не долази од Бога, него очигледно од леве стране. Господ наш долази с тихошћу, а све вражије бива са смутњом и метежом. Дар трезности не дозвољава помислима да улазе, и ако они и уђу, онда им не допушта да нашкоде. Само савршени могу допустити помислу да уђе и опет да га истерају, али ти не уноси огањ да он не би сажегао дубраву твоју. Ако хоћеш да сазнаш о помислу је ли ти непријатељ или пријатељ, сатвори молитву и упитај га, јеси ли наш, или наших непријатеља? (Ис. Нав. 5, 13), и он ће ти рећи истину, јер издајство бива од беспосличења. Но ти не противуречи помислима, јер беси то желе, и видећи противуречење они неће престати нападати, него се помоли Господу противу њих, простирући пред Њим немоћ своју, и Он их може не само одагнати, него и потпуно уништити.

Свети Исак Сирин саветује овако: Ко не противуречи помислима које враг сеје, него молитвом к Богу прекида разговор с њима, онда је то знак да је ум његов обрео по благодати мудрост, јер ми немамо у свако време силу да тако успротивуречимо свим противничким помислима да бисмо их прекратили, напротив, неретко задобијамо од њих рану која се дуго не може излечити. Но када их и победиш, тада нечистота помислиоскрнавиће ум твој и смрад њихов за дуто време остаће у њуху твом. Употребивши пак први начин, тојест молитву, бићеш слободан од свега тога и од страха, јер нема друге помоћи сем Бога.

Свети Јован Лествичник прави разлику међу помислима и каже: Мудри Оци сматрају да је једна ствар нападај, удар помисли, друга - присаједињење, а друта - слагање, друга опет - поробљење, а друга - борба, друга, пак такозвана - страст у души. Оци објашњавају: нападај је проста реч или слика неког предмета, која се јавља уму и уноси у срце; присаједињење је разговарање са јавившом се сликом, по страсти или бестрасно; слагање је преклоњење душе пред виђеним, спојено са насла-ђивањем; поробљење је принудно и невољно одвлачење срца или мислено трајно општење са предметом, које разорава добро устројство наше душе; борбом називају Оци једнакост сила кушача и кушанога, по ком овај последњи или побеђује или бива побеђен; а страшћу назначавају већ сам порок, који од дугог времена угнежђен у души и путем навике претворен као у природно својство душе, чини да душа већ драговољно стреми к њему. Од свих ових прво је безгрешно - друго пак није сасвим без греха; треће се оцењује према устројству подвизавајућег се; борба доноси венце или мучења; поробљење се оцењује различито, према времену и околностима када се оно догађа: да ли на молитви, или у друго време, у вези са предметима неважним, или у вези са очигледно безаконим помислима. Страст пак, без сумље, подлежи у свих или сходном покајању или будућој муци. Но који прво, тојест нападај одбија бестрасним помислима, тај једним замахом отсеца све остало.

Нечисте и срамне помисли, каже исти свети Отац, обично се рађају од демона блуда, тог срцезаводника, али од њих исцељује уздржање и сматрање њих ни у шта.

И преподобни Нил Сорски у своме „Предању ученицима о скитском животу" пише: Против свих злих помисли треба Бога призивати у помоћ, пошто немамо свагда снаге да се противимо злим помислима. Но нема друге такве помоћи као што је Бог. Стога је потребно молити се приљежно Господу Христу са уздисајима и сузама: Помилуј ме, Господе, и не дај да пропаднем! Помилуј ме, Господе, јер сам немоћан! Посрами, Господе, демона који ратује против мене! Узданице моја, за-клони главу моју у дан борбе с демоном! Господе, победи врага који војује на ме, и тишином Твојом, Речи Божја, укроти помисли које узбуркавају душу моју!

