Духовна борба

Презири ђавоља застрашивања, јер ти он приказује како је тобоже моћан да те гурне у велику опасност и наведе да се тобоже одрекнеш Распетог Господа. Све су то ђавоље сплетке, а ако би му то и било допуштено, може се завршити само некаквим ружним мишљењем о теби и погрешним људским тумачењем твога поступка. Али ти унапред изговарај псаламске речи: Припремих се и не смутих се (Пс 118, 60) (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 6).

Пишеш да повремено падаш у велику слабост, чак до малодушности, понекад и до очајања. Знај да су две главне ђавоље замке ове: да напада хришћанина или високоумљем и умишљеношћу, или малодушношћу и очајањем. Свети Лествичник пише да је један искусни подвижник одбијао нападе демона њиховим оружјем. Када су га доводили до очајања, он је говорио себи и њима: Како то? Па ви сте ме сасвим недавно хвалили и доводили до високоумља,- и на тај начин је кварио зле демонске планове. А када су се опет демони пребацивали на другу страну и почињали га хвалити и давати му повод за високоумље и умишљеност, тада је старац одговарао: Како то? Па ви сте ме сасвим недавно доводили до очајања. То једно другоме противречи.- И тако је овај подвижник уз помоћ Божију одбијао нападе демона њиховим оружјем, благовремено употребљавајући једно против другога. Такође се и код тебе понекад јавља мисао да јуначки устанеш против демона и питаш да ли је то исправно? Малодушност која томе противречи говори да је неисправно. Није по нашој мери да устајемо против злих и лукавих демона, него да увек са смирењем прибегавамо Божанској помоћи и заступништву, призивајући у помоћ Самога Господа и Пречисту Његову Мајку, као што саветује свети Лествичник: именом Исусовим одбијај непријатеље (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 8).

Ни у чему не треба испуњавати вољу душевних непријатеља који те узнемиравају свакојаким саветима и претпоставкама. А ти им верујеш само зато што се и теби тако чини. Сва мисаона борба, или боље рећи збрка која те обузима, потиче од тога што верујеш ђавољим саветима и придајеш им некакав значај и вероватноћу. И још се трудиш да их уловиш, уместо да их презиреш, призивајући против њих помоћ Божију. Главни узрок мисаоних напада којима си подвргнута јесте твоје велико високоумље, које се код тебе у свему испољава (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 9).

Зар није високоумље то што је код тебе наступио неки привремени предах у борби, а ти си поверовала да је то већ чување ума. Свети Јован Лествичник каже: Колико је удаљен исток од запада, толико је и чување ума узвишеније од чувања помисли, и неупоредиво је теже од њега.- А ти и ја ни своје помисли не умемо да чувамо како треба. Откуд онда нама чување ума? Твој предах није био чување ума, него очигледна ђавоља подвала (преп. Амвросије 23, д. 3, с. 9).

Духовни живот

Желиш да започнеш исправљење свога живота, али не знаш како. Ти и ја смо, чини ми се, много разговарали о томе како треба водити духовну борбу против страсти, и да то не треба чинити речима него делима. Наше страсти не дају нам мира, док их некакав догађај не открије, па се ми ожалостимо због тог нереда у нама. Ако се у свакој таквој ситуацији будеш супротстављала страстима и трудила да ништа не чиниш по њиховом подстицају, оне ће изгубити снагу. А када те сопствене страсти поразе, презири и прекоревај себе, смиравај се, сматрај да си гора од свих, јер те побеђују страсти, не криви никога од људи, него окривљуј себе... и добићеш помоћ Божију (преп. Макарије 24, т. 5, с. 470-471).

Немој мислити да се можеш брзо научити духовном животу. То је уметност над уметностима. Није довољна само теорија, потребна је и пракса, а управо у пракси бива много спотицања и устајања. Пишеш да те је срце заболело због мог изобличења, па те је „и у главу ударило.- То нека ти буде доказ слабости твоје душе, која се исправља самопрекоревањем и смирењем. Ако те ја будем само миловао по глави, какву ћеш корист од тога имати? (преп. Макарије, 24, т. 3, с. 223).

Мени и теби предстоји друкчији вид служења, не чиновничког, него војнодуховног. Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф 6, 12). Свети апостол Павле саветује Тимотеју: Ти се злопати као добар војник Исуса Христа (2 Тим 2, 3). Ту је потребно и страдање. Ту се бије љута битка. Ту се не бори тело, него душа. И не против видљивог човека, него против невидљивих духова. И уз све то треба имати велико смирење, јер ми се боримо против духова гордости. Њима је лако да побеђују горде, али смиренима се они ни једног тренутка не могу супротставити. Смирење уништава све мреже и замке ђавоље (преп. Макарије, 24, т. 3, с. 224-225).

У међувремену било је горких, тешких и исцрпљујућих периода. То се не може избећи. У телесном рату многи бивају рањени и разбољевају се. Утолико пре у овом духовном рату задобијамо многе ране од духова злобе, а понајвише када се понадамо у своје снаге и свој разум. Тада трпимо поразе све док се не смиримо, спознавши своју немоћ (преп. Макарије, 24, т. 3, с. 236).

Пишете да се ваше добре жеље не испуњавају увек. Знајте да Господ не испуњава све наше добре жеље, него само оне које служе на корист души нашој. Ако ми у васпитавању деце знамо која знања дете може, а која не може усвојити у датом узрасту, утолико пре Господ, Који познаје срца људска, зна шта је и у које време за нас корисно. Постоји духовни узраст, и он се не мери по годинама, ни по бради, нити по борама. Понекад и петнаесто-годишњаци уче заједно са осмо-годишњом децом, а у духовном поучавању нешто слично се много чешће догађа (преп. Амвросије 23, д. 1, с. 176).

За вас је опасно да се упуштате у духовност пре времена, тј. да расуђујете о узвишеним стварима умног созерцања и осталог, него гледајте своје грехе и трудите се дапобеђујете и искорењујете страсти. У томе се састоји циљ наших намера, јер после очишћења од страсти духовно осећање ће нам се открити само по себи. А љубав Божија се изражава у испуњавању заповести Божијих: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби (Јн14, 21). Само о томе треба да разговарате, и да се смиравате. А без тога је све мрачно и тамно. Бога ради молим вас смиравајте се у свему и мир имајте међу собом, па ће вас и благодат Божија покрити и заштитити од свега супротног (преп. Макарије 24, т. 3, с. 434).

