БАШ МИ СЕ НЕ ДА

ОБАЛА

Опет ја, погледом упртим, збуњујућим, без наочара, у Босфорски мореуз...
Жуља ме овај живот, с тенденциом да ће бити гори...
Можда једном дохватим облак жеља и осећања, који видим једино захваљујући неким жицама гитаре која већ одавно труне у ћошку туђих наочара...
Боле ме ексери на ђоновима, јер се никада неће променити...заробили оковима и не пуштају моје чизме да слободне буду.
Можда грешим, али... овом ветру није место овде и сада. Нека оде негде, нека мирише туђе трагове од угља.
Ружни, плаво-бели човек, стоји усидрен у својој муци и патњи...не може даље...Осећа се заробљеним, чиме заробљава и воду око себе, до које му није стало, јер је предуго у њој.
2068ма...
Још увек спава...јео је,био до своје машине, и поново спава.
Адио брејн.
Смрзла ми се хемијска и немам светла...одох до пакла...

ОГЊЕНА

ШТА КО РАДИ...

Оскаровска понашања, давно потопљених смрзлих чамаца, лоше имитирају љубав лажући себе у прошлости.
Розе гране у искривљеном кадру, пребројавају коцкице по којима газише својим трулим, квргавим ногама.
Два ужарена штапа чекају свој рачун, опет у нади да ће јаук замукнути.
Здрав зуб у поквареној вилици лажне лобање, чије осигурање не покрива не смирење, боли.
Грозно је када све знаш, заправо, болно је.
Псајхо терапи!
Одзвонила звона узбуне.
Чизме шетају у кожној јакни, погледом упртим у небо, тражећи трачак радосног осмеха.
Очи од стакла, пржене у уљу, не виде више ништа.
Само смрад...
Само ужас...
Само лажи...
Само осуђивања...

ОГЊЕНА

ДА ЛИ?!

Да ли преузети ризик и кренути у бесомучно пешачење по плафонским пространствима, заобилазећи разлепљене лешеве?! Или се ухватити у коштац са сунђером, чељустима одбеглих мрава, балавећи за костима изиграних балерина...
Чују се звецкави кораци зрна пасуља у чаробној кокаколи од седатива...крећу преко кашастих планина металних, галопом по плафону...
Ипак, одлучно окрећеш главу...

ОГЊЕНА

МОЖДА

Можда се пробуди талас из зимског сна свог...
Можда полети уз птице...
Можда остане само успомена у црној магли...
Можда на клупи остане до трулежи своје...


ОГЊЕНА

ЧЕЛИЧНА ПАУЧИНА

Док пљушташе ексери, гледах те бескрајним огледалима кроз прашњаву крпу на екс попијне жучи...
Из папирних флаша цурео је наранџасти зид у намери да неког кинески мучи, кап по кап.
Е!!!
Најјаче је што зрнца од песка, држећи се за руке, играју есперанто коло цичећи гласно, наизглед радосно, док се презнојавах тражећи опроштај од зидова, решена да ускликнем неочекивано "живела ја"! сваког тренутка...
Иначе...
У башти узгајам себе саму, и неретко се заливам етанолом боје урина ~без пене, молим~, мезим мрвице туђег сећања, тамноплавичасте боје, на јулској веранди у влажно праскозорје, милована само чежњом унинијском. Мрзим ту храну!
Понекад прелистам филм протеклих година уз капи црног зрневља... сморим се увек...
Да ли смо коначно, ја и моје ја, постали једно са леденицом коју чувам у фризу још од (давне) зиме 2005е?!
Волим да слушам вунене чарапе које ми причају бајке, док ми чај капље са образа, враћајући ме у време док сам возила бицикл по најлепшим врлетима облака. Сећам се... као да је јуче било...
Боксерска врећа од сличних кокица певала је обешена о мокре шпагете од масти, врумирана на 278С ужареног зеленог екрана.
Ђонови су гребали по ватреним зидовима искежених језика, ледених светлосних година у мрежастом раму апстрактне баре...
мува се смејала...  смејала... и смејала...заробљеној води у стакленом двору, и сетно пијаној ципели без пертли, поцепаног језика који је млео у стилу Дон Кихотових ветрењача, увек кишних.
Ноте су освежавале ваздух сваки пут када их цвет помирише својим радосним знацима љубавне чежње, спирајући блатњаве трагове мрачних сећања, са челичне паучине заробљеног мозга...
Још један дан је почео мраком...


Огњена

САЛАТА

Гледала сам делић секире, умочен у бару... било ми је мука...
Док су ми се за то време хладила плућа, човек је ишао у трећу смену веома пажљиво закопчан...
ГОСПОД ВОЦАРИ СЈА В ЛЕПОТУ ОБЛЕЧЕ СЈА, јдина права радост само то...
Али...чудни, ненормални, ми Срби...
Болесна поезија у прози...
Камион из 1914е год. је превозио црвене мараме...возача је нестрпљиво чекала чорба од парадајза, коју је кувао сам, Арчибалд Рајс...
Него, "има ли све ово икаквог смисла", питало ме је у пролазу плаво цвеће, страбистичног погледа.
Еј, жено! Ужасни се! Бесловесна пчела се убија од труда и рада, а ти само очајаваш у лењости, питајући се када ће доћи дан када ћеш се коначно тргнути? И доби одговор! Али тада поста свесна да си роб утопизма и болесних трипова...
Ух! Како за промену прија тишина.
А ти?!
Пуниш свој револвер капислама и пуцаш у мислиоца у парку... Јадно и забрињавајуће заиста.
Увек сањаш исте, најсвежије мирисе слободе...
Позната музика, руку под руку са грозним сећањима, звони ненајављено на врата. О, не!
Свака част гостољубљу, али оне... још руку под руку... Не, не! Овог пута дефинитивно одтају са друге стране.
Ипак се на прстима враћаш свежини слободе.. Много ме нервира Парни Ваљак.

OГЊЕНА