Свети Касијан Римљанинуказује на три врсте помисли: од Бога, од природе и од ђавола, и подробно описује у својој књизи борбу са последњим. Бивају помисли које страховито смућују човека и нашаптавају му да он, поред свих својих напора и трудова, неће наследити спасење. Такве помисли треба, чим се појаве, одбацивати еванђелским речима: Верујем, Господе, помози моме неверју! (Мк. 9, 24), и бити чврсто уверен, да сви нашигреси сачињавају као прегршт песка пред океаном килосрђа Божија. И као што свети Златоуст каже: океан има своје границе, а милосрђе Божије је безгранично; стога је и неопходно да се потпуно надамо у Господа и да жквот свој саображавамо заповестима Његовим, а у случају каквих било падања, не туговати; безмерно, него подизати себе надом и смирено молитиопроштај.Свети Исак Сирин овако говори о томе: По речима Отаца, на путу врлине и на стази правде сусрећу се падања, препреке, приморавања; и томе слично. Када падне подвижник, нека не заборавља љубав оца свога; но ако му се догоди да падне и у разне грехе, нека не престаје радити на добру, нека се не зауставља у своме ходу, него и поново побеђиван нека устаје на борбу са противницима, и свакодневно нека изнова полаже темељ разрушеноме здању, и то све тако до самог исхода свог из овога света, имајући у устима реч светог пророка: Немој ми се радовати, непријатељу мој; ако падох, устаћу; ако седим у мраку: Гопод ће ме обасјати (Мих. 7, 8); и ни најмање да не прекида борбу до саме смрти; и док је даха у њему нека не да души својој да буде побеђена ни у време самог пораза. Но ако се и сваки дан разбија његов чамац, претрпљује бродолом сав товар, нека не престаје старати се, снабдевати се чак и на зајам узимати, прелазити у друге лађе и пловити са надом док Господ, погледавши на његову борбу и сажаливши се на сакрушење његово, не пошаље њему милост Своју и не да му силне подстреке дасретне и издржи распаљене стреле врага. Таква је мудрост коју Бог даје;такав је мудри болесник који не губи наду своју. Зато ава Мартинијан саветује не малаксавати од мноштва подвига, од разноврсних и честих борби на путу правде, не враћати се натраг, и не уступати победу над собом ни на какав срамни по нас начин. Јер, као неки чадољубиви отац, на богомудри начин говори следеће: ако сте ви, децо, стварно подвижници, који стреме к врлини, и имате у себи душевног старања онда узажелите ум свој представити Христу чистим и творити дела угодна Њему. Јер ви сте неминовно дужни ради овога издржати рат који против вас дижу природне страсти, противљење овога света, стална и непрекидна злоба демона и сва њихова лукавства. Хе плашите се што је свирепост рата непрекидна и трајна; не колебајте се од трајне борбе; не малаксавајте и не дрхтите од вражјих војски; не падајте у бездан безнадежности, ако вам се и догоди да се оклизнете и сагрешите. Но ако и претрпите нешто у овој великој борби, и будете погођени у лице и рањени, нека вас то ни најмање не омете да и даље стремите к добром циљу вашем. Сврх свега пребивајте у делању које сте изабрали, и сежите се за овим жуђеним и похвалним крајем,тојест покажите се у борби чврсти, непобеђени, обагрени крвљу рана својих и нипошто не прекидајте борбу са својим непријатељима. Такве су поуке великога старца. Хе треба да слабимо или малаксавамо због горе реченог, јер се много пута догађа да човек, ништаван и неискусан, непрестано поражаван и обаран, стално немоћан, одједном отме заставу из руку војника вражијих, те се због тога име његово слави далеко неголи имена оних који су се подвизавали и постали познати у победама и добија венац и скупоцене дарове од другова својих. Стога нека ни један човек не остаје у очајању. Само не будимо лењи за молитву, и не оклевајмо искати помоћи од Господа.

Немојмо се жалостити када се у нечему поклизнемо, него када отупимо у тој поклизнутости, јер поклизнуће бива често и код савршених, а отупети у томе то је већ потпуно умртвљење. Туга коју осећамо при својим поклизнућима, рачуна нам се благодаћу уместо чистог делања.Ко се у нади на покајање поклизне по други пут,тај рђаво поступа с Богом; изненада напада на њега смрт, и њему недостаје времена, у које се он надао извршити дела врлине.

Тако нас саветују свети Оци не малаксавати у подвигу, поправљати себе у случају каквог пада, и не остављати молитву ка Господу Исусу Христу, силом Којега ми живимо и крећемо се. Са надом у Његово милосрђе проводимо наш живот и очекујмо крај, кога се свагда треба сећати и молити Господа Бога, да нам пошаље хришћански крај са попутнином Светим Христовим Тајнама, за крај непостиђен, миран, и за добар одговор на Страшном суду Његовом, одговор са надом на Његово велико милосрђе и љубав према роду људском, а крај такав, о каквом преподобни Теогност пише:

Неисказана је и неизразива речима она сладост коју осећа душа обавештена о своме спасењу при разлучењу с телом. Добијајући сада оно чему се надала, она оставља тело као одело, без туге и с миром иде к светлом и тихом анђелу који је дошао одозго; без сметње пролази с њим ваздух, ни најмање не узнемиравана од злих духова, него се пење радосно, смело и са усклицима благодарности, док не буде приведена на поклоњење Творцу и од Њега добије одлуку, да се до општег васкрсења настани са њој сличнима и равнима по врлини.