Духовни живот се не састоји у томе да видимо своју исправност, него да сагледавамо своја сагрешења. Оно прво нас одводи у гордост, а ово друго нас води ка смирењу. Од смирења и врлине постају чврсте, тако да се не узносимо умом због њих. Ђаво нас напада на разне начине. Ако не може да нас увуче у пороке, онда нам убацује мисао о нашој исправности и тиме помрачује наш ум и удаљава га од Бога. Први наш задатак је одбацивање своје воље и разума и неверовање самоме себи (преп. Макарије 24, т. 2, с. 192).

Описујеш ми како ти је непријатно било путовање железницом и како си нашла средство да се избавиш од досадних разговора. Обистиниле су се речи апостолске: Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар (1 Кор 3, 18). Криво ти је што си том истом средству морала да прибегнеш и у храму преподобног Сергија, али Господ не гледа наше спољашње поступке, него наше намере, и види због чега ми овако или онако поступамо. Ако је намера добра и Богу угодна, онда можеш бити спокојна. Због тога ни друге не треба осуђивати ни у ком случају, јер ми видимо само спољашње поступке, а скривене побуде и намере, по којима треба судити о тим поступцима, познате су Јединоме Богу, Познаваоцу срдаца људских (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 133).

У свакој ситуацији се труди да будеш у богоугодном стању, тј. у мирном и смиреном духу. Никога не осуђуј и никоме не досађуј. Труди се да реч твоја, по апостолској заповести, буде зачињена духовном сољу (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 140).

Ти се сада налазиш на средини између света и монаштва, а средња мера се свуда и у свему одобрава. И теби она свакако доликује, због твога васпитања и слабог здравља. Ти се само труди да живиш по јеванђељским заповестима Господњим, и пре свега никога ни због чега не осуђуј, да се и теби самој не би судило (преп. Амвросије, 23, д. 1, с. 26).

Није никакво чудо што ниси онаква каква би требало да будеш. Дошла си да се учиш духовном животу. Вероватно ни азбуку ниси баш из прве схватила, а ова наука је узвишена и не може се одмах усвојити. Нису одмах засијали ни велики угодници Божији, као што су Василије Велики, Григорије Богослов, Тихон Задонски и многи други Оци. Учи, трпи и чекај милост Божију (преп. Анатолије, 7, с. 164).

Духовни односи

Труди се да имаш "немрзећу мржњу" према онима који се претерано везују за тебе, да би их тиме одбијао од себе и наводио их да траже само оно што је духовно, а не да уживају у испразном провођењу времена са тобом. Према духовним чедима буди озбиљнији и грубљи, да се не би ослободили и поставили према теби као према себи равном, и да ти не би изјављивали љубав. И ми смо волели своје духовне Оце и Старце, али никада им нисмо смели говорити о томе. Ако те воле, нека се моле Богу и нека слушају, уместо што се топе од љубазности (преп. Јосиф, 113).

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БРАКУ И ВАСПИТАВАЊУ ДЕЦЕ

***

       Неопходно је позвати свештенике и молитвама и благословима утврдити супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и целомудреност невестина оснажила, да би све потпомогло настањивању врлина у њиховом дому, да би се лукавства ђаволска одагнала, а супружници провели живот у радости, уједињени помоћу Божјом.

Свети Јован Златоуст (38,539)

***

А они који се жене и удају, дужни су да у ту заједницу ступају уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не због похоте. Нека све буде у славу Божју.

Свештеномученик Игњатије Богоносац (113,598)

***

Ако већ сам брак мора бити освештан окриљем и благословом свештеничким, како онда може бити брака тамо где нема сагласности вере?

Свети Амвросије Медиолански (113,598)

***

Ви, на које је у овом животу частан брак ставио своје окове, размислите о томе, како бисте унели што више плодова у житнице небеске.

 Свети Григорије Богослов (14,362)

***

Поучавај жену страху Божјем па ће све, као са извора, потећи према теби и дом твој испуниће се многим добрима. (42,182)

Муж мора мислити о томе да делима и речима усади побожност у дом; нека жена надзире кућу, али осим те обавезе мора имати и насушну бригу о томе да се читава породица стара за Царство Небеско.

Свети Јован Златоуст (41,782)

***

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога.

Свети Григорије Богослов (15,60)

***

Ти, који си изабрао заједнички живот са женом, немој бити безбрижан, мислећи да сада можеш да будеш спокојан. За твоје спасење потребно је много више труда и опреза, јер си одабрао да обитаваш усред замки и власти отпадничких сила (демона). Теби је пред очима подстицај на грехове и сва твоја чула су даноноћно спремна да их пожеле. Зато знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да га нећеш победити без великог труда на очувању јеванђелских догмата.

Свети Василије Велики (8,39)

***

Брак, мада добар, у најбољем случају једино што не скрнави онога који у њему живи. Али, сам по себи, он није у стању да обезбеди светост.

Свети Јован Златоусти (35,320)

***

Вријеме је прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају (1.Кор.7,29)  писао је Апостол, али не са жељом да одврати од законитог супружништва, већ од разузданог сладострашћа. Он је указао и на брзо окончање времена: ако, каже он, живот брзо пролази, не треба се страствено везивати за њега као да је непролазан.

Преподобни Исидор Пелусиот (50,233)

***

Божанствена твар појавила се на земљи, а у земним долинама вечно расцветалог раја  човек. Међутим, човек још није имао помоћника сличног себи. Тада је премудра Реч извршила велико чудо  оног који је створен да буде надзорник света  то јест, мој корен и моје семе разноликог живота  разделила је на два дела и силином и животворном руком извадила из његовог бока ребро да би створила жену, а онда их је, уливши обома љубав у груди, подстакла да теже једно другом.

 Свети Григорије Богослов (15,53)

***

Истинско је богатство и велика срећа када муж и жена живе у слози, сједињени једно са другим као једно тело... Такви супружници, макар живели у сиромаштву и били сасвим скромни, могу бити срећнији од свих, јер се наслађују истинском срећом и увек живе спокојно. (38,418)

Оне, који живе у таквој супружничкој заједници ништа не може исувише ражалостити нити нарушити њихову тиху срећу.

Ако између мужа и жене постоји једнодушје, мир и заједница љубави, њима притиче свако добро. Ни злобне клевете нису опасне за супружнике који су, као моћним бедемом, ограђени једнодушјем у Богу... То умножава њихово богатство и свако обиље; то к њима привлачи и велику Божју благонаклоност. (38,422)

Жене, које блистају лепотом душевном, временом све више испољавају своју племенитост, тако да приврженост и љубав њихових мужева постају све снажније.

