пр.Марко Подвижник 

Поуке

1. Призивај Бога да ти отвори очи срца твога, и да увидиш корист молитве и читања које се искуством разумева.
2. Не буди ученик хвалисавог, да се не би научио гордости а не смиреноумљу.
3. Не узнеси се срцем због тога што познајеш Писма, да не би умом пао у замку духа хуле.
4. Не покушавај да решиш било какав проблем посредством спора, већ помоћу средстава које налазе духовни закон, тј. стрпљењем,  молитвом и непоколебивом надом.
5. Онај ко се моли телесно и који још нема духовног знања, сличан је слепцу који виче: Сине Давидов, помилуј ме (Лк. 18, 38).
6. Зло које се задржава у помислима огрубљује срце. Уздржање, пак, са надом истребљује зло и скрушава срце.
7. Бдење, молитва и трпљење невоља, образују нешкодљиву и корисну скрушеност, само уколико њихову равнотежу не пресечемо похлепом. Ко је истрајан у њима, обрешће помоћ и у осталоме. Ко је, пак, немаран, и ко их раздваја, у време исхода ће осетити неиздрживу патњу.
8. Постоје многи начини молитве, који се међусобно разликују. Ниједан начин молитве није штетан, осим ако се не ради о сатанском делу, а не о молитви.
9. Када се сећаш Бога, умножи своје молитве, да би се и тебе Бог сетио, када га будеш заборавио.
10. Кад читаш Свето Писмо, схвати смисао који је у њему сакривен: што се раније написа за нашу се поуку написа (Рим. 15, 4).
11. Закон слободе (Јеванђеље), учи свакој истини. Многи га читају разумом, али је мало оних који га разумеју кроз извршавање заповести.
12. Онај ко трпи неправду од људи сачуван је од греха, и саобразно страдању добија помоћ.
13. Онај ко се моли за оне који му наносе неправду, побеђује демоне. Онога, пак, који им се супротставља, рањавају демони.
14. Људска увреда причињава срцу бол. Међутим, она је узрок чедности за онога који је подноси.
15. Откриј свој разум Владици, јер човек гледа у лице, а Бог у срце.
16. Сваки нежељени јад нека ти буде учитељ сећања на Бога, па ти никада неће недостајати побуде за покајање.
17. Свако страдање по Богу јесте истинско дело побожности. Јер, истинска љубав се проверава супротностима.
18. Пази на учинак нежељене патње, па ћеш пронаћи очишћење од греха.
19. Многи савети других бивају нам на корист, али за нас лично ништа није прикладније од нашег мишљења.
20. Ако желиш без осуде да примаш похвале од људи, заволи најпре да те изобличавају за грехе.
21. Онај ко добровољно претрпи понижење ради истине Христове, од многих ће бити стоструко прослављен. Најбоље је да човек свако добро чини ради будућих добара.
22. Од сластољубља произилази немар, а од немара заборав. Јер, Бог је свима даровао знање о ономе што је корисно.
23. Видех просте људе, смиреноумне на делу, који посташе мудрији од свих мудраца.
24. Онај ко омаловажава разборитост и хвали се незнањем, није незналица само на речима, него и разумом.
25. Речи Божанског Писма читај делима и не препуштај се причљивости, надимајући се тананим мислима.
26. Ко испуњава заповести, нека очекује искушење, јер се љубав према Христу проверава супротностима.
27. Узрок сваког зла јесте таштина и уживање. Ко их не замрзи, неће победити ни једну страст.
28. Ум се ослепљује трима страстима: среброљубљем, таштином и уживањем.
29. Ко не познаје истину, не може истински веровати. Јер, природно је да знање претходи вери.
30. Онај ко се разборито моли, подноси невоље које га сустижу. Онај, пак, ко има злопамћење, не може се чисто молити.
31. Ако сагрешиш, немој осуђивати дело већ мисао, јер да ум није претходио, тело га не би пратило.
32. Ко тајно чини зло, лукавији је од оних који јавно чине неправду. Због тога ће се теже мучити.
33. Као што је немогуће удруживање воде и ватре, тако су супротни самооправдање и смирење.
34. Не остављај грех неизглађеним, макар био и сасвим мали, да те не би одвукао у веће зло.
35. Боље је да се побожно молиш за свога ближњег, него да га осуђујеш за сваки грех.
36. Онога ко се искрено каје, исмевају неразборити. Међутим, то је знак његове богоугодности.
37. Тек кад из нашег разума одагнамо сваки вољни грех, моћи ћемо да се боримо и против страсти предубеђења.
