Jермени и Копти нису православни, већ јеретици монофизити

април 29, 2015 

Недавно је Београдска патријаршија, поводом геноцида Турака над Јерменима учинила неколико корака који, супротно учењу Православне Цркве, обмањују народ да верује како су Јермени и Копти православни, што није истина.

10. Апостолско правило гласи: „Ако се неко помоли са човеком одлученим од црквене заједнице, макар то било и у дому, нека буде одлучен!“ 45. правило гласи: „Епископ или презвитер или ђакон који се помоли са јеретицима, нека буде одлучен. Ако им пак дозволи да било шта обаве као служитељи Цркве, нека буде свргнут!“ http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-26-aprila-na-miholjskoj-prevlaci-odlsuzio-liturgiju-i-parastos-zrtvama-turskog-genocida-nad-jermenima/

Јерменска црква, је у 5. веку отпала од православља и прихватила је монофизитство. Монофизитску јерес исповеда и Коптска црква. Признају само три прва Васељенска сабора, док остала 4 одбацују. Учење које Јермени и Копти исповедају је осуђено од православних као јерес монофизитства на 4. васељенском сабору. Себе називају православнима или миафизитима, служе углавном по новом григоријанском календару, уместо квасног користе бесквасни хлеб као и римокатолици. Одбацују учење о двема природама Христовим како учи Православље – божанској и човечанској, о двема вољама, о двема деловањима. Монофизити држе да је Христос само Бог, а не да је и прави Бог и прави човек. Због тога се и називају монофизитима (1 природа Христа – μόνος — «један, једини» + φύσις — «природа»).
И данас јермени славе као светога Диоскора који се у Житијима Светих св. Јустина Ћелијског назива „човеком врло рђавим, необично препреденим, и непобожним“, против чије јереси су се борили светитељи Православне Цркве -св. Лав Римски, св. Флавијан Цариградски и још многи други. Светог Флавијана је Диоскор и убио са својим истомишљеницима. Монофизити су убили и православног светитеља Протерија Александријског због његовог исповедања православља.
Света Јефимија се празнује у Православној Цркви и поводом спомена чуда које се десило на њеним моштима. Када су учесници Четвртог васељенског сабора положили монофизитско и православно учење у ковчег са моштима св. Јефимије и отворили гроб, видели су православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама.
„Несторију, Евтиху и Диоскору анатема! (Света) Тројица је избацила тројицу!“ (Речи којима се обзнањује анатема на јерес монофизитства на 4. васељенском сабору.)
По томе је општење са монофизитима, које упражњавају јеретици екуменисти који још увек држе положаје у јерархији Православне Цркве, у потпуности безаконо. Тиме и себе сврставају међу јеретике и за стадо православних верника чине саблазан и наводе их на погибију душе.
Геноцид над Јерменима које је извршила Турска не сме да буде изговор за још један грех, тј. јерес. Уз дужно поштовање према жртвама и молитву да се Господ смилује душама њиховим, није дозвољена црквена молитва која би Јермене сврставала у ред православних. Ако би свештенство због сваког геноцида који је учињен требало да врши парастосе и да жртве постхумно „прима у Православну Цркву“, онда би морали да врше парастосе и за Индијанце, Јевреје и друге нехришћане над којима је извршен геноцид.
Постхумно примање страдалих јеретика у Православну Цркву које је извршио митрополит Амфилохије, стога је ништавно и слично дилетантским крштењима која, како дознајемо од верника, врши, над мртвима расколнички свештеник Румунске православне цркве Бојан Александровић у крајевима источне Србије.
Рушење учења Православне Цркве ради сентиментализма не може бити оправдано, нити ће безакона молитва да помогне душама пострадалих неправославних, већ напротив.
О томе да православље и монофизитство није исто можете погледати на следећем чланку:
ОТАЦ АТАНАСИЈЕ ХЕНИН-ЧУДЕСНО ОБРАЋЕЊЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ
Православно братство св. Доситеја