Свети Јован Златоуст (37,232)

***

Повезани оковима супружништва, ми смо једни другима и руке и ноге и слух. Супружништво и слабога чини двоструко јачим... Заједничке бриге супружника олакшавају им жалост, заједничке радости усхићују обоје. Једнодушним супружницима је и богатство угодније, а у немаштини им је једнодушје угодније од богатства. Њима супружнички окови служе као извор целомудрености и жеља, као печат преко потребне привржености.

Свети Григорије Богослов (15,59)

***

Лепота телесна, несједињена са врлином душевном, може привлачити супружнике двадесетак  тридесетак дана, да би потом изгубила сву своју моћ и, показавши рђаве особине супружника, уништила љубав. (37,232)

Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништавало тело. Никада оно (спољашње)... неће толико учинити да се супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доброта), наклоност и спремност да умру једно за друго.

Свети Јован Златоуст (42,441)

***

Муж да чини жени дужну љубав; тако и жена мужу (1.Кор.7,3). Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена. Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је онај ко са том светом намером ступи у супружничку везу, јер не одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине... Такав избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благословеним, а спружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љубављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво чедо биће родитељима радост, а друге ће навести да им завиде.

Када се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша испуњена миомирисним вином  јер ће жена испуњена врлинама бити и разборита домаћица.

Колико је та веза света и нераскидива, сведочи и апостол Павле: Жена није господар од својег тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена (1.Кор.7,4).

На другом месту, он јој придаје још већу важност: Тајна је ово велика; аја вам говорим за Христа и Цркву (Еф.5,32). Црква се нераскидиво сједињује са Христом као тело са главом, тако да ни Христос не може бити без Цркве, ни Црква без Христа. Уистину је велика тајна супружништва, када оно треба да буде велико знамење вечног јединства Христа и Цркве.

Платон, Митрополит Московски (106,194-197)

***

Рађање деце постало је највећа утеха за људе онда када су постали смртни. Због тога је човекољубиви Бог, да би истог часа ублажио казну прародитељску и умањио им страх од смрти, даровао рађање деце, показујући тиме... праобраз Васкрсења. (38,162)

И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење.

Свети Јован Златоуст (46,112)

***

 Ко хоће да добро васпита децу, он их васпитава у строгости и раду, да би, истичући се знањем и владањем, временом могли убрати плодове свога труда. (49,139)

У сваком узрасту, око деце има разних брига и страховања, има много труда. Преподобни Нил Синајски (35,42)

***

 Блажен је онај који богоугодно васпитава децу.

Преподобни Јефрем Сирин (26,146)

***

Док је душа још у стању да се обликује, док је мека и нежна тако да, слично воску, лако прихвата оно што се у њу утисне, потребно је неодложно и од самог почетка подстицати је на добро. Када се испољи разум и разбор почне да делује, већ ће бити положени основни темељи и пренети примери побожности. Тада ће разум налагати само оно што је корисно, а навика ће олакшати успех.

Свети Василије Велики (8,112)

***

Небрига о деци  највећи је од свих грехова и он доводи до крајњег безбожништва. (35,82)

Младе људе не треба застрашивати онда кад већ одрасту;

њих треба васпитавати и усмеравати још од детињства. На тај начин ни касније неће бити потребе за претњама. (35,117)

Бога не можемо обманути. Онај Који испитује срца све разоткрива и ставља пред нас одговорност за дечије спасење. (35,124)

Добро васпитање не састоји се у томе да најпре дозволимо пороцима да се развију па да се онда трудимо да их уклонимо. Потребно је предузети све мере да би се наша природа учинила неприступачном за пороке. (35,118)

Ако си ти добро васпитао свог сина, а он свог, а овај опет свог, онда је то као неки низ ваљаних живота који свој почетак и корен имају у теби и доносе ти плодове твог старања за потомство. (37,340)

Учићемо нашу децу тако... да врлину претпостављају свему осталом и да изобиље богатства сматрају ништавним. (38,718)

Родитељи неће бити кажњени само за своје грехе већ и за погубан утицај на децу, зависно од тога хоће ли их, или неће, довести до пропасти. (35,111)

То што се не старамо о сопственој деци, уноси расуло у читаву васељену; бринемо се о њиховом иметку, а душу њихову занемарујемо, што се показује као крајње безумље. (37,336)

За нас нема оправдања ако су наша деца развратна... (35,87)

Када би очеви темељно васпитавали своју децу, не би било ни судова ни казни. (37,340)

Нећемо се старати да стекнемо богатство и оставимо га деци; поучаваћемо их врлинама и тражити за њих благослов Божји, јер је управо то највеће, неизрециво благо и непропадљиво богатство које сваким даном доноси све више дарова. (38,712)

Рађање неће никог начинити оцем; то могу једино добре поуке; ношење у утроби не чини мајком, већ добро васпитање. (38,781)

Ако деца коју си породио добију од тебе потребне поуке и твојим старањем буду одгајена у врлини, онда ће то бити темељ и почетак твог спасења, тако да ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити и велику награду за њихово васпитавање. (38,783)

У нежном (дечијем) узрасту  детенце брзо прихвата оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечије утискује се оно што слушају. Самим тим, њихов живот се већ тада почиње усмеривати или ка пороку или ка врлини. Услед тога, ако их још од самог почетка и, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да се неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити добрим делима. (35,22)

Желиш ли да син твој буде послушан? Онда га од детињства васпитавај строго. Немој мислити да ће му читање Божанског Писма бити сувишно. (45,185)

Настој да научиш (сина) да презире славу садашњег живота, јер ће тако задобити већу славу и постати узвишенији. (42,186)

Они очеви, који се не старају о врлинама и скромности своје деце, гори су од детоубица, јер погубљују душе њихове. (46,721)

Као што нико не може рачунати на оправдање и попустљивост због сопствених грехова, исто тако ни родитељи неће имати оправдања за грехове своје деце. (46,720)

Коров је лакше ишчупати пре него што ојача, па се тако треба старати да и страсти, на које се не обраћа пажња, не ојачају и не постану неискорењиве.

Свети Јован Златоуст (46,719)

***

Ако родитељи не показују дужно старање о деци, не поучавају их разумно и не указују на добра правила, онда ће се душе дечије тражити из њихових руку.

Преподобни Симеон Нови Богослов (60,93)

Исповест -  пр.Оптински Старци

Пишеш да осећаш у себи велику промену и велику корист од свакодневне исповести. Сваки дан записујеш своје грехе и осећаш како ти лакне у срцу, те молиш да ти објасним због чега је то тако? У том твом записивању дејствује Света Тајна откривања својих грехова, или исповести. И сама видиш да те страшна чамотиња напушта чим запишеш своје грехе и тако их откријеш. То увек тако бива (преп. Иларион, 47).