Из књиге: МОНАШКИ ЖИВОТ ПО СВЕТИМ ОЦИМА – преподобни Јустин Поповић
 

Архимандрит Николај на прослави Мироносица у Жеровници

http://www.youtube.com/watch?v=Ier4pEmVnfk

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=XPbT-MPPYaw

Proročanstvo blaženopočivšeg starca Gavrila iz manastira Bošnjani

Srbiju će rasparčati, na delove, otcepiće i Vojvodinu i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će delom Albanija biti. Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će posebno, svaka otcepljena jedinica imati svoje centre za sve. Spas je u opštem pokajanju i povratku Srba Bogu. Posle velikog svetskog sukoba Srbi će uz pomoć Rusije vratiti Kosovo. Ni jedan Albanac na tlu Kosova neće ostati.

Monahinja Makrina (Majstorović), kao i još neki vernici, bili su svedoci ispunjavanja proročkih reči starca Gavrila. Zbog toga bi upozorenja starca Gavrila trebalo shvatiti ozbiljno, kao signal za pokajanje naroda, koje je, kao što svedoči duhovna i crkvena istorija, umilostivilo Gospoda da ne popusti iskušenja i stradanja na svoj verujući narod.

Starac je rekao da će, ako ne dođe do pokajanja, „Srbiju rasparčati, na delove, otcepiće i Vojvodinu i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će delom Albanija biti, njima će biti dana, daće se njenom narodu, Albancima, Šiptarima, na korišćenje, naši neće tamo smeti ni živeti. I tamo će naše svetinje rušiti. A svet će ih podržavati, isti oni koji su nas i bombardovali.“

Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će se posebno, svaka otcepljena jedinica imaće svoje centre za sve.

Bog je, od davnina, kao što svedoči Stari zavet, slao svoje proroke i duhovne ljude da prenesu određene poruke narodu, da ih poduče, upozore… Pravoslavna crkva slavi u čuva uspomenu na Proroke koji su najavili dolazak Spasitelja, Sina Božijeg, Gospoda Isusa Hrista. I posle toga, u poslednjih dve hiljade godina, Bog je preko velikih duhovnika upozoravao narode. Jednog od takvih duhovnika, pravednika i  molitvenika za ceo pali rod ljudski, naš narod imao je u monahu  Gavrilu.

Još kao mlad pripadao je Bogomoljačkom pokretu. Posle Drugog svetskog rata došlo je teško vreme za Crkvu. I pripadnici Bogomoljačkog pokreta bili su na meti nove komunističke vlasti. Vitomira, kako je bilo svetovno ime starca Gavrila, uhapsili su pod optužbom da je narodni neprijatelj i neprijatelj socijalističkog poretka.

Na njega su vršili pritisak da više javno ne govori da Bog postoji, da ga prestane hvaliti, da se učlani u partiju, da ne slavi slavu. On se nije hteo odreći Gospoda i svoje vere, pa su ga islednici tukli tako da mu je krv tekla iz usta, nosa i ušiju.

Posle jednog od strašnih batinanja, bacili su ga u podrum pun vode; bila je zima, voda ledena, on sav krvav i izubijan. Od udarca mu je pukla bubna opna (od tada na jedno uvo uopšte nije čuo, a na drugom mu je sluh bio oštećen ). Udbaši su javili njegovoj familiji da je umro i da dođu po njegovo telo.

Takve batine i noć u ledenoj vodi niko nije mogao da preživi. Po izlasku iz zatvora, postao je crkvenjak u Jagodinskoj crkvi, da bi u manastir pošao kad je već bio prevalio pedesetu. Monaha Gavrila ništa svetsko nije interesovalo. Nije čitao novine, niti gledao televiziju. Živeo je skromno u siromaštvu.

Manastir Svetoga Luke u Bošnjanima počeo se graditi malo pre nego što je on došao k njemu. Od jakih kiša voda je ulazila u tada još pomoćni konak, odnosno baraku. To nije smetalo ocu Gavrilu da se duhovno podvizava. Imao je jako izoštren um, znao je sve tajne ovog sveta.