РЕЧ О ХИРОТОНИЈИ НОВОПОСТАВЉЕНОГ ХОРЕПИСКОПА НИКОЛАЈА СТАРОРАШКОГ И ЛОЗНИЧКОГ

недеља, 26 април 2015 18:44

Господ Христос, оваплоћени Бог Логос, Син Божји, дошавши на земљу, примивши људску природу, обожио је и спасао. Ова јеванђелска истина свим људима отвара пут ка обожењу, односно ка спасењу. Ово спасење људске природе као најчудеснији догађај у историји света породио је још једно чудесно збитије, а то је стварање Цркве Христове. Христос је у Себи Самоме, благовољењем Оца, Духом Светим основао Цркву Своју на земљи и у Њу, као у својеврсну ризницу, сместио је Себе целог, сву своју неописиву Богочовечанску Личност, у свеукупности њеног божанског богатства и свемоћи. Зато се Црква и назива Телом Христовим, коме је Он Сам Глава, вечита и једина Глава и Поглавар. Из тог разлога Дух Свети, кроз уста преподобног Јустина Ћелијског, благовести свима нама: Црква – то је Богочовек Христос продужен кроза све векове и кроза сву вечност. У Цркви као ризници нашег спасења и обожења смештен је сав Христос, благодаћу Духа Светога и то кроз истину јеванђелске и апостолско-отачке вере православне и кроз благодатно-светотајински живот Цркве. Као што човека чине душа и тело, тако и организам Цркве чини „душа“, а то је вера православна и једно „тело“, а то су њени чланови, лаос, народ Божји сједињен једном и јединственом вером православном и благодатно-тајинственим, свештеним животом Цркве, као што вели апостол Павле: А ви сте тело Христово, удови понаособ (1. Кор 12, 27). О овоме свети Златоуст пита и одговара: Шта је то 'једно тело'? Верни са свих крајева васељене, који сада живе, који су живели и који ће живети. Такође и они који су до доласка Христова угодили Богу, сачињавају једно тело. Зашто? Зато што су и они познали Христа. Истинско познање Христа могуће је само кроз исту ону веру коју је Сам Христос проповедао, ширећи Своју спасоносну благовест за време Свог боравка на земљи. Та непромењена вера, коју је Христос предао апостолима, уобличена и дефинисана од стране светих отаца и предата нама у виду светих догмата вере православне, представља својеврсну „душу“ Цркве. Сâмо, пак, тело Цркве састоји се од њених чланова повезиваних благодаћу Духа Светога једном вером и светим тајнама, зато кажемо да ова спољашња пројавност Цркве, тј. народ Божји, предвођен свештенством, сабиран Духом Светим у светотајинском животу Цркве, чине, дакле, њено „тело“. Како је комплетан и целовит човек састављен из словесне душе и читавог тела, тако је и Црква, у њеном целосном смислу, као богочовечански организам, као Тело Христово, састављено из овакве „душе“ и оваквог „тела“, како напред појаснисмо. Цркву није лако дефинисати, зато нити једна дефиниција не може исцрпсти сву богочовечанску дубину и светодуховску ширину Цркве, ова наведена дефиниција, боље рећи поређење, је оквирна и поједностављена, али довољно јасно сведочи о истинском смислу и садржају појма Цркве. Све што је у Светом Предању Цркве дато од самога Христа, преко светих апостола и светих отаца, Духом Светим: свети догмати, свети канони, спољашње благоустројство Цркве, њена богослужбена традиција, буквално све што Црква у свом Светом Предању садржи, дато је њој и нама православним хришћанима у њој, из два разлога: 1)    Да се тиме заштити и сачува целовитост и „душе“ и „тела“ Цркве, дакле, све што постоји у Светом Предању Цркве дато је као својеврсна одбрана вере православне, те догматске душе Цркве, од кривоверја као и у циљу очувања црквене пастве, носиоца вере православне, тј. верног народа предвођеног свештенством, од духовних вукова — јеретика и расколника, јер јеретици су уједно и истински расколници. У прилог томе стоји чињеница да су свети догмати и догматска отачка дела настајала углавном као плод супротстављања светих отаца, учитеља Цркве како појединчано, тако и саборно на светим васељенским и помесним саборима, некој од надошлих јереси и кривоверја током дуге и страдалне историје Цркве. 2)    Да омогући да Црква до краја света и века врши богочовечанску мисију спасења рода људског, проповеђу истинске вере православне и светим божанским тајнама својим. Оно је намењено свима који то спасење својом слободном вољом и подвигом прихвате, односно постану чланови Цркве и труде се у вршењу заповести Божјих. Дакле, целокупно предање Цркве установљено је управо са наведеним двоједним циљем и конципирано је тако да, руководећи се тим предањем и држећи се њега, Црква, кроз људе сабиране у њој, може неповређено проћи све буре и олује историјске ветрометине на којој се често налазила и налази у овоме свету и да несметано и даље бива Брод спасења, свим православним и крштеним људима у њој. Да би ту своју мисију Црква могла обављати потребно је да она у тој историјској ветрометини буде целосно очувана, како са својом догматском „душом“, тако и са њеним светотајинским, благодатним „телом“ - народом Божјим. Особито је догматско и канонско предање Цркве дато са тим циљем очувања саме Цркве и њене „душе“ и њеног „тела“, што значи и вере православне, која Цркву чини Црквом и благодати Божје у светотајинско-саборном њеном животу, којим она живи и постоји. Црква је кроз своју дугу историју прошла и пролази разна искушења и невоље, разна превирања и нападе непријатеља, и спољашње и унутрашње. Непријатељи Цркве су како они који убијају њену „душу“, односно они који кваре веру православну, тако и они који разједају њено „тело“, тј. одричу и уништавају њену саборност изражавану јединством у вери и светим тајнама. Данас се Црква суочава и са првом и са другом врстом непријатеља, јер јеретици екуменисти кваре свето православно исповедање вере дате у Символу вере, а под руку са њима новотарци, реформатори црквеног предања, пре свега богослужбеног, разарају светотајинско јединство Цркве. Кроз своју борбу са свим тим недаћама, Црква је преко својих светих учитеља и пастира поцрпла неизмерно искуство и то искуство је пажљиво и саборно уобличила и уризничила у свом канонско-правном предању. Зато, сваки проблем и невољу која Цркву задеси, заправо хришћане живеће у Њој, треба решавати у складу са искуством светих отаца, најискуснијих бораца за веру православну, истинских учитеља, сачинитеља и носиоца црквеног предања. Овај став је главна смерница које се наша Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у прогонству до сада придржавала, и уз Божју помоћ на таквом усмерењу она и даље истрајава. У сваком проблему и невољи која Цркву може задесити није добро умовати по људском разуму, не треба решење тражити паметовањем, већ је неопходно ослонити се на отачко предање Цркве, јер су свети оци све мудро испитали и нама у наслеђе оставили, ваља се тога држати и нема потребе измишљати нешто ново. Дужни смо, дакле, слушати глас светих отаца, поучити се њиховом науком и предањем, њиховим искуством, а глас и очинска реч светих отаца особито је јасно, чак на обавезујући начин, предата нама у облику светих канона. У складу са православним схватањем Цркве, свака православна епархија, утемељена на светом предању и апостолском прејемству благодати и вере православне, представља једну заокружену црквену јединицу и целину у целокупном црквено-саборном смислу, једноставније речено, представља једну помесну цркву, док је митрополитски и патријаршијски начин управе настао касније, услед потребе подизања нивоа црквене организације на виши степен. Наша Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска нашла се на удару савремених непријатеља вере православне, новотараца и екумениста, но упркос таквој несрећној околности, на челу са својим епископом Артемијем, одлучно је остала на путу светих апостола и светих отаца, утврђена у чврстој намери да до краја чува и сачува апостолско-отачку, црквено-саборну веру православну, исповедану од свих православних, увек и свуда. Да би наша Епархија испунила ту узвишену мисију, потребно је остварити континуитет очувања, проповедања и исповедања вере православне и светотајинског живљења у вери православној, а то се остварује преко установљеног црквеног клира на челу са епископом. Дакле, није довољно у овој ситуацији остајати само доследан у исповедању вере православне, већ је потребно и делати оно што та вера налаже, тј. у складу са канонским предањем Цркве омогућити Њен светотајински живот, а то значи остварити континуитет постојања и делања црквеног клира. Оба ова елемента, су неопходна и православна вера и светотајинско-саборни живот Цркве, и њена „душа“ и „тело“, како напред наведосмо, како би и Црква попут целовитог човека, целовито постојала и живела. У овој ситуацији, у складу са горе наведеним ставом, не желећи да „умујемо по своме“, већ да поступамо у складу са вековним искуством Цркве и предањем светих отаца, послужили смо се свештеним, канонским предањем Цркве у ситуацијима сличним овој, у којој се данас налазимо, те смо дошли до следећег сазнања, која ћемо овде изнети. Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром. У историји Цркве, пак, видимо да су се у време процвата и ширења Цркве у првим вековима појављивале многе невоље и недаће. Поред општег прогона од тадашњих паганских власти, једна од највећих недаћа било је мноштво јереси које су раздирале Цркву и уносиле немире, расколе и сво оно зло за Цркву које јерес, као замисао и дело самог сатане, може са собом донети. Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнердила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве. Како један епископ, дакле, то није постизао сам, он је за потребе своје епархије хиротонисао хорепископе, тј. епископе саслужитеље, који су му у тој борби помагали, а који представљају део клира епархијског епископа. Главно оружје у тој борби била је проповед истините вере православне, а тиме супротстављање јеретичкој лажној вери и њено искорењивање, а проповедници су били православни епископи и хорепископи са својим свештенством. Дакле, у јеку борбе са јересима и јеретицима и осталим гонитељима вере православне, на мученичком крвљу натопљеном тлу страдалног искуства Цркве, у тој тешкој борби, поникла је наведена институција хорепископа – епископа, које је епархијски епископ постављао у градове и места око свог престоног града, у коме се налазила његова епископска катедра. О древности и дугој традицији постојања чина хорепископа у Цркви сведочи помињање хорепископа и у 8. канону Првог васељенског сабора, у 14. канону Седмог васељенског сабора, 13. канону Анкирског, 14. канону Неокесаријског, 10. канону Антиохијског, 57. канону Лаодикијског помесног сабора, као и у 89. канону светог Василија Великог. Пошто се и наша Епархија нашла у сличним околностима у којим се Црква не ретко налазила током своје историје, тј. у сред борбе са јересима и јеретицима и у сред прогона православне вере и Цркве Божје, то смо поучени наведеним искуством бораца за веру православну — светих отаца и њиховом науком, прибегли и ми овом свештеном предању хиротоније хорепископа за потребе опстанка Цркве и борбе са новонасталим јересима. Овакво поступање у складу са свештеним канонским предањем Цркве смо прихватили као светоотачко и богомудро решење за тренутну тешку ситуацију, у којој се наша Епархија и Српска православна црква нашла. Ово решење намеће и чињеница да је настала ситуација из дана у дан све тежа. Дакле, из наведних разлога, са наведеним циљем хиротонисан је хорепископ Николај, са званичним седиштем у Новом Пазару, а са фактичким, и услед прогона привременим седиштем у манастиру светог Николаја у Лозници, код Чачка. Избор седишта је на овај начин уређен с обзиром да се наша Епархија и сав клир налази у прогонству, те је највећи део нашег клира ван матичне територије наше Епархије. Овим путем, у оквирима наше Епархије, настављамо борбу за очување вере православне и Цркве Христове, подижући ниво борбене спремности на лествицу више, не стварајући неку нову јерархију или неку другу цркву, већ само оснажујући редове клира наше Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу. Будући да ова институција у Српској православној цркви до сада није постојала потребно је мало подробније разјаснити шта је то хорепископ у строго канонском смислу ове речи? Хорепископ јесте епископ у малом граду, најчешће у селу. О његовој намени најбоље говори 14. канон Неокесаријског сабора. Овај канон изричито говори да је хорепископ постављен по примеру седамдесеторице апостола, да је као такав саслужитељ епархијскоме епископу и да се нарочито истиче бригом о сиромашнима. Тумачећи ово велики руски канонолог архимандрит Јован у своме делу „Општи курс црквенога законодавства“ каже: „хорепископи се тако зову свакако да се разликују од главних епархијских епископа, који су наследници дванаесторице апостола, али ова се разлика може узети само према уређењу црквене управе, у којој су хорепископи имали нижи положај од епархијских епископа, јер по свештеноме достојанству, и по духовним епископским правима нема никаквог разлога дјелити хорепископе од осталих епископа, пошто су и хорепископи имали на себи епископско достојанство као и други епископи, - а сви епископи су једнако наследници светих апостола“ ( исто, I, стр. 371). Одувек је Црква имала начело да у једном граду (подразумева се епархија) може бити само један епископ. Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу. Гоњење којем је Црква била изложена не мало векова, колико од незнабожаца толико, чак и више, од јеретика, условило је потребу за хорепископима. Вера се морала очувати. О чињеници да је институција хорепископа у највећој мери настала из потребе борбе са јересима и јеретицима најјасније говори тумачење епископа Никодима Милаша 13. канона Првог помесног Анкирског сабора: „Хорепископи... први пут међу правилима спомињу се у овоме анкирскоме правилу, дакле почетком IV века....Друго сведочанство налазимо у црквеној историји Евсевија, у којој се говори о сабору 269. године у Антиохији... у писму тог сабора спомињу се...епископи оближњих места и градова и презвитери, а у тумачењима... издавач казује да су они ἐπίσκοποι τῶν ὁμόρων ἀγρῶν... (епископи оближњих места) били хорепископи. Начин пак, којим говори о хорепископима ово правило и друга правила прве половине IV века, показује да су хорепископи у то доба били добро познати и да је њихов дјелокруг био већ одређен, и дакле, да се установа хорепископа односи на прве вјекове цркве. Установу ову проузроковале су саме прилике у цркви оног доба. Да се што више хришћанство распространи и да се противстане ширењу особито гностичког (јеретичког) учења у прво доба цркве, постављали су се свуда и у најмањим местима православни епископи, који би имали дужност да проповедају Христову веру и да народ у тој вери учврсте, да правослвни клир храбре у борби са јеретицима и да свугдје постављају презвитере и остале клирике. Постојали су према томе епископи градски и епископи сеоски (тј. хорепископи).“1 Власт хорепископа канонима је строго одређена. Јер „Хорепископи не могу у другој области рукополагати презвитере или ђаконе, а још мање презвитере за град, ако им то писмено није било допуштено од дотичног епископа.“ (13. канон Анкирског сабора) Под „другом области“ канон подразумева приградско место – село и област којој то село припада, а која област није поверена дотичном хорепископу. Хорепископ је могао за своје село самостално да поставља ниже клирике, у почетку чак и ђаконе или презвитере без дозволе епископа града (епископије) коме је то село припадало. Са писменом дозволом надлежног епископа хорепископ је могао рукоположење да изврши чак и у граду, што сведочи о његовој епископској благодати. Касније је власт хорепископа још више условљена приволом, тј. дозволом епископа града. Хорепископ је, наиме, могао за своју област самостално да поставља ниже клирике, али презвитере или ђаконе без дозволе и саслуживања епископа града (епархије) није више смео постављати ни у свом селу, односно области (в. 10. канон Антиохијског сабора). Када се ово правило поштује у целини редовни епископ, тј. епископ града, био би главни управитељ свих црквених послова у својој епархији, како у граду тако и по селима његове епархије. На овај начин очувало би се начело „у једном граду један епископ“ (8. канон Првог васељенског сабора). Касније, у мирнодобским периодима у историји Цркве, дешавало се да се хорепископи не држе канонских уредби о ограничењу њихове власти у односу на епархијског епископа. Да би се изборили са овим неуредностима Оци Антиохијског сабора доносе 10. канон који гласи: „Свети сабор је добро расудио да епископи у малим градовима или селима, или такозвани хорепископи, премда су рукоположени као епископи, ипак морају знати своје границе и управљати црквама које су њима потчињене и старати се о истима, постављајући чтеце, ипођаконе и заклињаче. И задовољити се тиме што могу да их постављају. Свештеника или ђакона нека се не усуде постављати без епископа града коме је хорепископ и његов округ потчињен. Ако се неко дрзне да преступи ову наредбу, нека буде лишен оне части коју има. Хорепископа нека поставља епископ града коме је потчињен његов округ“ (Књига правила, Петроград,1893, стр... ). У овоме канону значајна је одредба по којој хорепископа поставља епископ града коме је потчињен хорепископ и његов округ. Одредба је донета из велике нужде за црквеним поретком и представља одступање од канонског начела да епископа поставља читав сабор или бар двојица или тројица епископа (видети 1. канон апостолски, 4. канон Првог васељенског сабора и 6. канон Првог васељенског сабора).2 Реч поставља у Законоправилу Светог Саве заправо је „поствление“, и има само једно значење – успостављање у чин, што се на грчком каже хиротонија односно хиротесија. Ради јасноће навешћемо још и Валсамоново тумачење ове одредбе у Атинској синтагми, том III, стр. 143-4, коју доносимо у преводу са руског: „А како су се неки из сујете старали да приме рукоположење у хорепископа од митрополита, или од патријарха, не обраћајући се месним епископима; то је забрањено и то, и одређено, да хорепископ бива постављен од епископа града, да би био подчињен њему и да га не би унижавао, као оног који га није рукоположио у овај чин.“3 Услед важности овог тумачења навешћемо исто тумачење преведено са грчког изворника: „Пошто неки из сујете беху на становишту да се, пошто хиротесију хорепископа примише од митрополита или патријарха, не врате подручнима епископима — би забрањено и то, те би одлучено да од стране епископа града бива хорепископ, да њему подлеже, и да га не презире као (некога) ко му није дао хиротесију достојанства.“4 Дакле, не ради се само о одређивању места за службу, него о успостављању у чин хорепископа, тј. о хиротонији. Правом да поставља хорепископа, епископ града је стекао и право да му суди, тиме се очувава древни канонски принцип: ко веже, тај и резрешава. И то је разлог доношења овакве одредбе. Одступање од начела да епископа поставља потпуни сабор или барем двојица или тројица епископа не сведочи једино о избегавању неуредности у Цркви и неопходности очувања неприкосновене власти епархијског епископа у његовој епархији, већ изнад свега сведочи о потреби коју је Црква имала за хорепископском службом. Како је гоњење Цркве јењавало тако је јачао утицај презвитера. Поједине помесне цркве немајући више изражену потребу за хорепископима доносе следећа два канона: 57. канон Петог помесног Лаодикијског сабора по коме у малим местима треба постављати презвитере, и 6. канон Шестог помесног Сардикијског сабора, који овакав став потврђује налажући да у малим местима где је довољан један презвитер не треба постављати епископе, како се тим достојанство епископског чина не би унизило. Дакле, наведени канони говоре да епископској части не приличи да епископи буду постављани у малим местима и селима у којима је довољно за потребе народа постављати периодевте, тј. протојереје, намеснике. Лаодикијски сабор, ипак, говори да постојећи хорепископи не могу ништа чинити без приволе (дозволе) епископа града. Другим речима, затечени хорепископи не губе своју част нити службу, нити бивају премештани у велике градове, нити се њихова установа сматра противканонском. Ово је важно да би се разумео карактер одредбе наведеног 57. канона Лаодикијског сабора, а исто тако и 6. канона Сардикијског сабора. Они немају императивни карактер, који би укинуо хорепископе као некакву неканонску установу. Постављање или непостављање хорепископа ствар је црквене потребе. Они су из потребе настали и из потребе до прошле, 2014. године, су постојали у Кипарској цркви. Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је протерана из своје канонске области рашке, косовске и метохијске. Протерана је удруженим снагама екуменистичке јерархије Београдске патријаршије и секуларне, а екуменистима наклоњене ондашње државне власти Републике Србије, које су садејствовале са окупаторским властима Косова и Метохије. Њен епископ и монаштво, свештена лица и лаици, верници нашли су уточиште у Србији, у малим местима, у катакомбама, где су јој пришли свештеници и благоверни народ жељни праве светосавске науке. Оволиком распрострањеношћу, те услед константног умножавања пастве битно је отежано управљање црквеним пословима у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској у егзилу. То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском. Такође, углед који у благоверном народу ужива катакомба која му је додељена као привремено седиште, тј. манастир посвећен светом Николају Мирликијском, у Лозници код Чачка, одмах је после угледа привременог седишта епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, у манастиру светог Јована Претече, у Љуљацима. Дакле, у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен, као што неће бити повређен ни постављењем и других хорепископа, уколико црквене прилике у Епархији рашко-призренској у егзилу то буду изискивале. На такав начин се чисто, без компромиса, штити правоверје од екуменистичке свејереси. Из канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу + Артемија http://www.eparhija-prizren.org/component/content/article/1352-rec-o-hirotoniji.html

Немогуће је бирократији да веже апостолски дух

април 26, 2015 

У «Споменици древне хришћанске Цркве» (1 том, стр. 55 и 56 изд. 1829 г. на руском) постоји овакво сведочанство: «Пошто је аријанство угрожавало Цркву, Атанасије Велики, вративши се из заточништва, у разним градовима, кроз које је пролазио, иако они нису били у његовој епархији, је рукополагао не обзирући се; то је исто чинио свети Јевсевије Самосатски у време гоњења од аријанаца при Валенту. Он је, по сведочанству Теодорита, одевен у војну одећу, прошао сву Сирију, Финикију и Палестину, рукополажући свештенике и ђаконе, постављајући их на више црквене степене, и сређујући све настале беспоретке у црквама. На исти начин у Сирији, Киликији и другим местима, које набраја Теодорит, рукополагао је он епископе. Све је то било противно општим правилама, но било је неопходно ради реда у Цркви, која у таквим случајевима даје власт да поступају, као епископи у целој Васељенској Цркви».