Нека ти Господ опрости због твога покајања, а и ми, недостојни, опраштамо и разрешујемо. Али ово ти је само делимична утеха, јер обавезно треба све да кажеш духовнику, мада не овако детаљно, него мало сажетије. То је потребно зато што се тамо врши чинодејство и чита се разрешна молитва (преп. Лав, 167).

Своје раније падове сте већ исповедали духовницима, али тегобно бреме још увек вам лежи на савести, оптерећује вас и узнемирава, и ви нисте задовољни таквим стањем. Очигледно да духовници којима сте се исповедали нису толико искусни, али зато су свети духоносни оци оставили правило онима који дођу у манастир и желе да приме на себе монашки анђеоски лик, да све своје грехе од младости у целини исповеде и тиме очисте своју савест и душу, те тако поставе нови темељ, у коме нема тешког бремена грехова. Због тога вам ја, многогрешни, саветујем ово: молите Премилосрдног Господа и Бога да вам Својим Промислом пошаље таквог духоносног оца коме бисте могли исповедити сва своја сагрешења од младости до садашњег узраста, и који би вам помогао да схватите важност тих грехова. Ми данас више немамо снаге да епитимијом искупимо наше грехе, али их можемо искупити одговарајућим покајањем и сузама, чиме ћемо умилостивити Премилосрдног Господа, како би нам олакшао тегобно бреме и даровао нам бодрост и силу да се успешно боримо против ђавола, нашег заједничког непријатеља. Када вас Господ по вашој вери и усрдности удостоји да пронађете таквог духоносца и ви учините како сам вам рекао, тада ћете у својој души осетити мир и радост у срцу, и умиљење које вас орошава и теши неизрецивом утехом (преп. Лав, 145).

Светој Тајни исповести треба приступати са страхом, смирењем и надом. Са страхом јер приступамо Богу Кога смо прогневили нашим гресима. Са смирењем јер смо свесни своје греховности. Са надом јер приступамо Чедољубивом Оцу Који је ради нашега искупљења послао Свога Сина да узме на Себе грехе наше, да их прикује за Крст и умије пречистом крвљу Својом.

У случају збуњености или заборављања својих грехова можемо их записати да бисмо се, уз дозволу духовника, подсетили у току исповести, уколико нешто заборавимо. Примери такве исповести срећу се у житијима и поукама светих отаца (преп. Макарије, 24, т. 1, с. 326-327, 328).

Ја немам право да разрешујем грехе писменим путем из друге епархије, јер таква су црквена правила. Ништа не мари што ваш духовник не разуме духовни живот и грди вас. Ти приступаш Самоме Господу са покајањем и смирењем, па у таквом стању треба и прекор да прихватиш, јер очигледно Господ то допушта. Где да нађемо духовнике по нашој мери? Какви год да су, ипак су њима поверени кључеви, они имају власт да свезују и разрешују, и да буду служитељи осталих Светих Тајни (преп. Макарије, 24, т. 3, с. 81).

На исповести треба да опишеш све своје грехе, изузев ако неки заборавиш, а не да само површно говориш о њима. Неисповеђени грех се не разрешује, осим ако је заборављен, па зато није исповеђен. После исповести треба да се чуваш од греховних дејстава. Али ако се и догоди да се на некога наљутиш, помири се са њим и затим буди спокојна. Ако према некоме осетиш презир, прекоревај и презири због тога саму себе, да не узнемираваш старца. А ако те мучи савест, а укаже се згодна прилика да поразговараш са њим, можеш му укратко испричати свој грех. Своје грехе можеш и да записујеш и тако да се припремаш за наредну исповест, јер после исповести човек временом учини многе грехе и заборавља их. Главно је на исповести да имамо срце скрушено и смирено, дакле онакво какво Бог неће одбацити, и да свакодневно испитујемо и прекоревамо сами себе, и да приносимо пред Богом покајање због сваког зла које смо учинили, као што и читамо у трећој молитви пред спавање (преп. Макарије, 24, т. 6, с. 174-175).

На исповести је корисно прекоревати себе. Јер, ако детаљно све објашњавамо негодујући на друге, какву корист имамо од таквих детаља? (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 82).

Саму себе обмањујеш. Много је грехова које ти ниси учинила: убиство, блуд, крађа црквене имовине, подметање пожара, тровање и многи други, повезани са овим поменутим. Лако је уопштено рећи: „грешила сам у свему", или као што ти пишеш: „нема ни једнога греха који нисам учинила". Него ти изговори сваки свој грех који си стварно учинила и постидећеш се, али ће ти зато греси бити опроштени. По речима светог Григорија, овдашњи стид је део будућег мучења (преп. Макарије, 24, т. 6, с. 305).

Ако си пред духовником рекла оно што ти је на савести, било по сећању или помоћу цедуљице, али си том приликом нешто и заборавила, не треба због тога да се узнемираваш, јер то је од ђавола. Буди спокојна, јер ниси имала намеру да нешто сакријеш и уздај се у милосрђе Божије, а свако узнемирење одбацуј. Исто важи и за метаније: немој бити задовољна ако си испунила прописано правило, нити се узнемиравати ако си нешто можда пропустила, јер обе крајности су од ђавола. Треба смирено ићи средњим путем и уздати се у милосрђе Божије (преп. Макарије, 24, т. 5, с. 769).

На твоје питање: да ли опет да исповедиш грех који си раније већ исповедала, одговарам: ако ниси понављала тај грех, онда више не треба да говориш духовнику о томе, али треба да осећаш своју греховност. Сећање на своје грехе рађа у нама смирење. Пишеш како си узнемирена после исповести, када се припремаш за Свето Причешће, јер ти се чини да ниси исповедила све грехе. Одбацуј ту злу ђавољу помисао вером и смирењем, и умируј себе надом у милосрђе Божије. Поред тога, имаш утисак да ћеш још много пута сагрешити, па ти се зато чини да недостојно приступаш Светим Тајнама. То је због твоје намере да приступиш Светом Причешћу као безгрешна, па зато ђаво и има силу да те узнемирава. А када будеш приступала са осећањем своје греховности и надом на неизрециво милосрђе Божије, јер је Он узео на Себе грехе читавог света, онда ћеш бити спокојна. Ти мислиш, ако си се исповедила, да си одмах постала безгрешна? Због тога те и муче немири, јер се не уздаш у милосрђе Божије, без којега нас ништа не може спасти (преп. Макарије, 24, т. 4, с. 525).