Monahinja Makrina (Majstorović), koja je živela zajedno sa starcem Gavrilom u manastiru Bošnjanji, početkom devedesetih godina bila je svedok ispunjenja starčevih proročanstava. Ona je, što je mnogo važnije, zapisala proročanstva starca Gavrila.

„Došla sam u manastir po Božijem promislu, baš kada je otac Gavrilo zamonašen. On je danas zamonašen, a drugi dan sam ja došla kao iskušenica u manastir Stubal kod Kraljeva 1987. godine. Nisam tada ni bila svesna, s obzirom da sam  poziv odabrala po ukazu mojih duhovnika i po ukazu Božijem, šta mi dalje predstoji i šta ću sve doznati preko starca Gavrila, koji je imao tako veliko duhovno i životno iskustvo.

Tako se po Božijem promislu dogodilo da starac, uprkos teškim stradanjima, ostane u životu, da nam prenese znanja i otkrovenja za budućnost Srbije, pokaže koji nam je put ispravan i odakle nas čeka svetlo“, kaže ona.

„Uobičajeno je bilo da kada dođemo iz rada, pročitamo večernju molitvu i onda uđemo u sobu kod oca, da ga pre spavanja obiđemo, da se dogovorimo za naredni dan, da nam da uputstva, da se ocu požalimo ako je nešto bilo loše, ili da ga pitamo da li mu nešto treba. Uvek smo zadnji oproštaj, kad polazimo u sobu, uzimali iz očeve sobe. Majka i ja smo spavale u sobi preko puta da bismo mogle noću oca da obiđemo, da mu ne ispadne žar i tako…

Tako smo jednom ušle u njegovu sobu bez nekog posebnog razloga, da ga obiđemo, da vidimo da mu nije slučajno spala posteljina, da mu namestimo. Otac je prišao prozoru i čudesno je pogledao. Tada još nije bilo ni bombardovanje, ni rat na Kosovu. Pogledao je kroz prozor i pogledao je ka nebu i kazao:

’Joj, ćerko, vidi mesec krvav, ćerko, nebo se otvorilo, crveni barjaci sa neba kreću na Kosovo. Krvavi barjaci, ćerko, ponovo će rat, ponovo će rat za Kosovo da se bije… Muslimani se udružili’, kaže on, ’i na pravoslavlje udarili, doći će da zavlada taj njin polumesec.’

Kaže, ’Ćerko moja, misle da zgaze pravoslavlje, kad se budu osmelili, Bog im neće dati, a vidim’, kaže, ’katolici sa njima šuruju zaveru protiv Srba.’

A onda je rekao: ’Vidim, ćerko, da oni donose odluku da nam zemlju rasparčaju i da nam Kosovo uzmu. Moraju se skloniti svetinje iz naših crkava, tako su i naše mudre vladike Čarnojevići radili, svetinje su nosili sa mesta na mesto, da ne bih njih agarjani poduzeli.’ Kaže: ’Vidim kuće na Kosovu gore, vidim narod beži, padaju i ubijaju i Albance i Srbe.

Vidim, ćerko, naše krstove ruše na crkvi.’ A ja velim: ’Kako, oče, ruše, ko će se na crkvu popeti, visoka je, ako padne?’ Kaže on: ’Vidim, ćerko, popeo se na crkvu i krst ruši.’ Kasnije, kada je 2004. godine bio pogrom, setila sam se toga. I tada mi je još rekao: ’Joj, rat se i nevolja bliži, velika muka i nesreća, ali ne vredi’.Tako priča mati Makrina, i dodaje:

„Starac Gavrilo je rekao da ne idemo putem kojim idu naši neprijatelji. Taj put je propast, nemojte ići timputem kao oni, to je crna reka… Naši ne mogu Kosovo odbraniti. Oni će ga uzeti za privremeno. Monahinja Gavrila priča da su jedne večeri, nekoliko sedmica posle tih starčevih reči, došli meštani iz obližnjeg sela i rekli da je počelo bombardovanje Srbije.“

Monahinja Makrina je reči starca Gavrila zapisivala i sabrala u korice knjige  „Monah starac Gavrilo − prorok poslednjih vremena“.  I drugi vernici su bili svedoci starčevih proroštava.