Митрополит Кијевски Јов Борецки је 1620 године био рукоположен самостално од стране патријарха Јерусалимског Теофана, који је обновио у Малорусији православну јерархију које је нестало због гоњења унијата.
Пример из новије историје. У Иркутским „Епархијалним Новостима“ за 1869 годину је написано о посвећењу Јоасафа Болотова: – «10 априла 1799 года, на Цвети, амерички мисионар архимандрит Јоасаф Болотов, био је хиротонисан за епископа Кодакског само једним, иркутским епископом Венијамином» (Иркутские Епархиальные Ведомости. 1869 г. № 4, ст. 43).
При том, Генадије Схоларије, патријарх Цариградски (1454 -1456), ученик св. Марка Ефеског који је живео у времену распростирања уније на просторе православних, говори: „Уверавам вас у Господу, да онај који у наше време (прогона православних) тражи да се строго чувају сви обичаји и устави Цркве, како је то било у време слободе хришћана, такав је непријатељ хришћанства, и полаже бреме на бесилне; а онај који развезује мало, да би сачувао цело, такав има дух апостолски“
Православно братство св. Доситеја

Самостална хиротонија

април 26, 2015 

Канони и правила Цркве су свети и неизмењиви, па погледајмо их:
       Прво правило светих Апостола гласи: “епископа да постављају два или три епископа“; Такође, тринаесто правило Помесног Картагенског сабора говори: “многи епископи нека се саберу да постављају епископа, а по нужди три епископа“…; шестдесето правило истог сабора захтева: “нека се не признају као довољно за постављање епископа… маље од три епископа”.

Но у историји Васељенске Цркве је било немало примера савршено самосталних хиротонија, учињених од стране епископа Цркве Христове у условима гоњења, нашествија варвара, смутње, јереси, ратова, бесчинства лаже-братије епископа и других беда. Оне су незамисливе у временима, када је Св. Црква благоденствовала и цветала.
Из историје Православне Цркве познати су нам многи случаји хиротоније потпуно самосталне, и без согласности других епископа.
Примери из историје Цркве:
1.     Бéда Преподобни (кога називају Достопоштовани) помиње писмо светитеља Григорија Двојеслова, аутора литургије Пређеосвећених Дарова. Григорије Двојеслов пише архиепископу Кентском и Британском Августину, где му указује о могућности рукополагати епископе самостално. То је 7 век од Рођења Христова.
2.        У времена тешких искушења за Цркву, светитељ Григорије Чудотворац Неокесариски, је био рукоположен за епископа самостално од Федима, епископа Кападокијског града Амасије.
Исти он, је самостално рукоположио за епископа Команског свештеномученика Александра Ћумурџију.
3.        Професор Казанске духовне академије В. А. Керенски каже: «Епископ Сидерије палебикски, био је рукоположен само једним епископом Филоном цирензијским, Атанасије Велики му је признао чин, и, по сведочанству папе Синесија (из времена када су папе били православни), сматрао га је  достојним узвишења на птолемаидску митрополију».
4.        Тако је био постављен и светитељ Евстатије Антиохијски, 3-4 век. Председовао на 1 Васељенском Сабору. Спомен 21 фебруара.
5.        На исти начин постављен свети Павле Цариградски.
6.        Свети свештеномученик Автоном еп. Витиније поставио је самостално за епископа Корнилија (Пролог 12. септембра).
7.         У време гоњења против хришћана у Персији епископ Илиодор је поставио уместо себе за епископа Дидана презвитера (Пролог 9. априла).
8.        Свети Евсевије Самосатски такође је рукополагао самостално епископе, како се о томе говори у Чети Минејима 22 јуна: «Многе цркве правоверних беху без својих служитеља, и светитељски престоли без архијереја или због аријанаца у Констанцијевом царству, или због идолослужитеља у време Јулијанове владавине. Док су једни били побијени, други су били прогнани. И да није прекратио Господ Јулијанов живот и царовање, једва би нека црква с служитељима својим остала цела. У такво страшно време, Јевсевије свети, тајећи свој чин епископски, у војној униформи обучен, обилазаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој вери и нади, и где обреташе цркву без служитеља, постављаше свештенике и ђаконе и друге клирике, а понегде и епископе постави од оних, које нађе да одбацују Аријеве догмате, и мудрују православно».
Православно братство св. Доситеја