Када се бојиш срамоте на исповести, знај да је и то од гордости. Изобличи себе пред Богом у присуству Његовог сведока, и добићеш опроштај грехова и спокој душе (преп. Макарије, 24, т. 4, с. 525).

На твоје питање о исповести подробно ћу одговорити: свети оци не саветују да се чулни греси детаљно исповедају, да се присећањем детаља не би скрнавила наша осећања, него само да се каже који је грех у питању. Остале грехе, који постиђују наше самољубље, треба да се исповедају детаљније, уз оптуживање самога себе (преп. Макарије, 24, т. 6, с. 166-167).

Ја не могу да разрешујем грехе писменим путем. Ту постоје црквена правила. Чак и када бих лично дошао у туђу епархију, ни онда не би требало да примам на исповест. Ти си мени написала своје слабости и можда си Божијом милошћу осетила олакшање савести, али ја немам власт да разрешујем грехе писменим путем (преп. Макарије, 24, т. 6, с. 115).

Када вам је духовни отац, по датој му од Бога власти, рекао: „опраштам ти и разрешујем те од свих грехова твојих", будите уверени да је те речи изговорио Сам Исус Христос, и да их је у истом тренутку на небу потврдио Бог Отац и Дух Свети. Видите ли колико је Бог милостив према грешницима који се кају! Тим речима духовног оца не разрешују се само они греси које сте усмено исповедили, него и они које по својој заборавности или незнању нисте исповедили. Једини греси које духовни отац не може разрешити јесу они које грешник намерно скрива од срамоте или страха. Намерно сакривене грехе и Сам Бог не опрашта. Знајте да су сви ваши греси опроштени и разрешени, и ако вам у своје време наиђе смрт, треба да будете спокојни у погледу свога спасења, са пуном вером и надом у милосрђе Божије, јер греси младости ваше, учињени из незнања, неће се поменути пред Богом, у шта вас уверавам светим именом Његовим. Ваша сумња у погледу разрешења ваших грехова јесте деловање противничког духа. Оно је веома опасно и никако му не треба веровати. Ако бисмо ви и ја својим гресима превазишли све грешнике откако је света и века, чак ни тада не би требало да очајавамо и сумњамо у милосрђе Божије, јер Он је ради тога и Сина Свога Јединороднога послао са неба у свет, да спасе грешнике. Спашће Он и нас, премного-грешне, по великој милости Својој, и учиниће да постанемо наследници Царства Његовог (преп. Антоније, 22, т. 236-237).

Исповест је духовни суд. Исповедник је судија, а онај који се исповеда је кривац. И као кривац који се каје, тако и грешник треба да има скрушеност у души због учињеног зла, али и телом да изражава своју кривицу, јер душа и тело су у човеку неодвојиви (преп. Никон, 8, с. 300).

Подсећам вас да сам ја увек посебну пажњу обраћао на брижљиву исповест. Код светих отаца и код епископа Игњатија Брјанчанинова пише да се греховне навике и страсти не дају излечити без исповести. Без исповести ће свако лечење бити непотпуно и недовољно, а уз помоћ исповести се свака страст и рђава навика лако искорењују. Због тога вас молим да увек обраћате нарочиту пажњу на исповест, увек да се савесно припремате за ову Свету Тајну и чистим срцем да исповедате сва своја сагрешења. И ја сам се увек трудио да без журбе и савесно исповедим свакога од вас и детаљно сам вас испитивао, да ништа не би остало на савести. А ако је неко био неразуман, па није све отворено и чисто исповедао, нека исповеди, да би му савест била неоскрнављена.

Не треба се бојати духовника, нити се стидети пред њим. Духовник све зна, њему су сви греси познати, јер се њему не исповеда један човек, него стотине њих, и нећеш га запрепастити никаквим грехом, колико год да је тежак и велик. Напротив, када ми неко исповеди некакав тежак грех, то побуђује у мени нарочиту бригу за његову душу. Ја никада нисам променио свој однос према нечијој души, нити га могу променити, каква год да су њена сагрешења изнесена на исповести. Напротив, ја тада још више саосећам са њом, више се бринем о њој и старам око њеног лечења и спасења. Због тога се трудите да ништа не скривате, и да се често исповедате (преп. Никон, 6, с. 189).

Неопходност детаљне исповести доказује се и човековим унутрашњим немирима, али и самим чином исповести, изложеним у црквеном требнику.

На овакву примедбу побудило ме је то што се неки стиде духовника и из разних разлога траже начин да на исповести не кажу све детаљно. Или говоре уопштено, тако да духовник не може јасно схватити шта је учињено, или једноставно скривају грех, сматрајући да ће у својој души некако умирити своју савест разним расуђивањима са самим собом. У таквим случајевима непријатељ нашег спасења уме да подсети човека на речи светих отаца и Светога Писма, али у изопаченом смислу, само да би га одвратио од спасоносног и неопходног исповедања грехова пред духовником онако како су они заиста били учињени. Али, ако човекова савест није изгубљена, она му не даје мира све док он све детаљно не исприча на исповести. Није потребно говорити сувишне детаље, који само живописно осликавају грехе, а не објашњавају суштину ствари. Оци саветују да никако не треба себи дозвољавати живописно осликавање греха, јер се у томе крије наслађивање сећањем на грех, нарочито када је у питању блуд. Срце које још увек воли грех тиме успорава његово одбацивање и наслађује се њиме (преп. Никон, 20, с. 17).

Многи сматрају да је за исповест неопходно имати духовника узвишеног живота, па пошто не налазе таквога, они падају у очајање и због тога ретко и мрзовољно долазе на исповест. То је велика грешка. Треба веровати у саму Свету Тајну исповести и у њену силу, а не у извршитеља Тајне. Неопходно је само да духовник буде православан и послушан црквеној јерархији. Не треба расправљати о томе да ли су личне особине духовника веома важне, него треба веровати и знати да Господ, Који благодаћу дејствује у свакој Својој Светој Тајни, чини то независно од било чијих особина, јер је свемоћан (преп. Никон, 20, с. 28).

Велико је богатство имати духовника испуњеног страхом Божијим, са којим се човек може посаветовати и разјаснити поједина питања духовног живота, или једноставно поразговарати и тако духовним разговором загрејати хладно срце и добити духовну подршку у невољама којима смо окружени. Али ако не можемо одмах пронаћи таквога, неразумно је да због тога уопште и не прибегавамо исповести. То је исто као када неко нема добру метлу за чишћење своје куће, па је због тога уопште и не чисти. Ако немаш добру метлу, узми какву имаш, само нека у кући буде чисто. Или као када неко нема добрих дрва, па због тога неће да греје кућу, него ће радије да се смрзне.