Starac Gavrilo je pozivao srpski narod na post, molitvu, pokajanje, inače će se u suprotnom zbog  mnogih grehova u narodu, sveštenstvu i vladara izliti gnev Božiji:

„Tada će Srbiju rasparčati, na delove. Otcepiće i Vojvodinu i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će delom Albanija biti, njima će biti dana, daće se njenom narodu, Albancima, Šiptarima, na korišćenje, naši neće tamo smeti ni živeti. I tamo će naše svetinje rušiti. A svet će ih podržavati, isti oni koji su nas i bombardovali.

Uzeće nam Vojvodinu, prodavaće ravnice, tada kad više Beograd ne bude prestonica, onda će svak za sebe posebno živeti, svaka posebno. Tada će se sve tuđini pitati, oni su to i zamislili, ali narod će se pobuniti. Tada će u zemlji biti gladi, muke, bolesti će neke harati, umiraće narod takvom brzinom da neće stići sveštenici da ga sahranjuju. Ljudi će se razrediti, u selima pogotovu. Imaće da pešače jedan do drugog, da se nađu i ispričaju. I vode zdrave za piće neće imati, samo u planinama i brdima.

Biće se ljudi na izvorima da na red za vodu dođu. Iz gradova će ljudi bežati, i to u kolonama, neće imati od čega živeti, posla neće biti, fabrike neće raditi, a dugove državi neće imati od čega namiriti. Neće ljudi ni hleb imati čime da kupe. A porezi će biti na sve što imaju.“

„No Šiptari neće stati, oni mirovati neće, granicu će stalno pomerati. Strani vladari će ih sve parama podržavati, i oni će Srbina sa svoje zemlje isterati, pritisnuće ga nevoljama i tamo narod srpski neće imati nikakva prava, živeće u strahu, samo će im dati šaku zemlje, da tamo žive, ali i tu naš narod nikakva prava imati neće, sve će se Šiptari pitati. Zameriće se i sa Grčkom i sa Makedonijom, granice će pomeriti. Nemir će se proširiti na sve druge susedne države, a one će morati da ih slušaju, jer su njine članice, biće ucenjene.

Srbinu tamo slobode neće biti, sve dok Rusija ne postane carevina. Molite se svi Bogu da do toga što pre doće, tad će i Srbima svanuti. Tada će se pravoslavni udružiti, konačno će shvatiti da su zajedno jači, i onda će braniti svoje. A muslimani, oni se već popisuju, i svi se za isto bore, stalno se dogovaraju kako da zagospodare, a i papa će isto to raditi.

Znate šta je rekao Sv. Kozma Etolski: ’Za sve što se pravoslavnima bude događalo u poslednje vreme, kunite papu, on je uzročnik svih zala.’ Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će se posebno, svaka otcepljena jedinica imaće svoje centre za sve. Zato, deco, nemojte verovati ni strankama ni političarima da će neko dobro ni napretka doneti, niti bilo čijim obećanjima, to su laži.

Blagoslov Srbiji može samo sa neba sići, i to opet molitvama Majke Božje i Svetih Nemanjića, sa svima Svetima. Sveti Sava plače pred Bogom, čuli ste ’Nebesku Liturgiju’, pa se podučite. Zato od neba samo pomoć očekujmo, i polažimo nadu u Boga, a ne u ljude.“

Monahinja Makrina kaže da je starac rekao da će „velike sile ratovati nad našom zemljom i naš narod neće za to vreme postradati, i za to vreme će se naš narod naglo iz tuđih zemalja vraćati u našu zemlju. Zbog nekih kartica će se vraćati, da li zbog ovih čipova (ovih novih kartica), i Tarabić je nešto slično rekao.“ Mati Makrina navodi da je starac Gavrilo prorekao da će posle pobede Rusije Srbija uz pomoć pravoslavne braće sa istoka „vratiti dokle je naše Kosovo bilo.

Albanija će pola vodom potonuti. A Šiptari će bežati u Albaniju, i dok budu čekali da se ukrcaju u one njihove brodove, živi će padati u more, koliko će im biti tesno. Vratiće nam našu teritoriju, ni jedan Šiptar na tlu Kosova ostati neće! To šta će voditi kući brodovima preko mora i okeana, to neka oni sami vide. Oni koji su im obećavali brda i dolove, ti neka ih zbrinjavaju. Prestonica Srbije biće Kruševac.“

O svemu ovom ovde rečenom otac Gavrilo je pričao često sa manastirskim gostima; bilo je tu nekada i sveštenika, monaha, naroda pobožnog, ljudi na funkcijama, uglednih i školovanih, službenika, lekara, direktora firmi. Kada je govorio o tome, nikada nije nije pričao sa nekim isticanjem, kao da on nešto posebno zna, govorio je to onako spontano, nenametljivo: ko hoće da čuje, neka čuje, a ko neće o tome nešto da čuje, ne mora ni da sluša.

