ПОУЧНА ПРИЧА

ПОУЧНА ПРИЧА

Слабо одевена жена са изразом губитника на свом лицу ушла је у продавницу намирница.
Пришла је власнику радње у најпонизнијем могућем маниру и питала га да ли би могао да јој наплати пар намирница.
Она је тихо објаснила да је њен муж тешко болестан и неспособан за рад, да имају седморо деце и да требају храну.
Продавац, јој се наругао и затражио да одмах напусти радњу.
Показујући гестовима значај и потребе њене породице за храном она је рекла: „Молим вас господине. Донећу вам новац чим будем могла.“
Продавац јој је рекао да не може да јој да кредит, јер није имала отворен кредитни рачун код њега и нема гаранције да ће она то вратити.
Стојећи поред пулта, један од купаца је чуо разговор између ово двоје. Пришао им је и рекао да ће он платити за њу све што је потребно њеној породици.
Продавац је врло нерадо изустио дами: „Имате ли списак намирница“
Жена је одговорила: „Да, господине“
„Уреду“ рекао је продавац, „ставите свој списак намирница на вагу, и колико год је тешка та твоја листа, даћу ти тај износ у намирницама које ће овај господин платити“
Оклевала је за тренутак са погнутом главом, а затим је посегнула за својом ташном, извадила комад папира из ње и брзо написала нешто на њему. Тада је пажљиво ставила комад папира на вагу и даље стојећи погнуте главе.
Очи продавца и купца поред су остале зачуђене када су видели како се вага нагло спустила до краја и остала доле само од тежине папира, као да је нешто много тешко стало на вагу.
Продавац је зурећи у вагу, полако се окренуо купцу поред и нерадо рекао: „Не могу да верујем у ово.“
Купац се осмехнуо а продавац је почео да ставља намирнице на други тас ваге. Међутим, вага никако није успостављала равнотежу између два таса и он је наставио да ставља све више и више намирница док скроз није прекрио вагу.
Продавац је стајао у пози крајње резигнираности. На крају, зграбио је парче папира са ваге са списком намирница, и погледао шта пише на њему са великим чуђењем.
То није била листа потребних намирница, већ молитва која каже: „Драги Боже, ти знаш моје потребе и предајем ти их у Твоје руке“
Продавац јој је немо дао намирнице које је ставио на вагу и стајао је у тишини.
Захвалила му се и напустила продавницу. Купац са стране му је пружио новац за направљени рачун и рекао му: „То је вредело сваког новчића. Само Господ зна колико молитва вреди“.

старац Јосиф Исихаста - О расуђивању и прозорљивости

старац Јосиф Исихаста - О расуђивању и прозорљивости

На лествици напредовања душе која се подвизава ради ослобађања од страсти и ступања у област божанског просветљења следе расуђивање и прозорљивост, уобичајени дарови новог човека. Поред натприродног дара прозорљивости, постоји и природна прозорљивост коју поједини људи добијају након великог опита дуге борбе са страстима и демонима. Захваљујући таквом опиту, многи старци су већ при првом сусрету у стању да опишу догађаје и стања која се односе на садашњост или будућност људи. Способност да се већ на први поглед исцрпно говори о човеку и да се опише оно што му се догађало, приказујући при том и његово садашње или будуће душевно стање, резултат је претходног животног опита стараца. Све се то налази у границама природне прозорљивости која се може назвати и расуђивањем.

Међутим, на далеко вишем степену налази се духовно расуђивање које је у потпуности благодатни дар и плод истинског послушања и савршене савести у Христу. Духовна прозорљивост, која започиње предосећањем и постепено долази до предвиђања и пророковања, представља плод и исход дејствовања Свесветог Духа. Такви дарови изобилно се дају посленицима духовног винограда, подвижницима који “на силу” узимају Царство небеско и, упоредо са њим, узимају и дарове који к њему воде, према речи Господњој: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт.11;12).

Предосећање је често својствено крвним сродницима и, по свему судећи, то је ништавни остатак натприродног стања у којем смо живели до прародитељског пада. Дешава се да неке мајке или браћа која љубе један другог осећају страдања својих најближих сродника. Међутим, то се дешава управо у тренутку док ови страдају, а не пре или касније. Натприродне моћи и особине прозорљивости, као и дарова који за њом следе, налазе се изнад природе и непојмљиви су за људско расуђивање и дефиниције. То што се ми, непросветљени и ништавни, дотичемо сличних стања представља, наравно, велику дрскост с наше стране. Међутим, познавање Старчевог учења о датом предмету и опит стечен слушањем његових беседа које су биле одговор на моје недоумице, захтева да овде наведем нешто мало од мноштва онога што сам чуо, а ради користи оних који се за то интересују.

Упоредо с природном и натприродном прозорљивошћу које потичу од божанске благодати, постоји и сатанска прозорљивост која потиче од прелести и дејствовања лукавога. Такву, сатанску прозорљивост, није тепко срести, а посебно код непажљивих и гордих људи. На несрећу, и ми на Атосу смо, посебно у прошлости, много пута виђали овакву прелешћеност. Чак је и спољашњи изглед тих људи сведочио о њиховом душевном и телесном растројству, јер су то обележја демонског утицаја.

Потпуно другачије изгледа духовна прозорљивост, која је боголика у свим својим пројавама: кротости, тишини, непомућености и љубави. И заиста, васцело дејствовање овакве прозорљивости је љубав, тако да се она у већини случајева и дарује онима који су предодређени да љубе ближњег. Човек који поседује дар прозорљивости прониче у дубину душе свог ближњег и зато састрадава са онима који пате или се радује с напреднима и радосно општи с њима. Он то чини с великим смирењем и сажаљева самога себе што је постао познат другим људима, будући да он сам ватрено жели безмолвије и анонимност. Ова харизматичка прозорљивост се у почетку сједињује с природном прозорљивошћу која је стечена опитом, а пројављује се као расуђивање које је, опет, природно, а не духовно расуђивање, о чему смо раније већ говорили.