Поједини, опет, сваку исповест желе да претворе у духовни разговор. Можда је то и добро, а понекад чак и неопходно, али нема се увек могућност за тако нешто, или због недостатка времена, или из других разлога. У суштини су то две различите ствари. Једном су два младића била на исповести код истог духовника, са којим су пре исповести имали неколико разговора. У разговорима су они, наравно, износили различита мишљења, која се можда међусобно нису слагала, и уопште, као и у сваком разговору, могло је бити сувишних речи и одступања од духовних тема. После исповести ови младићи се у разговору дотакоше начина на који их је духовник исповедио. Један рече: „Када сам за време исповести дозволио себи да нешто кажем, као тражећи објашњење или не слажући се са примедбом духовника, он ме строго прекиде, рекавши: „Ако си дошао на исповест, онда се покај у смирењу! Није сад време за расуђивање". То је на мене оставило снажан утисак".

Треба приметити да је времена било довољно, а не може ее рећи да духовник није умео да се снађе. Очигледно је то било његово виђење исповести (преп. Никон, 20, с. 28-30).

Ко у простоти душе исприча своја сагрешења са скрушеним и смиреним осећањем, и са жељом да се исправи, тај ће добити опроштај грехова и мир своје савести, силом благодати Божије која делује у Светој Тајни (преп. Никон, 20, с. 30).

(Из сећања духовног чеда): Када рекох да сам у свему грешила, старац упита: „А јеси ли крала коње?". Ја одговорих: „Не". „Ето видиш да ниси баш у свему грешила", рече старац са осмехом (преп. Амвросије, 1, д. 2, с. 25).

Ако по слабости својој почнеш у нечему грешити, немој бити малодушан и не узнемиравај се, него се труди да исправиш то само-прекоревањем и исповедањем, најпре Богу, Познаваоцу срдаца, а затим и духовном оцу. Греси у које падаш нека те науче да се уклањаш од њих, да будеш опрезан и чуваш себе страхом Божијим. Препусти се вољи Божијој и са трпљењем очекуј да се реши твоја судбина (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 77).

Свети Јован Кронштатски Значење и суштина молитве

Kаква је неизмерно велика част човечанству, што може да отвара своја уста пред Богом, да ступа с Њим у разговор, да моли Њега за своје потребе, да му благодари за доброчинства, да му славослови за неизрециву велелепоту Његову и да буде уверено да је та жртва благодарности и славословља угодна Богу, да се најбоље, духовне, молбе наше за спас наших душа увек испуне. Како је и у овом односу човек неизмерно уздигнут изнад свих створења, и чулствених и оних који имају душу. Ниједно створење није добило од Бога такву част, мада и она имају свој језик, којим изражавају потребе своје природе, јер речено је да и птићи гавранова призивају Господа (Пс. 146, 9). Користићемо ту високу част ради тога да би смо заслужили од Господа још веће почасти вишњега звања. Тамо на небу је наша пуна слава, а овде су само њени почетци, који се јављају код верних хришћана.
Молитва је узношење ума и срца Богу, созерцање Бога, одважан разговор створења са Творцем, стајање душе пред Њим са страхопоштовањем као пред Царем и Само-Животом, који свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна душе, ваздух и светлост, њена животворна топлота, очишћење грехова, благи јарам Христов, лако бреме Његово. Молитва то је стално осећање (сазнање) своје немоћи или духовног сиромаштва, освећење душе, предокушај будућег блаженства, анђелско блаженство, небесни дажд, који освежава, напаја и земљу душе чини плодоноснијом, сила и моћ душе и тела, освежење и очишћење мисаоног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна веза, која сједињује створење са Творцем, бодрост и храброст у свим невољама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делима, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва то је заједница са Анђелима и Светима, од памтивека Богу угодивших. Молитва је исправљење живота, мати скрушеног срца и суза, снажни подстицај на дела милосрђа; сигурност живота; уништење страха од смрти; пренебрегавање земаљског богатства, жељење небеских блага, очекивање Судије целога света, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање за избављење од вечних мука; непрестано искање милости (помиловања) од Владике; хођење пред очима Божијим; блажено ишчезнуће пред пресаздавајућим и свеиспуњавајућим Творцем, жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи љубављу, низвођење неба у душу; усељење у срце Пресвете Тројице, по реченом: u њему ћемо доћи, иу њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).

Молитва је доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам саздан ни из чега, ја нисам ништа пред Богом, као онај који ништа своје нема; али ја сам по Његовој милости личност, имам разум, срце, слободну вољу и при свом разуму и слободи могу срдачним обраћањем Њему да постепено увећавам у себи Његово бесконачно Царство, да постепено све више и више умножавам у себи Његове дарове, црпим из Њега као из сталнотекућег неисцрпног Извора разноврсне духовне и телесне дарове, посебно духовне. Молитва изазива у мени убеђење да сам ја икона Божија, да са смиреним и благодарним расположењем своје душе пред Богом, својом слободном вољом, ја, бесконачно умножавајући духовне дарове Божије, могу исто тако у бесконачност да се усавршавам и до бесконачности увећавам моје богоподобије, моје небеско блаженство, за које сам опредељен. O! молитва је знак мог великог достојанства, којим ме је почаствовао Саздатељ. Али, она ме истовремено подсећа на моју ништавност (ја сам ни од чега и ништа своје немам зато и молим Бога за све), као и за своје највише достојанство (ја сам образ Божији, ја сам обожен, ја могу да се назовем Божијим пријатељем као Авраам, отац верујућих, чим бих несумњиво веровао у биће, доброту и свемоћ мога Бога и уподобљавао би се Њему целим животом делима љубави и милосрђа).
Треба се молити ради непоколебљиве и чврсте уверености срца, да све, и наше душе, и наша тела, са њиховим благостањем и неблагостањем, и сва имовина наша, и све околности живота, имамо од Бога, од моћи Његове, а не од природе, не од случаја, не од себе. Ако се не молиш Богу ускоро ћеш срцем заборавити Добротвора, Творца и Господа свега, a са заборављањем Њега упашћеш у свако зло. Тако видиш да ти молитва увек доноси суштинску корист.
Господ је тако милосрдан да се никада не гнуша наше молитве, већ сваку милостиво прихвата, и оно што није савршено у њој Сам исправља, само да би смо се Њему обраћали искрено и да Га не бисмо сасвим заборавили.
Бог зато тражи од нас свагдашње обраћање Њему у молитви, да би нас, који смо подивљали од грехова, и удаљили се од Њега, чеда Своја, привукао Себи, очистио и привио у загрљај Своје љубави, да би нам показао, како је нама с Њим свагда добро. Тако и добри родитељи поступају са својом  злонаравном децом.
Свагдашња топла молитва приводи нас до најискренијег и најчвршћег уверења о бесмртности наше душе и о блаженству оног невештаственог  века: јер сву сладост молитве човек црпе од БогаДуха; сву снагу прима од Њега, исто као, по благодати Његовој, од Мајке Божије (Она избавља наше душе од беда, успокојава, радује, оживљава), од Анђела и Светих.