Zaplakao bi često, i govorio: „Bolje, deco, da znate kakve nevolje predstoje, da se ne iznenadite, i da znate odakle samo dobru da se nadate, da se ne date prevariti.“

Poslednjih četrdeset dana zemnog bitisanja, znajući da će se uskoro preseliti u naručje svoga Tvorca, otac Gavrilo je provodio u stalnom prisustvu na Svetoj Liturgiji gde bi se pričešćivao. Upokojio se u svojoj devedeset osmoj godini, na dan Svetog Arhangela Mihaila, leta Gospodnjeg 1999. Monahinje koje su sedele kod njega u keliji primetile su kako se sa brojanicom u ruci moli Bogu, neprekidno izgovarajući Isusovu molitvu.

Sahranjen je manastiru Svetoga Luke u Bošnjanima. Iz njegovog kovčega, koji nije imao težinu, kao da se sam kretao, širio se blagoprijatan miris. U ruci je imao krst i sveću sa Hristovog groba, dok mu je lice sijalo.

Biće veliko otpadništvo

„Biće tada i veliko otpadništvo. Ko god ne bude primio srcem veru pravoslavnu, poverovaće raznim obmanama i verovaće lopovima i lažovima, verovaće lažnim obećanjma stranih vladara, a od toga ništa imati neće. Mnogi će tražiti svoja ognjišta, ali neće moći od korova da prepoznaju koje je njihovo dvorište bilo i imanje. Blago tad onima koji su naučili skromno da žive, a oni koji su naučili u raskoši, neće moći lako nemaštinu i glad da prihvate. Ništa im njihove pare neće pomoći. Tada, kad se to sve bude dešavalo, čuvajte semena svega, žitarica i povrća, da imate šta posijati, jer neće imati gde da se kupi seme ko ovo sad, pa da imate da posejete i da se prehranite…“

…„Mnogo vladika, sveštenika i teologa u zadnje vreme neće se rukovoditi po Božijem rasuđivanju, onim što je za narod korisno, već po čulnom, telesnom, zastraniće, a i po nagovoru ljudi, ugađaće im; biće tu i političara i drugih, sa kojima će oni prijateljstva graditi. Neće rasuđivati po poukama Svetih otaca.“

Beogradu preti stradanje

Starac je još rekao: „Video sam Beograd sve u sivilu i bedi, on nema više blagoslova da bude prestonica. Zbog mita, korupcije, bezakonja, sekti i nemorala. Na vlasti sede ljudi ogrezli u kriminal i bezakonje. U Beogradu naroda mnogo u nemoralu živi. Silni se rasipaju u raskoši i vilama, voze skupa auta, a sirotinja ni hleba nema deci da kupi da ih hrani. Zlo i naopako! Veliku će nevolju navući i gnev Božiji što tako nepravdu tvore…“

Zbog toga će Beograd stradati, starac nije rekao precizno kako, da li od zemljotresa, neke prirodne kataklizme ili od bombardovanja. Rekao je da „vidi kolone ljudi iz Beograda, mnogima će Bog projaviti da treba iz njega da pobegnu, da se spasu. Gospod će se smilovati radi molitvi i svetinja, treba sada arhive i knjige na vreme iz njega skoniti, da se ne bi za večnost zagubili, i više on prestonica biti neće, jer on je i sada izgubio blagoslov da bude prestonica.“

O Americi

„Ameriku, taj Vavilon, Gospod će mukom pritisnuti, njeni će gradovi u vodi plivati. Od nje je sve zlo poteklo, prvi nemoral, prvi loš film, prvo loše učenje dece, pa čak sada misle i čipove da postave da nama vladaju k’o sa životinjama, da nam komanduju gde ćemo ići i šta ćemo raditi. Stavljaju sebe u ulogu Boga, a ne znaju da Bog rukovodi koracima i glavom čoveka. Bog im neće dati da gospodare, pre će svoju smrt i propast ugledati. Gradovi će njeni potonuti, vidim, u provalje koje se otvaraju, nestaće sa lica zemlje taj Vavilon, to sve zlo i leglo bezakonja.“

A ja ga pitam: „Oče, šta će biti s narodom?“ „Narod verujući u tim gradovima Bog će čudesno spasavati, i mučeničkim vencem ukrasiti.“