АРХИМАНДРИТ МАКСИМ Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству

Господ Христос, Крајеугаони камен (Дап 4, 11) и Темељ (1. Кор 3, 11) наше вере, нашег спасења, нашег богословствовања, наше Цркве, донео је Своју божанску науку палом роду људском, али тим Својим доласком у овај свет донео нам је и даровао оно највредније од свега вредног – Самога Себе. Он Сâм је наше спасење; он Сâм је Премудрост и Логос Божји – извор сваке мудрости и богословља; Он Сâм је Глава Цркве, а Црква Његово тело. Кроз Цркву Своју, благодаћу Својом, Он само крштеним и правоверним људима бива доступан кроз свете тајне и свете врлине. Тиме је јасно да је и спасење само таквима доступно. Зашто само крштенима и правовернима појашњавају нам следеће Његове речи: Ја сам пут и истина и живот; нико неће доћи к Оцу до кроза ме (Јн 14, 16). До Оца Небеског се може доћи само кроз Христа, а до Христа се може доћи и у Христа обући светим крштењем само у вери православној и Цркви православној. Зато Христос, као Утемељитељ Цркве Божје, шаљући своје свете ученике и апостоле у овај свет, рече и заповеди им: Идите, дакле, и крстите све народе у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин (Мт 28, 19-20).
Јасно је, дакле, и то да Христос обитава у Цркви Својој за сва времена – та истина садржана је у обећању Христовом, тј. у Његовим речима и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века, а потврђено је речју: амин. Међутим, видимо да се ове речи односе само на оне који су примили свето крштење и који држе све што је Он заповедио, дакле, не понешто од Његове науке, него све. Црква бива Црквом управо Христом у њој, а Црква је Христова само ако држи све предање Христово, у целокупној јеванђелској, апостолској и светоотачкој пуноти тог предања. Залог, дакле, тога да је Црква Христова, и да је Црква уопште Црква, као што видимо, представља то целосно, свецело, суштинско чување Христове науке у свој њеној богочовечанској пуноти; чување апостолског предања, које је нама предато преко њихових прејемника и наследника светих отаца и учитеља Цркве Божје. По речима оца Јустина Ћелијског: Црква — то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроза сву вечност2, управо кроз истиниту веру православну Христос обитава у Цркви благодаћу Својом кроз векове. Да је свецело, а не делимично, очување залога вере православне од пресудног значаја, говоре нам и следеће речи светог Фотија Цариградског: Заиста је неопходно да сви чувамо све, а пре свега оно што се односи на ствари вере, у којима и мало одступање представља смртни грех.3 Још нас његов животописац подсећа да попут овог светитеља сви треба да ревнујемо за „љубав истине“, како се због недостатка те ревности не бисмо нашли међу онима о којима свети апостол пише да љубав истине не примише, да би се спасли (2. Сол 2, 10). Отуда произлази претходна тврдња да је Црква само онда Црква, место општења с Богом и извор спасења, ако има ту пуноту Христове божанске науке и апостолско-светоотачког предања.
Свети оци су ову истину добро знали и она је била главна смерница и надахнуће њиховог пастирствовања и служења у Цркви. Без очувања целокупног писаног и неписаног предања Цркве, а надасве истинитих догмата вере православне, нема ни Цркве, јер свети Максим Исповедник вели: Господ је назвао Католичанском Црквом правилно и спасоносно исповедање вере, због чега је и Петра, који је добро исповедио (Мт 16, 18) назвао блаженим4. Наравно, овде мисли на исповедање спасоносне истине вере православне, а она у себи садржи и представља Саму Истину – Христа. Христос је Истина, како Он Сâм о Себи сведочи (Јн 14, 6). Овој Истини се једино приступа истинитом вером, тј. истинитим учењем о Богу. Дакле, истина којом се приступа Истини-Христу управо је нелажна, непромењена, одогмаћена, света вера православна. Ван те истине нема Истине-Христа, нема Цркве, нема спасења. О истини и истинитости Христа и Христове јеванђелске науке Сâм Господ говори:
истинито је сведочанство моје (Јн 8, 14);
Онај који ме посла истинит је (Јн 8, 26);
Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим Истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој (Јн 18, 37);
Посвети их истином Твојом: ријеч Твоја јесте истина (Јн 17, 17).
О томе и свети апостоли сведоче:
Јер је род духовни у свакој доброти и правди и истини (Еф 5, 9);
А даље, браћо моја, шта је год истинито… то мислите (Флп 4, 8);
… разуместе благодат Божију у истини (Кол 1, 6);
Обрадовах се врло што нађох неке од твоје деце који ходе у истини, као што примисмо заповест од Оца ( 2. Јн 1, 4);
Немам веће радости од ове да чујем да моја деца у истини ходе (3. Јн 1, 4).
Зато је свети Фотије Цариградски, пишући посланицу несрећном и уображеном папи Николи I, истицао да: Ништа није милије од Истине.5 Један од великих савремених православних богослова, архиепископ Аверкије Таушев (1906-1976), у том смислу додаје: Отуда је свакоме савршено јасно да је хришћанство пре свега религија Истине, коју је на земљу донео Син Божији од Оца Свог Небеског (Јн 12, 49). Господ Исус Христос обећао је да ће послати Духа Светога својим ученицима, ни због чега другог сем због тога да би их Он, Дух Истине, увео у сву истину (Јн 16, 13). Та божанствена Истина и јесте најважнија у хришћанству, она је сама суштина хришћанства, а ње треба да се држи сваки хришћанин више него било чега другог на све ту – за коју ће, ако то буде потребно, и живот дати, као што су то чинили бројни мученици, исповедници и свети оци Цркве, који су се неуморно борили против лажиучитеља-јеретика који су одступали од те Истине.6 Ову истину о којој пише архиепископ Аверкије, поседују, дакле, само они епископи, свештеници и верници који су правоверни, а правоверни су само они који ову истину неокрњене вере и недвосмислено држе, исповедају и проповедају у складу са учењем светих апостола и светих отаца, те њу чувају, бране и труде се да у њој и по њој живе. Живот у истини вере отачке јесте побожан живот. Дакле, правоверни су само они који побожно исповедају благочестиву и истиниту свету веру православну, побожно живећи у њој. Због ове насушне важности и значаја очувања свете вере православне и живљења у њој, свети оци су, као свој најсветији задатак и циљ, пред собом увек и свагда имали очување истинитих догмата свете вере православне и целокупног Предања Цркве. Они су, таквим својим поступањем, нама не само показали пут спасења и истинског служења Богу и Цркви, већ су нас и обавезали да и ми пред собом имамо изнад и испред свих циљева и задатака управо тај најсветији и најузвишенији циљ, а то је очување свете вере православне. Главна изграђујућа сила Цркве кроз векове проистицала је из оваквог служења и ревновања светих отаца за чистоту и истину вере православне. То је био њихов главни циљ и мета. Зато нису случајно управо сва богонадахнута светоотачка дела, која су својом еванђелском истинитошћу и апостолском одважношћу писана у циљу одбране вере православне у временима када је она била угрожавана, најчвршћи темељ којим је Црква утврђивана, очувавана и на којем је изграђивана кроз векове.
Стављање ма ког другог циља изнад и испред овог и оваквог представља промашај пастирског назначења сваког црквеног великодостојника и свештеника и не служи изграђивању Цркве, већ урушавању исте. Како кроз историју, тако и данас видимо на делу ту законитост. Јер уколико нам недостане овакав једини исправни и озбиљан приступ вери и Цркви, долазимо у опасност да промашимо, не само смисао пастирског служења и живљења у Цркви, већ да залутамо са путева наших светих отаца и кренемо странпутицом отворене издаје вере православне. Што као крај има удаљавања и отпадања од исте, а тиме отпадања од Цркве и Христа.
Разлика између истинског и лажног мира и јединства у Цркви
Појаву лутања и скретања са правих путева Цркве Божје видимо на тужним примерима наших савременика у Српској православној цркви и другим помесним црквама, који уместо очувања вере православне испред себе стављају као главни циљ очување спољашњег и патвореног-лажног мира и јединства у Цркви, као и што боље позиционирање Цркве у текућим светским околностима и кретањима. Опредељеношћу за такав варљиви мир, јединство и благостање, овакви неодговорни црквени пастири пренебрегавају основну богословску истину Цркве, да изван јединства у вери православној, не постоји никакво друго јединство нити мир у Цркви.
Неки други, пак, као главни циљ виде очување црквених грађевина, црквеног буџета, и уопште, Цркве у смислу ње- них материјалних добара, као да Црква није духовни ентитет, духовна грађевина, пре свега, већ архитектонска или финансијска. Такав приступ Цркву своди на зидине и на касу, и такав приступ је недостојан хришћанског схватања и доживљавања Цркве и остаје далеко од истине вере, од суштине Цркве у богословском, еклисиолошком смислу. Уопште речено, наши изгубљени савременици на сцени црквених великодостојника Српске православне цркве, возглављени патријархом Иринејем, јавно опредељеним екуменистом, и остали њима послушни, покушавају да очувају Цркву само у њеној спољашњој пројавности, као да је реч о неком чисто социолошком феномену. Ова појава, чија је идеолошка основа јерес екуменизма, као својеврсна духовна зараза захватила је, на нашу велику жалост, и остале помесне цркве. Због таквог посветовњаченог и недуховног приступа таквим назовипастирима и богословима, измиче сама суштина Цркве и остају без ње, а то је богочовечанска дубина и христолика ширина Цркве као богочовечанског организма, чији је темељ истинита вера православна, која нас утемељује и возглављује у Христу. Отуда у савременом неправославном богословљу пренаглашеност (која у себи носи папистички призвук) једног социолошког феномена и детаља којим се покушава свођење Цркве на заједницу верних око било каквог епископа, у односу на много битнију чињеницу да је Црква пре свега заједница верних са Христом, а након тога заједница верних око епископа, и то само и искључиво оног који правилно исповеда православну веру. Зато је велика заблуда креатора неправославних тековина у савременом евхаристијском богословљу, по коме је епископ икона Христова по службеној дужности, тј. као да је то датост сама по себи, што живо подсећа на раздвајања у јеретичком догмату о папској непогрешивости само ex chatedra, тј. само кад јав- но проповеда и учи вери са своје катедре папа је „непогрешив“, а у свакодневном животу је и он грешан, како тврде јеретици римокатолици. Епископ својим православним исповедањем вере, пре свега, и побожним животом, изнад свега, треба да буде заиста облагодаћена и жива икона Христова, а не да се, кријући своју духовну празнину иза свог чина, искључиво по службеној дужности представља и намеће као некаква икона Христова, са призвуком папистичког схватања тога, као да је епископ заменик Христов на земљи, на шта претендује папска јеретичка институција. Овај пренаглашени елемент у новотарском евхаристијском богословљу уједно открива папистичке циљеве и тежње свег таквог лажног богословља.
Целокупан такав хуманистички приступ наводног очувања Цркве искључиво у смислу њеног постојања као људске заједнице и организације, ван контекста и категорија истините, богочовечанске вере православне, чак, уз директно одрицање од истине ове вере, представља само некреативну обнову сергијанске јереси, која је посебно од стране Руске заграничне цркве разобличена и осуђена. Чувари искључиво спољашњег мира и јединства Цркве не обазиру се на истину свих истина: да је без остајања у истини вере православне и без очувања вере православне сваки мир у Цркви – лажни мир, и свако јединство у Цркви – лажно јединство, и што је најстрашније, свака таква црква је на путу да постане лажна црква. Зато што такво и свако друго јединство ван вере православне јесте јединство ван Христа, Који је рекао: Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа (Лк 11, 28). Свако јединство у Цркви ван истините вере, тј. ван Христа, јесте јединство у антихристу. Ето, колико су опасани такав лажни мир и такво лажно јединство јер, као што смо показали, не служе очувању и изграђивању Цркве, већ служе страшном и безбожном циљу уништења Цркве. Јер Црква није административни и бирократски систем људи који носе мантије, већ је Црква Сâм Христос изражаван и пројављиван у побожном исповедању вере православне и светотајинском и световрлинском живљењу у њој и по њој, свих њених чланова возглављених у Христу. Све ван тога није Црква, већ имитација Цркве, изругивање над Црквом, свођење Цркве на самоуправну орга- низацију, руковођену демократским принципом гласања и прегласавања. Такав приступ представља симулацију Цркве и црквеног живота, одржавањем било каквих гламурозних скупова, па и злоупотребом обреда, попут хиротонија епископа и освећења новоподигнутих, често до неукуса преукра- шених или осавремењених храмова, и држањем велеречивих, а духовно испразних, философских беседа и предавања, којима недостаје истина вере православне, а тиме и духовна сила њена. То је свођење Цркве на екипу – тим-епископа фудбалера, епископа политичара, или епископа бизнисмена. Доказ томе су све празнији храмови у Српској православној цркви, баш из тог разлога што на челу са поменутим епископима-симулаторима и догматским релативистима, она самртнички губи богочовечански-спасоносну, апостолско-мисионарску, светоотачки-истинујућу, мученичко -исповедничку, преподобно-подвижничку, праведничко-делатну живост и животност.
У контексту екуменистичког јеретичког покрета већ је сада јасан крајњи циљ таквог умртвљења Цркве и свођење ње на некакву чисто спољашњу форму хришћанске заједнице, тј. наглашавање искључиво тог социолошког карактера Цркве, као заједнице верних око епископа-чиновника, као и застрашивање да ван те и такве формалне заједнице нема спасења. Циљ је да у контексту таквог учења о Цркви, црквени јерарси и предстојатељи, млаки у вери, невешти у побожности и спремни на компромис са светом по питању светих догмата, самовољно или са већином гласова својих присталица епископа-гласача, потпишу унију са римским папом, после чега ће сва- ко ко не прихвати ту унију бити изопштен из црквене заједнице и по нездравој логици овог болесног евхаристијског богословља, тиме бити „лишен спасења“. Зато се ми и противимо савременом евхаристијском богословљу, и од њега проистекли богослужбеним реформама, што све скупа представља теолошку основу и својеврсну накарадну богословску аргументацију екуменистич ког покрета, који води директној унији са римским папом.
Борба нашег епископа и наше Епархије за очување вере главни су разлог за наше прогонство
Наш епископ Артемије, будући верно духовно чедо преподобног Јустина Ћелијског, тог горостасног духовног дрвета Богом засађеног у духовној градини светога Саве, тј. Српској православној цркви, верно чува богословско предање оба поменута света оца. Посебно подсећамо да је порука свих порука богословља оца Јустина управо напред наведена: са сваком пажњом и усрђем чувати непромењено и неискварено исповедање вере православне и живети у њој и по њој. Ово његово основно православно предање епископ Артемије је примио и уденуо пре свега у своју пастирско-подвижничку личност, а тиме и у делатности, што је сасвим природно, то је пренео на своју паству, на своју Епархију, на онај део духовне градине светога Саве, који му је Богом поверен. Завист оних пастира који су промашили циљ свог пастирствовања и изгубили православну оријентацију у свом делању, потпомогнута осиљеном бестидношћу овосветских властодржаца и глобалистичких моћника, положила је своју неблагословену руку на духовну градину епископа Артемија, са намером да је ишчупа и уништи. Међутим, онај део пастве у нашој Епархији, који је био дубоко укорењен у напред поменутом предању нашег Епископа, остао је нетакнут том неблагословеном руком, а оно што је било без корена ишчупало се и сасушило. Лажни градинар епископ Теодосије, кога свети саборски оци, сабирани на васељенским саборима, речником канонског права Цркве Божје, сасвим оправдано карактеришу као духовног прељубочинца, запосео је само ограду духовне градине зване Епархија рашко-призренска. Ипак, главни садржај, тј. несасушене саднице те Епархије остале су у власништву истинског градинара епископа Артемија.