-- 

СВЕТИ ОЦИ О СМИРЕЊУ

1. Ко је слаб телом, а учинио је много тешких безакоња, тај нека иде путем смирења и томе сродних врлина, јер друго спасење не може да нађе (св. Јован Лествичник).

2. Понизити себе – то је оно место на коме се налази спокојство (авва Исаија).

3. Изабраници Божији су у слави смирени и у убогости славни (св. Симеон Нови Богослов).

4. Нико од људи Божијих не воли да буде у слави међу људима (св. Филарет митроп. Московски).

5. Ако хоћеш да будеш смирен, онда немој да будеш кротак са једнима, а дрзак са другима, него буди кротак са свима, био то пријатељ или непријатељ, велики или мали (св. Јован Златоуст).

6. Смирење је – мислити о себи да си грешник и да ништа добро не чиниш пред Богом (авва Исаија).

7. Кад душа види Господа, како је Он кротак и смирен, онда се и сама смирује до краја, и ништа тако не жели као спасење Христово; и колико год душа живела на земљи, она ће увек желети и тражити недостижно смирење, које не може да заборави ( старац Силуан Атонски).

8. О, смирење Христово! Оно души даје неописиву радост у Богу. Од љубави Божије душа заборавља и земљу и небо, и сва се жељно устремљује ка Богу ( старац Силуан Атонски).

9. Да би човек задобио смирење, није му довољно самоукоревање, потребна су и људска понижења (св. Варсонуфије Велики и Јован).

10. Од послушања се рађа истинско смирење; од смирења истинско духовно расуђивање, или разум ( св. Јован Лествичник).

11. Смирење је нешто највеће међу врлинама: јер оне у којима се укорени, кроз најискреније покајање и примивши као сапутницу молитву са уздржањем, истога трена чини слободнима од страсти ( св. Никита Ститат).

12. Ако нас је сатана погубио гордошћу и завишћу у односу на Сина Божијег, у односу на Бога, Који је био моћнији од њега, Господ нас спасава смирењем ( св. Јован Шангајски).

13. Смиреној души Господ открива своје тајне ( старац Силуан Атонски).

14. Ако човек не буде напуштен и поражен и савладан, ако се не потчини свакој страсти и помисли, и ако, духовно побеђиван, не буде остављен без икакве помоћи, од Бога или било кога другог, па услед тога готово падне у очајање, јер је искушаван са свих страна, он неће моћи да дође у скрушеност духа и да себе сматра мањим од свих, последњим слугом свима, и потчињеним демонима који га муче и побеђују. То је - Божјим Промислом пажљиво допуштено кажњавајуће смирење, за којим Бог одмах дарује и друго, узвишено, која је Божанска сила што делује Богом и Њиме све усавршава; њу човек у себи види као оруђе и тим оруђем твори чудеса Божија ( св. Григорије Синаит).

15. Онај ко хоће да буде мудар јер је прошао све науке и упућен је у спољашњу мудрост, никада се неће удостојити да проникне у тајне Божије и да их спозна, ако се претходно не смири...одбацујући заједно са умишљеношћу и тако добијену ученост (св. Симеон Нови Богослов).

16. Бежи од сујете, моли се непрестано, пој псалме пре и после сна, изучавај заповести које су ти дате у Светом Писму, сећај се дела светих...Нарочито се труди да испуниш апостолску поуку: сунце да не зађе у гневу вашем (Еф,4,26) (св. Антоније Велики).

17. Кад ђаво види некога да живи плачући, он тамо не борави, јер се боји смирења које долази од плача (св. Григорије Синаит).

18. Свим својим осећањем сматрај себе за мрава и црва, да би постао Богом саздаван. Кад схватиш да немаш и не знаш ништа, онда си богат и делима и знањем, похвалнима у Господу ( св. Теогност).

19. Трпим увреде од некога. Шта да чиним? Чини му добро (св. Варсануфије Велики и Јован).

20. Оно што људима изгледа као понижење, у очима Господњим често представља славу и људи добијају венац од Њега (св. Јован Шангајски).

21. Душа не може другачије да доспе у смирење, него смањивањем хране која се даје телу (авва Пимен).

22. Прво смирење састоји се у томе да брата сматраш разумнијим и у свему бољим од себе, или да себе сматраш најмањим од свих. Друго пак смирење састоји се у томе да своје подвиге приписујеш Богу. То је савршено смирење светих ( св. Варсануфије Велики и Јован).

23. У последња времена они који заиста буду служили Богу благоразумно ће се сакрити од људи и неће савршавати знамења и чудеса међу њима. Они ће поћи путем делања раствореног смирења и у Царству Небеском показаће се већим од Отаца који су се прославили знамењима ( преподобни Нифонт).

24. Ко је спознао немоћ људске природе, тај је добио и опитно познање силе Божје која помаже. Такав никад неће понизити никог од људи. Јер зна да као што је њему сила Божја помогла да се избави од многих страсти и невоља, тако ће помоћи свакоме ко се обрати Господу, иако Он по некаквом промислу не ослобађа од свих страсти одједном, него као благ и човекољубив Лекар, свакога ко му прибегава исцељује у своје време ( св. Максим Исповедник).

25. Пре свега, нама је потребна смиреномудреност, ми треба да будемо спремни да против сваке речи коју чујемо кажемо «опрости», јер се смиреномудреношћу ломе све стреле ђавола и противника ( преподобни авва Доротеј).

26. Смирење и без подвига многа прегрешења чини опростивим; а без смирења и подвизи су бескорисни, па нам чак припремају много тога лошег ( св. Исак Сиријски).

27. Немој желети да живиш окружен утехама, нити да будеш богат, ни славан; јер то је обична трулеж, а ми нисмо створени за трулење ( св. Нил Синајски).

28. Ако желиш да одвратиш од дома твога сваки бич казне, не клевећи човека који је исте природе као и ти; јер Онај Који га је створио, оправдано се љути због тога ( св. Нил Синајски).