Старцу је све ово било савршено јасно и он нам је спокојно објашњавао суштину сваког од ових стања. Иако смо се много пута уверили у Старчеву прозорљивост која се испољавала и у односу на нас саме као и у односу на друге људе, он јој није придавао онај значај који је придавао способности расуђивања. Старац је расуђивање величао као најбоље оружје у непрекидној бици с невидљивим непријатељем, које је особито корисно нама монасима. “Со, децо, неопходна је со”, говорио нам је и при том мислио на расуђивање.

Чак и онда кад нисмо били поред Старца, кад смо извршавали послушање налазећи се на извесној удаљености, у његовим писмима налазили смо прецизне описе нашег стања и свега онога што нам се јавно или тајно догађало. Осим тога, увидели смо да Старац увек зна уколико неко погреши у вери или тачном очувању устава. Ако би нам по Старчевом понашању било јасно да је ражалошћен, досећали смо се да му је познато нешто о чему би нам касније говорио, кад бисмо били сами и могли да му постављамо питања. Тако је једном приликом Старац рекао: “Тај и тај није православан.” Највише је чудило то што ни човек, о којем је било речи, није сумњао у нешто такво. У то смо се уверили кад смо једном приликом разговарали са тим човеком. Пошто је разговор кренуо у неизбежном правцу, открили смо да он заиста има јеретичка убеђења, а да тога ни сам није свестан. Осим тога, Старцу су били познати и људски морални недостаци, све до ноћног оскрнављења. Духовна лица која је познавао упозоравао је на оно што ће им се догодити, о чему су нам они сами казивали. Међутим, Старац је све то, као што сам рекао, ценио далеко мање него способност расуђивања.

Једанпут сам га питао: “Старче, шта је разликовање духова?” Он ми је одговорио: “Желео бих да га најпре задобијеш. Уосталом, саслушај. То је умеће распознавања духовних дарова, а такође и тога, када делује сваки од њих, шта му помаже и шта му прети, када се пројављује и шта се захтева од човека у време када се тај дар удаљи од њега, у чему мора да буде опрезан и како да поступа. Онај ко поседује дар расуђивања (разликовања духова) упознат је и са оним обликом прелести који се представља као благодат, користећи маске које је тешко разазнати и јављајући се у виду ангела. Ако овај дар буде одузет из разлога које човечје ништавило, на жалост, не може да избегне, онда је веома тешко вратити га и то захтева сурови подвиг. За вас је расуђивање далеко вредније од пророштва. Пророштво и прозорљивост доносе корист Цркви и делимично је изграђују. Расуђивање превасходно изграђује и усавршава самог човека који поседује тај дар. Он касније може бити од користи и свима осталима, јер познаје и противничку страну, и непријатеља, и начин вођења битке. Нешто слично помиње и апостол Павле говорећи: Нама његове намере нису непознате (2.Кор.2;11). Свако узвишено стање има своје степене који се, опет, вреднују сољу расуђивања. Човек често стоји на једном месту и на основу неких дејстава мисли да је напредовао, што га спречава да иде даље. И кад би у питању било само то! Неки се враћају уназад, претпостављајући да су се сусрели с нечим сувишним или погрешним.” Замарале су нас појединости објашњења и он би шаљиво закључио: “А оно што је најважније – будите стрпљиви, и светиљка расуђивања никада се неће угасити у вама. Уистину Бог смиренима даје благодат (Јк.4;6).

Никада нећу заборавити са каквом је упорношћу обраћао нашу пажњу на неопходност велике упорности и трпљења којима ћемо вратити благодат, изгубљену сопственом кривицом. Говорио нам је: “Децо, није тако тешко задоботи благодат, јер је Свеблаги свакоме даје, и то не на меру (в.Јн.3;34). Међутим, потребни су највећи напори да би се поново задобила благодат која се удаљила човековом кривицом. Због тога су многи на почетку пута задобили благодат, али није много оних који су, изгубивши једном благодат, успели поново да је задобију!”

Колико је задивљујућа та доследност сведарујућег Бога! У онај дан, кад се безбожник одврати од заблуда грехова својих, безакоња се његових нећу опомињати , каже Господ. Међутим, у дан кад се праведник одврати од праведности своје нећу га се опоменути и препреку ћу пред њега ставити (в. Јез.18;20–21). Како је заивљујућа Његова кротост према заблуделима који траже преобраћење, и строгост према онима који су се због свог немара удаљили од Њега!

Пресветли дар расуђивања обухвата и правилно поимање Писма и целокупне светоотачке књижевности. Према речи Господњој, сваки такав књижевник може изнети из ризнице своје ново и старо , и то не у убедљивим речима људске мудрости него као онај који је од Бога научен (в. 1. Кор.2;4 и 13).

ЧУДЕСА КАЗАНСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ

ЧУДЕСА КАЗАНСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ

Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило. 

Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена".

Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено.

Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спашен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије. 

Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној обали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.

Славна Стаљинградска битка почела је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога. 

Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву: "Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако они називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!".

И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.

Из књиге "Небески Јерусалим и велики Вавилон"

Освећење Цркве у Ариљу, Свети архиђакон Стефан

Освећење Цркве у Ариљу, Свети архиђакон Стефан

Епископ Артемије беседи на Литургији у Нишу 11-8-2013

ПРОТОСИНЂЕЛ МАКСИМ

Песма Мајке Ангелине // The Song of Mother Angelina