Једноставније говорећи, наша Епархија је у физичком смислу протерана из својих земаљских ограда, тј. граница, али је као духовно здрав ентитет, духовно здрав организам, наставила да постоји, живи и разраста се тамо где се силом прилика, а не нашом вољом нашла, дакле, на све стране и у свим деловима наше земље, па и шире. То је успела управо захваљујући нашем Епископу, који је, држећи се предања Цркве, свима нама поставио као главни циљ: очување и живљење у неизмењеној и неокрњеној вери православној. Та наша борба за очување вере православне пред собом је имала свог непријатеља, што је природно. Јер тамо где постоји борба, постоји и непријатељ. Главни непријатељ вере православне с којим се данас суочава- мо јесте јерес екуменизма, који представља суштину, есенцију, основ и инспирацију свих модернизама и реформи, којима савремени најамници и промашени, изгубљени, дезоријентисани пастири покушавају да дораде, измене, реформишу и тиме разграде, наруже и наруше веру православну, тиме и саму Цркву Христову. Природно је да у тој борби и сукобљавању са јересоидним екуменским покретом, унутар Српске православне цркве и шире, као и са екуменистичком доктрином, дођемо у сукоб и са носиоцима тог доктринарног екуменистичког модернизма, тј. са екуменистима. Пошто су екуменисти из редова епископа бирократа, портпарола, скрибомана, бизнисмена, фудбалера, риболоваца и политичара, тј. узурпатора црквених институција и власти, тај сукоб се природно пренео на црквено-административни ниво, те је изродио прогон и страдање нас и наше Епархије. Тако смо се нашли у прогонству. У својим по- кушајима да порекну и оспоре чињеницу да нас пастири-узур- патори административне власти у Цркви прогоне и протерују, изјављују како ми умишљамо(!) да нас они прогоне и како сами себе прогонимо, као да смо ми махнити или луди. То, наравно, представља само демагошки и неуспео покушај порицања чињенице да су нас из наших манастира и наше Епархије буквално изнели припадници специјалних јединица Косовских полицијских снага (КПС), шиптарске терористичке полиције, управо по налогу патријарха Иринеја и поменутих екуменистички настројених епископа Српске православне цркве. Такође, о томе сведочи остатак праксе комунистичког режима у нашим данима, тј. чињеница да су након нашег протеривања са територије Епархије, епископа Артемија два месеца држали под двадесет четворочасовном полицијском присмотром и пратњом, попут преподобног оца Јустина Ћелијског и светог свештено-мученика Варнаве Хвостанског. О том нечасном јединству и сарадњи врха Српске православне цркве и полицијских органа непризнате, терористичке, шиптарске републике на Косову сведоче снимци тог безаконог дела, као и многи други аудио, видео и писани документи везани за тај и многе друге подухвате званичника Српске православне цркве, у циљу прогона нас и наше Епархије, недостало би времена да све то овде набрајамо. Тај наш сукоб са екуменистички опредељеним епископима и патријархом Иринејем, био је неизбежан, јер је, како напред наведосмо, немогуће борити се са екуменизмом, а не сукобити се са екуменистима. То је као када би наши државни руководиоци објавили борбу против криминала, не разрачунавајући се са криминалцима, што на делу, на жалост, често и бива.
Како год било, то нас није одвратило од нашег главног циља – одбране вере. Напротив, утврдило нас је на том путу, те је одбрана вере сада више него икада главни смисао и инспирација наше прогоњене и обесправљене Епархије, поругане и понижене, али Богом подржаване и укрепљиване. Док је то на радост правоверних, онима другима је на неоправдан ст рах и тугу, јер се ми тиме боримо и за повратак јединства у исповедању православне вере у Српској православној цркви, те истинског мира и заједнице у Духу Светоме. Јер, ван вере православне, нема ни заједнице са Духом Светим, нити у Духу Светоме. Остајање на том путу и држање те смернице, како се на нашем досадашњем искуству показало, представља непогрешиво хођење путем Христовим, путем светих апостола и светих отаца. Јер ми само следимо, сходно нашим снагама, апостолско-светоотачко искуство, о којем нам сведоче житија светих апостола и светих отаца, бранитеља праве вере. О томе нам сведоче и сва најдубља догматска дела која су они за собом оставили, али и црквено-правна, тј. канонска формулација тог апостолског и светоотачког искуства у борби за очување вере.
Битно је, овом приликом, аргументима ућуткати оне који покретани ситничавом, трговачком и шићарџијском свешћу, оптужују епископа Артемија да је наводно ступио у отворену борбу са екуменистичким црквено-административним врхом Српске православне цркве зато и тек онда када је неканонски смењен и протеран са своје катедре. Пре свега, од самог почетка пастирског рада, у Српској православној цркви и шире, епископ Артемије је још као јеромонах и архимандрит, био познат по постојаном, неизмењеном и непоколебивом, истрајном остајању на линији ревновања за веру православну, по благослову, примеру и моделу оца Јустина Ћелијског. То је општепозната чињеница у Српској православној цркви. Овде најпре истичемо оштар став противљења епископа Артемија по питању сваког новачења у вери, посебно усмереног против екуменистичког јеретичког покрета у Српској православној цркви и шире. Годинама је он против ове јереси говорио, писао и борио се. Остају незаборавни његови дописи и студије писане Архијерејском сабору Српске православне цркве и његово излагање против екуменистичког покрета и учествовања у Светском Савету Цркава, што је као резултат имало званично донету одлуку овог Сабора о иступању из поменутог јеретичког Савета цркава. Ова одлука, на жалост, захваљујући махинацијама епископа-екумениста, никада на делу није спроведена. Овакав активан антиекуменистички рад и зала- гање епископа Артемија довели су до испуњења псаламских речи пророка Давида: Ја сам миран; али кад станем говорити у њих је рат (Пс 120, 7). Наиме, екуменисти нису могли поднети тако оштро противљење њиховим унијатским циљевима, те су прогонством епископа Артемија са катедре и физичким удаљавањем са исте, екуменистички настројени епископи, возглављени декларисаним екуменистом, патријархом Иринејем, почели отворени, физички, црквено-административни прогон правоверних епископа. Овакво покретање прогона против правоверних епископа од стране екуменистички опредељене Београдске патријаршије, захтевало је адекватан одговор, тј. подизање наше антиекуменистичке борбе на један одговарајући, односно виши црквено-канонски ниво. Било је, дакле, потребно са говорене и писане речи прећи на дело, као што су и сами екуменисти прешли на дело отвореног прогона антиекумениста. Са вербалне на делатну борбу смо прешли управо прекидом литургијског и административног општења са екуменистичким патријархом Иринејем, јер се на самом делу показало да екуменистички зараженом делу јерерхије Српске правослвне цркве треба лек много јачи од изобличавајуће писане или казиване речи. То, а не некакво властољубље, представља прави разлог отвореног супротстављања епископа Артемија екуменистичком врху Српске православне цркве. Уместо да епископ Артемије, по погрешном савету површних богословски кратковидих саветника, у неком патетичном заносу узнегује свој култ прогнаника, мученика и затвореника на правди Бога, кога би ми сви около оплакивали и бранили, он се храбро, како и доликује правим пастирима, отворено сукобио са духовним вуцима-екуменистима, који су напали словесно стадо Српске православне цркве.
15. канон Прводругог цариградског сабора као наше канонско упориште у борби за очување православне вере и Цркве
Свети оци сабрали су се у Цариграду двократно на Сабор 859. и 861. године. Зато се оба сматрају као један помесни сабор, који носи назив Девети или Прводруги цариградски помесни сабор, због поменута два окупљања епископа. Сабор је донео 17 канона, који имају општу обавезност у Православној цркви. На њему је Свети седми васељенски сабор признат и потврђен као васељенски, те је још једанпут осуђена иконоборачка јерес, а свети Фотије је био потврђен за законитог патријарха Цариградског. Сабором је председавао управо свети патријарх Фотије, о коме и данас у богослужбеним песмама, у служби њему написаној, с разлогом певамо да је био најјачи противник и разоритељ јереси, који свети Символ вере заштити од јеретичког додавања и кварења7. Следећи такво настројење и карактер овог и многих других исповедника вере православне, закључили смо да је за нас, за наше време, као и за околности у којима смо се нашли и за нашу борбу, најзначајнији 15. канон овог Сабора који гласи: А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откритим челом (откривене главе, тј. отворено, јавно) о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора (одлуке) оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом пору шили јединство Цркве, него, напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.8
Иако се овај Сабор у великој мери бавио одбеглим монасима који су по неразумној строгости одступали од својих епископа, те је првих седам канона овог Сабора управо донето по питању дисциплине монаха у Цркви, ипак је, уз сазнање колико штете јерес може нанети Цркви и поред потребе за дисциплином на коју овај Сабор указује, донет 15. канон, као што и пише у житију светог Фотија: На крају свети Сабор прописа још и ово: једино ако би неки епископ јавно проповедао неку већ од светих Отаца и Сабора осуђену јерес, онда у том случају ко обустави и прекине спомињати таквоg епископа на светим Литургијама, не само да није за осуду, него њега треба чак похвалити, па макар то чинио и пре саборске осуде тога епископа (канон 15)9. Како видимо, ова канонска одредба само потврђује на почетку овог писаног рада наведени став да је у Цркви Божјој изнад свега важно, спасоносно битно и насушно потребно очување вере православне и не само да није допуштено пристајање на мењање и кварење вере, већ нас овај канон директно обавезује (похваљујући оне који тако чине) да се у ситуацијама када предстојатељи Цркава јавно проповедају јерес, отворено успротивимо таквом чињењу и престанемо признавати такве пастире за ауторитете, тј. потребно је отка- зати им послушање. Дакле, у моментима угрожености вере, њена одбрана је изнад спољашње црквене дисциплине. Овај канон показује ту суштинску богочовечанску равнотежу унутар црквеног организма, тј. показује да се у моментима када морамо бирати између очувања спољашњег црквеног поретка и дисциплине, са једне стране, и очувања правоверја, са друге стране, не треба двоумити, већ увек ставити правоверје, тј. очување вере православне испред свих и свега, па и испред спољашњег црквеног благоустројства, које без унутрашњег, тј. исправног догматског устројства, представља само опасан привид црквеног мира, јединства и поретка. На самом делу такав мир, такав поредак, без истинске правоверности, представља издају Цркве, издају вере и издају Христа. Зато апостол Павле и упозорава: Пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се (Рим 16, 17). Дакле, апостол раздором у Цркви назива устајање против здраве науке апостолско-светоотачког исповедања вере, а не против црквених предстојатеља који такву науку не држе. Зато архиепископ Аверкије, пишући о правилном односу према онима који кваре веру, додаје: За истинског хришћанина ту нема питања; нема никакве дилеме како да се односи према таквим људима: он не може сматрати такве људе православним хришћанима, па макар они носили највећи свештенички чин! И, наравно, са њима нема заједништва у хришћанској љубави и молитвама. Права хришћанска љубав може да постоји само међу уједињеним у истини – једнодушним. Није случајно да на Божанственој Литургији, пред почетак евхаристијског канона, слушамо возглас: ‘Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали’, а сви верујући одговарају: Оца, и Сина, и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву’. Без овог једнодушја немогуће је заједништво љубави, заједништво у молитви и нарочито – заједништво у страшној Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовим – у Божанственој Литургији.10
Апостолски наук да пазимо на оне који чине раздоре и са- блазни против науке коју примисмо, те да се таквих клонимо, јасно показује да 15. канон о коме је реч не одобрава кршење мноштва оних канона који обавезују сваког клирика и лаика да се покорава црквеним властима, већ да се треба клонити оних чланова Цркве, црквене власти и јерархије који нису исправни и здрави у православном вероисповедању. Зато, у самој суштини, овај канон заправо показује апостолско-светоотачку мудрост дубоко уденуту у смисао свих светих канона Цркве православне. Та мудрост се састоји пре свега у чињеници да су свети канони правна формулација светих догмата, што би, пренесено на практични живот Цркве, значило да су свети канони писани и предвиђени да се апсолутно поштују и држе само онда када у Цркви постоје непоколебиви исправни догматски темељи, тј. када се у Цркви држи непромењена и неискварена вера православна, формулисана у светим православним догматима. Другим речима, канони важе у Цркви у смислу њихове обавезне и апсолутне примењивости само онда када је у Цркви редовно стање, тј. када она није потресана и угрожавана јересима, отвореним прогоном и томе слично. Јер, као што мудро рече свети патријарх Никифор Исповедник, за време борбе са јересима многе ствари у Цркви бивају по нужди, док у мирно доба оне не би биле допуштене.11 Историја Цркве и борбе за очување праве вере показује да, уколико у време напада јереси и јеретика на Цркву будемо првенство дали очувању само спољашњег, канонског поретка, издаћемо онај унутрашњи, суштински, догматски поредак, на коме и сами канони и читава Црква почивају. С обзиром да је таквих неповољних околности често бивало кроз историју Цркве, то су свети саборски оци на овом Прводругом цариградском помесном сабору нашли за сходно да донесу овај 15. канон. Такође је значајно да је овај канон настао у време када се Црква коначно разрачунала са иконоборачком јереси, после дуготрајне борбе од век и по трајања, те да је овај канон само правна формулација дубоког страдалног искуства Цркве у борби са овом и осталим јересима. Уколико овог канона и поступања које он у датим околностима предвиђа не би било, јерес би по аутоматизму могла да зарази целу Цркву, само ако предстојатељ неке помесне цркве или епархије упадне у некакву јерес, а сви њему подређени чланови Цркве ту јерес слепо прихвате, по принципу слепог и нерасудљивог послушања њему, тј. по принципу слепог и нерасудљивог држања канонског, ван догматског поретка. Овај канон управо предупређује такав случај и чува Цркву од такве пропасти. Када не приступамо канонима из аспекта њихове суштине, а суштина канона су свети догмати, онда долазимо у опасност да, чувајући спољашњи смисао канона, нарушимо њихов унутрашњи смисао и темељ, тј. свете догмате. Садашње прилике у Српској православној цркви, возглављеној патријархом Иринејем, који откривене главе, тј. јавно, исповеда јерес екуменизма, јесу школски пример случаја који је предвиђен 15. каноном о коме пишемо.
Зато је, посебно за ово наше опасно време, битно суштински разликовати истинску од лажне послушности. Истинска послушност има своје границе, које су, Свети оци поставили, рекавши да треба бити апсолутно послушан само духовнику који је правостојећи у вери, тј. који није јеретик. Уколико духовни отац, пастир, тј. црквени предстојатељ, упадне у какву јерес, ми смо обавезни да таквоме откажемо послушност, како и сами не бисмо били заведени у ту исту јерес. Дужни смо да таквом духовном лицу које није послушно светим оцима у стварима вере и догмата, и сами откажемо послушност и удаљимо се од њега као од змије, јер су Свети оци јеретике називали горим од змија, у духовном смислу. Зато је битно клонити се овакве лажне послушности, која многима користи као изговор да остану у покорности црквеним предстојатељима, чак и кад ови нису православни. Сама суштина таквог лажног послушања, боље рећи таквог саглашавања са издајом и гажењем вере, састоји се у привезаности за овоземаљска блага и утехе. Истовремено оно је и изговор за прикривање недостатка ревности у одбрани вере. У овакву лажну послушност заоденуло се мноштво данашњих духовника и свештеника, на општу жалост наше Цркве.