29. Смирење је – залог у срцу, свето својство срца, Божанска навика која се на неприметан начин рађа у срцу од испуњавања јеванђелских заповести ( св. Игњатије Брјанчанинов).

30. Научити се смирењу Христовом – то је велико благо, са њим је лако и радосно живети, и све бива мило срцу. Господ се Духом Светим јавља само смиренима, а ако се не смиримо, нећемо видети Бога ( старац Силуан Атонски).

31. Ако хоћеш да будеш изнад сваког греха, онда не истражуј о туђим делима, јер и у теби има много тога због чега другог сматраш кривим (св. Нил Синајски).

32. Свети Оци примећују да насупрот сујети, која расејава човекове мисли по васељени, смирење их усредсређује у души: од бесмисленог и лакомисленог посматрања света, премешта их на многоплодно и дубоко самопосматрање, на духовно тиховање, на стање које потребно за истинску молитву и које се постиже пажљивом молитвом. Коначно, благодатно дејство смирења и благодатно дејство молитве јесте једно те исто дејство ( св. Игњатије Брјанчанинов).

33. У домовима смирених почива Господ, а у домовима гордих умножава се проклетство (авва Еварије).

34. Кад ступиш у подвиг, труди се да се супротставиш духу сујете и да га савладаш. Појавиће се сила Божија која ће ти у свако време давати ревност и топлоту, од које нема ничег вреднијег ( св. Антоније Велики).

35. Стичите смирење и немојте ходити са гордошћу срца, која је својствена ђаволима. Горд човек је свима омражен, јер су његова дела разметљива, услед чега пада у многе грехе ( св. Антоније Велики).

36. Почетак смирења је – сиромаштво духа; средина напредовања у њему је – мир Христов, који превазилази сваки ум и појам; крај и савршенство је – љубав Христова (св. Игњатије Брјанчанинов).

37. Ако те вређају, ћути, док не престану (авва Исаија).

38. Жудећи за тиме да све више и више угађа Господу, човек који је примио благодат, осећа се незнатним и слабим у свему. У њему је укорењен осећај смирења. То је услов сваког даљег успеха ( св. Макарије Велики).

39. Смирен човек је неспособан за зло и мржњу: он нема непријатеље. Ако га неко од људи вређа, он у том човеку види оруђе праведног суда и Промисла Божијег. Смирени човек се у потпуности предаје вољи Божијој. Смирени не живи сопственим животом, него Богом ( св. Игњатије Брјанчанинов).

40. Нико да не сматра себе праведнијим од другога, него да свако на себе гледа као на најгорег од свих, јер сваки који себе узвисује, понизиће се, а који себе понизује, узвисиће се (Лк,14,11) (Древни монашки устави).

41. Бити сиромашан духом – то значи немати високо мишљење о себи, чак и ако би дошао до познања и разумевања тајни Божијих ( св. Макарије Велики).

42. Шта значи веровати? Веровати значи – пребивати у смирењу и милости ( авва Пимен).

43. Када постоји усрдност и ревност, онда ће све ићи добро. Али истинска ревност је немилосрдна према себи. Темељ је овај: дубоки осећај грешности и немање одговора пред Богом ( св. теофан Затворник).

44. Они који се труде да живе у врлинама и богољубиво, треба да се одрекну умишљености и сваке пусте и лажне славе, и да се труде око доброг исправљања живота и срца. Богољубив и непоколебљив ум је руководство и пут ка Богу ( св. Антоније Велики).

45. Без смирујућих дела – смирење не долази ( св. Теофан Затворник).

46. Која су главна обележја смирења? Као што самопреузношење душе представља њено расточење, јер је приморава да блуди (посредством маштања које производи) и не спречава је да се размахне у облацима својих помисли, на којима она обилази целокупну творевину, док (насупрот преузношењу) смирење сабира душу у тиховање; посредством смирења душа се усредсређује на саму себе (св. Исак Сиријски).

47. Када наступи долазак Божји, човек не осећа тежину тела, заборавља на храну, сан и друге потребе. То је од смирења и светог умилења ( св. Теофан Затворник).

48. Ако ти и своје, оно што је учињено природним силама, приписујеш Богу, Бог ће ти даровати и Своје сопствено, духовно, Божанско (св. Макарије Велики).

49. Смиреномудрени не треба да показују своје смирење смиренословљем (вербалним самопонижавањем): за њега је довољно да говори: «опрости ми» или «помоли се за мене». Не треба такође сам да се прихвата обављања најнижих послова: ово, баш као и прво ( то јест као смиренословље), води ка сујети, омета духовно напредовање и доноси више штете него користи; али када ти нешто заповеде, немој да протиречиш, него послушно изврши – то доноси напредак ( преподобни Јован Пророк).

50. Буди смирен у свему – у држању, у приступу, у одећи, у седењу, у стајању и у свему другом ( св. Григорије Богослов).

51. Смирење је извор расуђивања (св. Јован Лествичник).

52. Вера јесте смирење...Веровати значи – пребивати у смирењу и благости.

53. Где нема смирења, тамо нема ни хришћанске врлине, а где је истинско смирење, тамо су све врлине у њиховој пуноти. Где је ситинско смирење, тамо је Христос; а где нема смирења, тамо су страсти и ђаво ( св. Игњатије Брјанчанинов).

54. Милост и истина предводе све врлине, а њихов пород је смирење и расуђивање, без којих ни једна врлина не може достићи свој врхунац (презвитер Илија Екдик).

55. До највише мере смирења усходе бестрасни, до средње – одважни, а до прве могу доћи сви (св. Јован Лествичник).

56. Свет двопрег: љубав и смирење. Љубав уздиже до неба, а смиреност оне који су се уздигли придржава да не падну (св. Јован Лествичник).

57. Обележје смирења је – радосно подношење понижења (св. Јован Лествичник).

58. Као што скриваш од људи своје грехе, тако од њих сакривај и своје напоре (св. Макарије Велики).

59. Смиреноумље се препознаје по мноштву неописиве светлости у себи, по неизмерној љубави према молитви, по томе што се не грде туђи греси, по одбојности према сујети ( св. Јован Лествичник).

60. Наше смирење привлачи покров на нас, а гордост га одузима (св. Григорије Богослов).

61. Не подносити увреде – то је дело неверовања (св. Јован Лествичник).

62. О, човече, сродниче земље, и пепелу, и непостојани створе: данас си богат, а сутра сиромах, данас здрав, сутра болестан, данас весео, сутра тужан, данас у слави, сутра у понижењима, данас млад, сутра стар, данас на престолу, сутра у гробу. Не узноси се, него обуздај гордост (св. Јован Златоуст).