Осим послушности, показали смо да постоје и две врсте мира и јединства у Цркви – истински мир и јединство које почива и извире из јединства у вери, и лажни спољашњи и обмањиви мир којем недостаје једнодушност и јединство у вери. Против оваквог лажног мира у Цркви, који представља издају вере православне, издају саме Цркве и издају Бога, треба устајати и борити се свим силама и благословеним средствима које нам је Бог дао. Ово на потресан начин потврђује свети Максим Исповедник следећом својом поуком: Испитавши новотарије које су се појавиле у наше време, нађосмо да су оне достигле крајњи степен зла. Пазите да се, ради некаквог мира, не нађемо заражени овим одступништвом за које је Апостол рекао (2. Сол. 2, 3-4) да ће оно бити предзнак антихристовог доласка, јер добро је бити у миру са свима, али уколико су сложни у побожности; а боље је ратовати ако се сагласност постиже у корист зла! Дакле, лажни мир, без побожног јединства у вери, представља сагласност у корист зла и предзнак антихристовог доласка, по нелажним речима светог Максима Исповедника, прекаљеног борца за чистоту вере православне.
Свакако, не треба губити из вида да је 15. канон Прводругог цариградског сабора примењив само и искључиво у ситуацијама које су у њему самом прецизно и јасно предвиђене и наведене, дакле, у ситуацијама када црквени предстојатељ (патријарх, епископ, свештеник) јавно исповеда неку јерес. Што се Српске православне цркве тиче, њени предстојатељи на челу са патријархом Иринејем јерес екуменизма јавно и творе и говоре, те је примена 15. канона Прводругог цариградског сабора нама, члановима Српске православне цркве, не само допуштена, већ преко потребна и обавезујућа. Управо зато што овај свети канон представља својеврстан црквено-правни лек за рану коју јерес наноси Цркви Божјој, што ми данас пред собом видимо и осећамо на самом делу у Српској православној цркви. Истовремено, он је и решење за све проблеме који извиру из главног проблема, проблема свих проблема, а то је неправославно, тј. јеретичко, екуменистичко усмерење јерархијског врха Српске православне цркве. Овај свети канон, осим што извире из целокупног дубоког и страдалног искуства Цркве, такође извире из апостолског учења и из искуства Цркве првих векова. То искуство проговорило је устима светих апосто- ла Јована и Павла, који поручују својој пастви: Ако неко долази к вама и ово учење не доноси (тј. истинито хришћанско учење), не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима (2 Јн 10-11); Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио (Тит 3, 10-11). Такве ригорозне санкције непримања и непоздрављања и неучествовања у делима њиховим, предвиђене су за оне који су по питању вероисповедања скренули, пошавши путем јереси, и у крајњем стадијуму таквог лутања, речено речником светог апостола Јована, изопачили се. Када ове од стране светих отаца и светих апостола предвиђене мере пренесемо на садашње стање Српске православне цркве, оне се свакако односе на патријарха Иринеја (и послушних му епископа) који без зазора за себе тврди речју и делом да је екумениста. Паљењем свећа у јудејској синагоги је отишао чак и корак даље од уобичајених безбожних заједничких екуменистичких молитава са римо- католицима и осталим јеретицима. Пошто је савремени екуменизам женевског типа (уједињење свих „хришћана“ у једну нову свесветску „надцркву“), какав упражњава патријарх Иринеј и послушни му епископи, од стране аутентичних и у Цркви признатих богословских и светоотачких ауторитета окарактерисан и прецизно означен као јерес, недвосмислено је јасно да је таквим поступањем патријарх Иринеј себе речју и делом назвао и представио као јеретика12. С обзиром да је екуменизам од стране многих савремених светила Цркве називан не само јересју, већ свејересју, јер у себи генерише и садржи све јереси које су до сада кроз векове у Цркви биле осуђиване и проклете на многим саборима васељенским и помесним, онда се и јерес екуменизма, сходно захтеву 15. канона Прводругог цариградског сабора сматра већ проклетом и осуђеном јереси од стране светих отаца. Дакле, очигледно је да је примена овог канона у садашњим тешким околностима у Српској православној цркви, уздрманој јересју екуменизма, недвосмислено одобрена, предвиђена и заповеђена од стране светих апостола и светих саборских отаца који су овај канон донели и њиме оградили и заштитили основе и темеље Цркве Божје, а то је чиста и непромењена вера православна. Тескобност ситуације у којој се Српска православна црква нашла даје нам смелост да са сваком слободом и мирне савести можемо закључити да је примена поменутог 15. канона практично обавезујућа за све клирике и лаике који не желе да учествују у страшном делу урушавања и раздирања догматског устројства Српске православне цркве, а тиме и читаве Цркве Божје.
Прекид литургијског и административног општења са јасно опредељеним и декларисаним екуменистом – патријархом Иринејем
У пракси наше Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, у новонасталим несрећним околностима у Српској православној цркви, прекид литургијског и административног општења, сходно поменутом 15. канону Прводругог цариградског сабора, усмерен је на патријарха Иринеја и на све епископе који, остајући му у послушању прећутно или активно подржавају његово јеретичко исповедање вере и чињење у складу са том јереси. Овде напомињемо следеће: Цркву као богочовечански организам није могуће свести на људску или математичку логику, која нас може у садашњој ситуацији одвести у две опасне крајности. Данас је потребно дубоко расуђивање у складу са суштином и духом целокупног апостолско-отачког предања, тј. у складу са суштинским смислом светих догмата и светих канона Цркве православне.
Једна крајност представља недостатак осећаја одговорности за залог вере православне и целокупног отачког предања које смо примили, те потпуно равнодушан однос према јеретичком исповедању и чињењу патријарха Иринеја и осталих екуменистички опредељених епископа, и, сходно томе, остајање у лажном послушању Патријарху и таквим епископима, зарад лажног мира и привидног јединства у Цркви. Овакав став је углавном плод плитке, фолклорне црквености, привезаности за овосветска добра, недостатак истинске и дубоке православне побожности и православне свести и савести.
Друга, пак, крајност, јесте тврдња да је због отпадања од праве вере предстојатеља Српске помесне цркве отпала у јерес читава наша Помесна црква, те је следствено томе свака парохија, сваки верник који одлази у храмове где се посредно или непосредно помиње патријарх Иринеј, практично и сам јеретик, чак и они верници који за екуменизам никад нису ни чули.
Обе ове крајности воде нас у скретање и у провалију. Свети оци, пак, уче нас средњем, царском путу, који је и Јудејима саблазан и Јелинима лудост зато и јесте тежак, јер је саблазан онима који се држе само спољашњег обредног јединства у Цркви, зарад земаљског спокоја, а лудост је онима који желе да ревнују по својој људској логици и разуму, а не по богочовечанској, услед које са апостолом Павлом треба поновити да ми ум Христов имамо (1. Кор 2, 16).
Дакле, средњи пут у овој ситуацији би био непомињати патријарха Иринеја и епископе екуменисте, отказивати дакле, литургијски и административни односа са њима, али не сматрати да је због њих неколицине цела Српска православна црква отпала у јерес и изгубила благодат Духа Светога. Следствено томе, није добро одбацивати оне који због мањкавости црквености, упућености и свести о опасности од јереси која нагриза Српску православну цркву, због недостатка ревности у давању отпора истој, одлазе у званичне храмове Српске православне цркве. Овакве чланове Цркве потребно је, са расуђивањем, уз сазнање разлога због којих одлазе, упућивати, отварати им видике вере и подизати ниво православне свести о потреби отворене борбе и супротстављања пастирима који мењају веру и предање. То чинити искључиво аргументованом речју, побож- ним примером и молитвама за њих. Сва друга средства нису својствена истинским православним ревнитељима за веру, већ острашћеним гневљивцима који дају одушка својој слабости срџбе и гнева под изговором ревности за очување вере. Ови заборављају речи апостолске – да гнев људски не твори правду Божју (Јак 1, 20).
Наравно, ми клирици не можемо молитвено општити са члановима Српске православне цркве (и осталих помесних цркава захваћених екуменизмом) који су из редова клира, јер је њима „више дато“ те се више од њих и очекује, тј. од њих очекујемо поменуто прекидање литургијског и административног општења са патријархом Иринејем и осталим екуменистички опредељеним епископима, сходно 15. канону Прводругог цариградског сабора, све дотле док се због јереси не покају и од ње не одступе.
Канонска утемељеност и оправданост пребивања Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу ван њене територије
Наша Епархија, на челу са епископом Артемијем, прогнана је са своје канонске територије. Уз нас је стало мноштво верника с разлогом забринутих за очување вере православне у Српској православној цркви. Уз чињеницу да је сваки педаљ земље део канонске територије неке епархије, било Српске православне цркве или неке друге, настаје својеврстан канонски проблем. Међутим, то је проблем искључиво формално-правне природе, тј. само уколико би се уско канонски посматрало, ван ширег и правог, суштинског контекста и светих канона, као и савремених тешких околности у којима је Српска православна црква, потресана јереси екуменизма. Са овим канонским питањем и проблемом суочавала се и Руска загранична црква, прогнана од стране безбожног комунистичког режима, којој су ненавидници такође приговарали постојање и функционисање на туђим канонским територијама. Историја показује да се загранични Руси (познати по верности Светом Предању) нису обазирали на такав „аргумент“ њихових тужитеља и прогонитеља, јер су за своје поступање по нужди имали покриће и оправдање у светим канонима.
Пре свега, напред напоменусмо да могућност испуњавања и обавезујући карактер светих канона постоји само у редовним околностима у Цркви, док нас у ванредним условима канонски формализам може одвести у догматски релативизам, тј. у издајство вере. Друго, напред поменусмо и слично искуство Руске заграничне цркве која се ослонила на 39. канон Петошестог васељенског сабора (691). Овај канон се заправо позива на 37. канон поменутог Сабора и представља његову примену. У њему је реч о архиепископу кипарском Јовану, који је услед варварске најезде Арапа крајем 7. века, уз подршку и помоћ цара Јустинијана II или Новог (685-695) са целокупним клиром и паством био пресељен са острва Кипар на простор Хелеспонта, у Малој Азији. Саборски оци су, покретани Духом Светим, одлучили да архиепископ Јован задржи сва канонска права скупа са својим епископима и клиром, у области у коју су избегли, са новим седиштем у Јустинијанупољу, и да настави да управља њима, па чак и да му се локални митрополит хелеспонтске области, са седиштем у Кизику, има покорити скупа са својим клиром. Новонасељена област је овим изузета из јурисдикције Цариградске патријаршије и дата Кипарској архиепископији, којој је аутокефалност потврђена још на Ефеском сабору (431). Након престанка опасности и повратка кипарског архиепископа и његове пастве на Кипар, у Кизику је митрополита опет постављао цариградски патријарх.
Ово потврђује већ напред на више места поменути општи канонски принцип, за који су свети саборски оци знали и при- мењивали га, а то је да канони у потпуности важе само уколико Црква пребива у редовним околностима, док је у ванредним околностима икономија не само допуштена, већ како видимо на овом примеру, она је по датом питању чак одобрена и примењена на једном од васељенских сабора. О овом преседану у историји Цркве знају и патријарх Иринеј и остали епископи екуменисти, о томе пише и умировљени епископ Атанасије Јевтић13, уз напомену да се овим каноном Српска православна црква бранила пред Цариградском патријаршијом када је на своју територију примила заграничне Русе 1921. године, на челу са митрополитом Антонијем Храповицким (1863-1936) и дала право њиховим епископима на слободно функционисање, саборовање, богослужење и управљање својом паством. Иако им је овај канон познат, чак из непосредног искуства и примене у пракси наше Помесне цркве, екуменисти на челу са патријархом Иринејем, који се понашају као да је у Српској православној цркви све уреду, чак и на Косову и Метохији, пренебрегавају овај канон и ово искуство Цариградске и Српске патријаршије. Пренебрегавају овај канон и осуђују нас за кршење канона због богослужења ван канонске границе наше Епархије зато што су у нашем случају прогонитељи епископа Артемија и нас, његове пастве, управо они сами, уз садејство савремених шиптарских варвара и терориста. У прогањању епископа Артемија са особитом озлојеђеношћу, осорношћу и говором мржње, несвојственим хришћанском духу, врло активно учествује и поменути епископ Атанасије, који је у својим тумачењима поменутог канона са похвалом коментарисао гостољубље које је Српска православна црква указала прогнаним Русима, али примену истог канона на прогнаног епископа Артемија и његову паству ни не помиње, већ га оптужује као расколника и секташа. Ово показује да, канонски гледано, суштински проблем положаја Епархије рашко-призренске у егзилу није у чињеници што тако прогнана са матичне терито- рије богослужбено живи и дејствује ван своје канонске територије, тј. на канонском подручју других епархија, већ што се патријарх Српске православне цркве Иринеј одметнуо од вере православне, те он уместо да буде добар отац и домаћин, на шта га чин обавезује, под руку са шиптарским варварима сам прогони епископа Артемија и његову паству нехришћански и припросто изјављујући: Што виси, нек отпадне. Свакако је нелогично и нереално очекивати да прогонитељ прима и канонски прихвата оне које је неканонски прогнао. У недостатку православног патријарха, ауторитет са чијим благословом наша Епархија постоји и делује ван своје матичне територије остају свети оци, сабирани на васељенским саборима са главним циљем – очување вере православне. Њихов благослов и њихов и наш заједнички циљ дају канонски, црквено-правни легитимитет и легалитет садашњем начину постојања и делања наше Епархије. С обзиром да је циљ целокупне борбе епископа Артемија и његове пастве очување светих православних догмата и на њима утврђеног канонског поретка, а тиме и очување Српске православне цркве, а узимајући у обзир и чињеницу да не можемо очекивати благослов да служимо и постојимо ван матичне територије наше Епархије од неправославног патријарха Иринеја који нас је и прогнао, то се у оваквој, наметнутој, неприродној и ванредној ситуацији у којој је наша Црква, Епархија рашко-призренска у егзилу, благословом Божјим простире свуда где су и њени клирици и верници који исповедају веру православну и боре се за њено очување.
Смисао очувања светих православних догмата и светих канона, као и свега осталог што су свети оци уградили у Свето Предање Цркве православне, је у очувању вере православне као идеолошког, философског и догматског основа и суштине саме Цркве Божје. Једино очување неискварене вере Цркве Божје омогућује јој испуњење Њеног главног христолошког назначења и мисије, а то је остваривање заједнице Бога и људи у Њој самој, тј. спасење и обожење рода људског. Остајући верни таквом назначењу и смислу Цркве, остајемо верни Христу и самој Цркви.
Београд, 13. 11. 2014.

---

1.   Преузето из часописа Свети Кнез Лазар, бр.16(82), 2014.год, стр. 39. [назад]
2.   Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика Православне цркве, Београд 1978, стр. 10. [назад]
3.   Преподобни Јустин Ћелијски, Житија светих за фебруар, Београд, 1973, стр. 86-115. [назад]
4.   Живот и подвиг преподобног Максима Исповедника РС 90, 93Б. [назад]
5.   Преподобни Јустин Ћелијски, Житија светих за фебруар, Београд, 1973, стр. 86-115. [назад]
6.   Свети Кнез Лазар, званично гласило Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, бр. 14-15, 2014, стр. 100. [назад]
7.   Овај свети отац је под својим председавањем одржао и Сабор у Царигра- ду 879-880 године, на којем је осуђен јеретички римокатолички уметак „Filioque“. Опште прихваћени и знаменити тумач канона, епископ Никодим Милаш, напомиње да је овај Сабор васељенски по свом карактеру, тј. због бављења питањима вере, а не само питањима црквене дисциплине. У прилог томе износи чињеницу да се у самим актима овог Сабора он назива васељенским. Интересантно је да се у канонској литератури на Западу, стотинама година касније овај Сабор заиста називао васељенским. Ово је битан податак који развејава злонамерне тврдње екуменистички настројених богослова по којима римокатоличка јерес није званично осуђена ни на једном сабору, а заправо то је учињено на овом Цариgрадском сабору 879-880 године, који поменути највећи канонски ауторитет међу каноничарима епископ Никодим Милаш, сматра Осмим васељенским сабором. [назад]
8.   Тумачење наведеног канона од стране епископа Никодима Милаша: „…ако један епикоп, митрополит или патријарх почне јавно проповиједати у цркви неко јеретичко учење, које је противно православљу, тада дотични (подручни епископи и свештеници) имају право и дужност одмах се одјелити од тог епископа, митрополита и патријарха, и за то не само што не ће подлећи никаквој каноничкој казни, него ће још и похваљени бити, јер тиме они нијесу устали противу законитих епископа, него противу лажних епископа и лажних учитеља, нити су они раскол тиме завели у цркви, нег напротив, колико су могли, ослободили су цркву од раскола и раздијељења.“ – Виде- ти: Никодим Милаш, Правила Православне цркве са тумачењима, књига 2, Нови Сад, 1896, стр. 290 (појашњења у заградама – протос. Максим). [назад]
9.   Преподобни Јустин Ћелијски, наведено дело, стр. 86-115. [назад]
10.   Свети Кнез Лазар, наведено издање, стр. 104. [назад]
11.   Преподобни Јустин Ћелијски, наведено дело, стр. 86-115. [назад]
12.   Своје екуменистичко опредељење патријарх Иринеј почео је отворено да испољава још као епископ Нишки и то непосредно пред његов избор за патријарха (под сумњивим околностима и умешаношћу тадашњег „демократског“ режима Бориса Тадића), свакако не случајно, такво његово ново усмерење, јер се до тада, очито лажно, представљао као противик реформи и новачења у Цркви, било је са циљем задобијања симпатија међу актуелним глобалистичким круговима политичких моћника у Србији и шире, као и екуменистичких великодостојника у Цркви. Сходно својим интелектуалним капацитетима његово јадно, изненадно, немушто и усиљено екуменско преоријентисање заснивало се углавном на неславном и за Српски народ мучном позивању јеретика римског папе да посети Србију. После из- бора за патријрха, 2010. године свој екуменистички ангажман потврдио је интервјуом насловљеним реченицом: ја сам екумениста и пацифиста, који он сам никада није демантовао, ни усмено ни писмено. У наставку свог несрећног патријарховања, током лета 2010 године учествовао је у гламурозној римокатоличкој процесији у Бечу, недуго затим је и мимо сваке памети и цркве не свести и савести запалио свећу у чивутској синагоги у Београду. Само ових пар његових недела и изјава, који су ван сваке памети, патријарха Иринеја су учинили недостојним чина који носи, и свега што тај чин подразумева. О осталим додатним екуменистичким и јеретичким јавним испадима овог човека недостало би времена и простора да се пише. Све то је више него довољан разлог да се са таквим неодговорним и неправославним псеудопастиром прекине литургисјко и административно општење, како свети канони и налажу. [назад]
13.   Види: Свештени канони Цркве, превод са грчког (и коментари) умиров- љени еп. Атанасије бивши херцеговачки, Београд, 2005, стр. 162. [назад]

 http://www.eparhija-prizren.org/component/content/article/1348-arh-maxim-bogoslovsko-obrazlozenje.html

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ !!!

ВЕЛИКИ ПЕТАК

ДАНАС ЦЕЛА ТВАР ТУГУЈЕ И ПЛАЧЕ, ПЛАЧИМО И МИ.

АКАТИСТ СТРАДАЊИМА ХРИСТОВИМ

Кондак 1.
Војводо заточених и Господе Неба и земље, гледајући Тебе, Бесмртнога Цара, где на крсту висиш, сва се твар измени: Небо се ужасну, темељи се земље усколебаше, а ми недостојни, приносећи благодарно поклоњење Твоме страдању за нас, вапијемо Ти са разбојником:
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Икос 1.
Допуњујући хорове Анђела, ниси од Анђела узео на Себе, него си Ти Бог, мене ради поставши човек, Својим животворним телом и крвљу оживео човека умрлог гресима. Стога, захвални толикој љубави Твојој, ми Ти кличемо:
Исусе Боже, Љубави превечна, с каквом си милошћу обасуо нас земнородне!
Исусе, Ти си Анђеле оставио горе, а сишао си к палим људима доле!
Исусе, Ти си се у тело наше обукао и смрћу Својом државу смрти разорио!
Исусе, Ти си нас с Божанским Тајнама Својим обожио!
Исусе, Ти си страдањима и крстом Својим сав свет искупио!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 2.
Видевши Те у Гетсиманском врту где се у молитви бориш до крвавог зноја, Анђео Ти се јави и крепљаше Те, када Ти греси наши као тешко бреме отежаше, јер Ти узевши на раме погинулог Адама, показа га Оцу, молећи се коленопреклоно. Због тога Ти и ја с вером и љубављу певам: Алилуја!
Икос 2.
Несхватљиви разум добровољног страдања Твог Јевреји не схваташе. Тога ради, када Те ноћу с буктињама тражаху, Ти рече: „Ја сам”. Али мада попадаше на земљу, ипак Те потом везаше и у судницу поведоше. А ми на том путу припадајући к ногама Твојим, с љубавлуу кличемо:
Исусе, Светлости света, омрзнут од злог света!
Исусе, Ти који живиш у неприступној Светлости, би ухваћен од власти таме!
Исусе, бесмртни Сине Божји, Ти би од сина погибли показан свету за смрт!
Исусе, у Теби нема лукавства, али Те издајник лукаво целива!
Исусе, Ти свима дајеш Себе забадава, али си продат за сребрнике!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 3.
Силом Божанства Свог Ти си ученику прорекао трократно одречење. А он потом, иако се са клетвом одрече Тебе, ипак, када у двору првосвештениковом угледа Тебе, Господа свог и Учитеља, срце му се потресе, и он, изишавши напоље, плака горко. Стога погледај и на мене, Господе, и порази сурово срце моје да сузама овим сперем грехе своје, појући Теби: Алилуја!
Икос 3.
Као Вечни Архијереј, имајући заиста власт по реду Мелхиседекову, Ти Владика и Господ свих, стаде пред првосвештеником Кајафом. Стога Ти, Који си од слугу својих примио мучење, прими од нас ово:
Исусе непроцењиви, ценом купљени, стекни ме у вечно наслеђе Твоје!
Исусе, Жељо свију, Тебе се Петар из страха одрекао, али се Ти не одреци мене грешног!
Исусе, Јагње безазлено, од љутих зверова растрзан, отми ме од непријатеља мојих!
Исусе Архијереју, Који си Својом крвљу ушао у Светињу над светињама, очисти ме од телесних нечистота!
Исусе свезани, Ти имаш власт везивати и дрешити, разреши моја тешка сагрешења!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 4.
Дишући буром Христоубиства, Јевреји, послушавиши глас оца лажи и исконског човекоубице - ђавола, одбацише Тебе - прави Пут, Истину и Живот. А ми, исповедајући да си Ти Христос - Божја сила, у коме су све ризнице премудрости и знања сакривене, кличемо: Алилуја!
Икос 4.
Слушајући кротке речи Твоје, Пилат Те као заслуженог смрти предаде на распеће, иако сам сведочаше да никакве кривице не нађе на Теби; он дакле руке своје уми, али срце оскврнави. А ми, дивећи се тајни добровољног страдања Твог, са умилењем кличемо:
Исусе, Сине Божји и Сине Дјевин, Ти си од синова безакоња уморен!
Исусе, Ти си наружен и обнажен, а дајеш лепоту љиљанима пољским и заодеваш небо облацима!
Исусе, Ти си ранама прекривен, а наситио си пет хиљада људи са пет хлебова!
Исусе, Царе свију, уместо љубави и захвалности, Ти си жестоке муке добио!
Исусе, нас ради цео дан мучени, излечи ране душа наших!
Исусе ,Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 5.
Сав си се оденуо боготочивом крвљу Својом, Ти који се одеваш светлошћу као ризом. Знам, заиста знам са пророком, зашто су хаљине Твоје црвене: ја, Господе, ја Те гресима својим раних. Зато Теби, мене ради рањеноме, благодарно кличем: Алилуја!
Икос 5.
Богоречити Исаија, провидевши Те у Духу наружена и изранављена, ужасну се и викаше: Видесмо Га, и не имађаше ни обличја, ни лепоте. А ми, гледајући Те на крсту, са вером и дивљењем кличемо:
Исусе, Ти трпиш срамоту, а човека си венчао славом и чашћу!
Исусе, на Тебе Анђели не могу гледати, а Тебе бију по образима!
Исусе, Тебе трском бијаху по глави, приклони на смирење главу моју!
Исусе, светле очи Твоје беху крвљу замагљене, одврати очи моје да не гледају таштину!
Исусе, од ногу до главе на Теби не беше места читавог, начини ме васцелог читавим и здравим!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 6.
Пилат објави Твоју невиност, изјавивши народу да у Теби не налази ништа што заслужује смрт; али Јевреји, као дивље звери кад угледају крв, шкргутаху зубима на Тебе, вичући: распни га, распни. А ми, целивајући Твоје свете ране, кличемо: Алилуја!
Икос 6.
Засијао си на гледање и удивљење Анђелима и људима, када Пилат рече за Тебе: Ево човека. Ходите стога, да се поклонимо Исусу нас ради исмејаноме, кличући:
Исусе, Творче и Судијо свих, Ти си од Твојих створења суђен и мучен!
Исусе, Даваоче премудрости, Ти не даде одговора безумнима!
Исусе, Лекару рањених гресима, дај ми лек покајања!
Исусе, Пастиру ударани, удари бесе који ме кушају!
Исусе, Теби сакрушише тело, сакруши страхом Својим срце моје!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 7.
Желећи да човека избавиш од робовања ђаволу, Ти си Исусе, понизио Себе пред непријатељима Твојим, и био си као немо Јагње вођен на заклање, свуда подносећи ране, да би исцелио целог човека који кличе: Алилуја!
Икос 7.
Ти показа дивно трпљење када војници, по наређењу неправедног судије, ругајући се Теби, љуте ране задаваху пречистом телу Твом, те се оно обли крвљу од главе до пете. Тога ради ми Ти са сузама вапијемо:
Исусе, човекољубиви, Ти си од људи трњем овенчан!
Исусе, Божанством нестрадални, Ти трпиш страдања да нас од страсти ослободиш!
Исусе, Спасе мој, спаси мене који заслужујем све муке!
Исусе, од свих напуштени, Тврђаво моја, утврди ме!
Исусе, од свих вређани, Радости моја, развесели ме!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 8.
Чудесно и необично јавише се Теби на Тавору Мојсије и Илија, говорећи о изласку Твом, Који сада окончаваш у Јерусалиму. И они видевши тамо славу Твоју, а овде угледавши спасење наше, кличу: Алилуја!
Икос 8.
Гоњен свуда од Јевреја, Ти због мноштва грехова мојих претрпе ругања и муке; јер једни говоре да си противник ћесару, други Те осуђују као злочинца, а неки вичу, узми, узми распни га. Теби Господу, од свих осуђеноме, на распеће вођеноме, из дубине душе зборимо:
Исусе, неправедно осуђени, Судијо наш, не осуди нас по делима нашим!
Исусе, изнемогли на путу под крстом, Сило моја, не остави ме у часу невоље и потиштености!
Исусе, Ти си вапио к Оцу за помоћ, Подвигоположниче мој, укрепи ме у немоћи мојој!
Исусе, срамоту си примио, Славо моја, не одбаци ме од славе Твоје!
Исусе, Обличје Пресветло Ипостаси Очеве, преобрази моје нечисто и мрачно житије!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 9.
Сва се природа узнемири, гледајући Те где висиш на крсту: сунце на небу зраке своје сакри, земља се затресе, завеса се у храму раздре на двоје, камење се распаде, пакао изврже умрле; а ми се клањамо на месту где стајаху пречисте ноге Твоје, појући: Алилуја!
Икос 9.
Красноречиви говорници, Човекољубче, ма како много говорили, нису у стању одати достојну благодарност Божанским страдањима Твојим. Наша душа и тело, срце и сви састојци, са умилењем кличу:
Исусе, на крсту приковани, прикуј и уништи обвезницу грехова наших!
Исусе, Који са крста свима шириш руке, привуци и мене заблуделог!
Исусе, врата овцама, у ребра прободени, уведи ме ранама Својим у Дворе Своје!
Исусе, телом распети, распни тело моје са страстима и жељама!
Исусе, Ти, скончаваш у мукама, дај ми да срце моје ни за шта друго не зна осим за Тебе распетог!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 10.
Желећи да спасеш свет, Ти си исцељивао хроме, губаве, неме и глуве, и изгонио нечисте духове; а неразумни Јевреји, дишући злобом и мучени завишћу, приковаше Те на крст, не знајући певати: Алилуја!
Икос 10.
Исусе, Царе Превечни, Ти сав страдаш за моју неуздржљивост, да би ме свега очистио, у свему нам дајући пример да идемо стопама Твојим вапијући:
Исусе, Љубави неиспитљива, јер онима који Те распеше, Ти то не уписа у грех!
Исусе, Ти си са великим вапајем и сузама молио у врту, научи и нас да се молимо!
Исусе, Ти си испунио сва пророштва о Теби, испуни на добро жеље срца нашег!
Исусе, Ти си дух Свој предао у руке Оцу, у час изласка мога прими дух мој!
Исусе, Ти ниси забранио да се хаљине Твоје разделе, одвој кротко душу моју од тела!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 11.
Свеумилну молбу приношаше Теби свебеспрекорна Мати Твоја, говорећи: Иако страдаш на крсту, ипак знам да си рођен од Оца пре свих векова, јер видим како сва твар састрадава Теби; Ти дух Свој предајеш Оцу, прими и мој дух, и не остави мене који узвикујем: Алилуја!
Икос 11.
Као светлосна свећа свебеспрекорна Дјева гораше крај крста Твога љубављу к Теби, и материнском тугом туговаше када Ти, истинито Сунце Правде, захођаше у гроб. Са Њом прими и ове молитве срца нашег:
Исусе, Ти си се на дрво узнео, да би нас пале узнео са Собом ка Оцу Своме!
Исусе, Ти си Мајку Своју подарио девственику, да би нас девству и чистоти научио!
Исусе, Ти си ученика Богослова поверио Оној Која је Тебе, Бога Слова, родила, повери и све нас Њеном материнском заступништву!
Исусе, света и ада Победитељу, победи неверје, гордост живота и похоту очију, који живе у нама!
Исусе, Ти си разорио моћ смрти, избави ме од вечне смрти!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 12.
Подај ми благодат Твоју, Исусе, Боже мој, прими ме као што си примио Јосифа с Никодимом, да би душу моју принео Теби као чисту плаштаницу, и мирисима врлина помазао Пречисто Тело Твоје, и имао Тебе у срцу свом као у гробу, кличући: Алилуја!
Икос 12.
Опевајући Твоје добровољно распеће, ми се клањамо страдањима Твојим, Христе, верујемо са капетаном да си заиста Божји Син, и да ћеш са силом и славом великом доћи на облацима. Тада немој посрамити нас, искупљене Твојом крвљу и који овако вапију:
Исусе, многострадални, ридањем Дјеве - Мајке Твоје избави нас вечнога плача!
Исусе, од свију остављени, не остави ме сама у час смрти моје!
Исусе, прими мене који се са Магдалином дотичем ногу Твојих!
Исусе, не осуди ме са издајником и са онима који Те распеше!
Исусе, уведи ме у рај са благоразумним разбојником!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 13.
О, Исусе Христе, Јагње Божје, које узима на себе грехе света, прими ову малу благодарност, коју Ти од све душе приносимо, и Твојим спасоносним страдањима исцели нас од сваке бољке душевне и телесне; огради нас крстом Твојим од видљивих и невидљивих непријатеља, и при крају живота нашег не остави нас, да бисмо, смрћу Твојом избављени од вечне смрти, увек клицали Теби: Алилуја!
(Овај Кондак се чита трипут)
МОЛИТВА прва ГОСПОДУ ИСУСУ РАСПЕТОМЕ
На крсту приковани за нас, Исусе Христе, Јединородни Сине Бога Оца, Бездане милости, љубави и неисцрпне доброте. Знам да си ради грехова мојих, по неисказаном човекољубљу Свом, благоизволео пролити на крсту крв Своју, коју ја, бедни и неблагодарни, гадним делима својим досада газих и низашто не сматрах. Стога, из дубине безакоња и нечистоте моје погледавши очима ума на Тебе, распетог на крсту Искупитеља мог, ја са смирењем и вером понирем у дубину Твојих страдања препуних милосрђа Твог, просећи опроштај грехова и исправљење неваљалог живота мог. Буди ми милостив, Господару и Судијо мој; не одбаци ме од лица Твог, већ ме свемоћном руком Својом сам обрати к Теби, и на пут истинског покајања упути, да бих од сад поставио почетак спасењу моме. Божанским страдањима Својим укроти телесне страсти моје; проливеном крвљу Својом очисти нечистоте душе моје; распећем Својим распни мене свету и његовим саблазнима и жељама; крстом Својим огради ме од невидљивих непријатеља који вребају душу моју; прободеним ногама Својим одврати ноге моје од сваког рђавог пута; прободеним рукама Својим задржи руке моје од сваког дела које Ти није по вољи; прикованим телом, прикуј страху Твом тело моје, да бих, уклонивши се од зла, творио добро пред Тобом. Ти који си приклонио главу Своју на крсту, приклони к земљи смирења надмену гордост моју. Трновим венцем Својим огради уши моје, да не би слушале оно што је некорисно. Ти, Који си у устима окусио жуч постави стражу нечистим устима мојим. Ти, Коме је срце копљем прободено, изгради у мени срце ново. Свим ранама Својим свега ме слатко рани за љубав к Теби, да бих Тебе, Господа мог, заволео свом душом, свим срцем, свом снагом, и свом мишљу. Дај ми Себе, Ти Који немаш где главе склонити; дај ми Себе свеблагог, Који избављаш душу моју од смрти; дај ми Себе свеслатког, Који ме љубављу Својом заслађујеш у невољама и напастима, да бих Онога Кога раније незнах, гневљах, од себе одгоњах и на крст приковах, сада заволео, радујући се примио Га, и слатко крст Његов до краја живота свог носио. О, свеблаги Искупитељу мој, не дај одсада ни једној жељи мојој да се испуни, пошто је рђава и непотребна, да не бих опет пао у тешко ропство царујућег у мени греха; него нека се у мени свагда врши Твоја блага воља која жели да ме спасе; Њој себе поверавам, Тебе распетог Господа мог духовним очима срца мог представљам и молим из дна душе да и при разлучењеу мом од земаљског тела мог само Тебе на крсту Твом гледам како ме рукама Својим штитиш и примаш, и од ваздушних духова зла браниш и како ме настањујеш са грешницима који су Ти покајањем угодили. Амин.
МОЛИТВА друга ГОСПОДУ ИСУСУ РАСПЕТОМЕ
Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, Творче Неба и земље, Спаситељу света, ево ја, недостојан и грешнији од свију, смирено приклањам колена срца свог пред славом величанства Твог, певам крст и страдања Твоја, и благодарност приносим Теби, Цару свих и Богу, што си благоволео да као човек понесеш све трудове и сваковрсне невоље, напасти и муке, да би свима нама био састрадални помоћник и избавитељ у свима жалостима, невољама и страдањима. Знам, свемоћни Господе, да све то не беше Теби потребно, него Ти ради спасења људског, претрпе крст и страдање, да би нас све искупио од љутог робовања ђаволу. Чиме ћу Ти, Човекољубче узвратити за сва страдања која си поднео ради мене грешнога? Не знам. Јер и душа, и тело и сва добра су од Тебе, и све моје Твоје је и ја сам Твој. Једино надајући се на Твоје безгранично милосрђе, милосрдни Господе, певам Твоју неисказану дуготрпељивост, величам Твоје ненадмашно понижење, славим Твоју неизмерну милост, клањам се Пречистим страдањима Твојим, и свесрдно целивајући ране Твоје, вапијем: помилуј ме грешнога и учини да крст Твој свети не буде у мени бесплодан, да бих узимајући овде са вером удела у страдању Твоме, удостојио се видети славу Царства Твога на Небесима. Амин.