38. Ко тражи славу, обузет је страшћу. Ко се жалости у невољи, воли уживање.
39. Онај који све испитује, а држи се добра, самим тим се уклања од сваког зла (1. Сол. 5, 21-22).
40. Без сећања на Бога не постоји истинско знање. Духовно знање без сећања на Бога јесте копиле.
41. Човеку окорелог срца користи реч тананог знања, јер га приводи страху. Он, наиме, без страха нерадо прихвата трудове покајања.
42. Кротом човеку користе речи о вери, јер он не искушава дуготрпељивост Божију и не гризе га савест због честих сагрешења.
43. Чувши ружне речи, не гневи се на онога што их је изрекао, него на себе. Јер, ако лукаво слушаш, лукаво ћеш и одговорити.
44. Од оног што лицемерно хвали, ускоро очекуј осуду.
45. Смењивање добра и зла примај спокојно. На тај начин Бог отклања недостатке ствари.
46. Ко говори да познаје сва ђаволска искуства, још не познаје савршено самога себе.
47. Не пожели да слушаш о несрећи својих непријатеља. Онај ко слуша такве речи, сабира плодове свог злог настројења.
48. У време бола пази на прилог уживања, будући да се тада лако прихвата као утеха.
49. Неки називају разборитима оне који расуђују о чулним стварима. Међутим, разборити су само они који задржавају своје зеље.
50. Пре него што одбациш зло, немој слушати своје срце. Јер, оно тражи оно што већ има у себи.
51. Онај ко нерадо преиспитује своју савест, ни телесне трудове из побожности не прихвата лако.
52. Ко не прихвата добровољна страдања ради истине, подвргнуће се тежим невољним мукама.
53. Онај ко мудрује и прича без дела, богати се неправдом, и његов труд, по Писму, улази у туђу кућу.
54. Знање без врлинских дела јесте несигурно, па макар било и истинско. Јер, потврда свега јесте дело.
55. Писмо нам саветује да упознамо Бога разумом како би смо Му правилно служили делима.
56. Без умног призивања не постоји савршена молитва. Господ чује ум који нерасејано вапије.
57. Није уздржљив онај који се храни помислима, чак и ако су корисне. Јер, оне не могу бити корисније од наде.
58. Самртни грех је онај за који се човек не каје. Чак ни светитељ, који би се помолио за тај грех уместо њега, неће бити услишен.
59. Знак нелицемерне љубави јесте опраштање увреда. Тако је Господ заволео свет.
60. Када ум заборави циљ побожности, видно дело врлине постаје бескорисно.
61. Делима покажи себе мудрим у односу на људску вољу и на захвалност Богу. Јер, реч није мудрија од дела.
62. Ко чини добро и тражи награду - не слузи Богу, него својој вољи.
63. Када грешна душа не прихвата са смирењем невоље које је задесе, анђели за њу кажу: Лечисмо Вавилон, али се не исцели (Јер.51, 9).
64. Страст која се нашом вољом упражњава на делу, касније, и без наше и против наше воље насилно нама влада.
65. Надменост и хвалисање су узрочници хуле, а среброљубље и таштина - немилосрдности и лицемерја.
66. Знање човека је истинито у мери у којој га потврђују кротост, смиреност и љубав.
67. Добро је да помажемо речима оне који питају, али је много боље да их помогнемо молитвом и врлином. Јер, онај ко себе помоћу њих приноси Богу, помаже и себи и своме ближњем.
68. Од свих зала прво је незнање, а затим неверовање.
69. Искушење избегавај трпљењем и молитвом. Ко се без њих бори против искушења, само ће га укрепити.
70. Кротак по Богу је мудрији од свих мудраца, и смирен у срцу је јачи од најјачих. Јер, он јарам Христов (Мт. 11, 29) носи са знањем.
71. Када нас муче зле мисли, треба да осуђујемо сами себе, а не прародитељски грех.
72. Онај ко трпи увреду и при томе се ни речима, ни мислима не препире са увредиоцем, стекао је истинско знање и показује тврду веру у Владику.
73. Сећање на Бога постаје бол срца због побожности. Сваки ко заборавља Бога постаје самоугодљив и безосећајан.
74. Ако желиш да Господ покрије твоје грехе (Пс. 31, 1), немој откривати људима да имаш врлине. Јер, како ми поступамо са нашим врлинама, тако Господ поступа са нашим гресима.
75. У невољним мукама скривена је милост Божија која онога који показује трпљење води ка покајању и спасава од вечног мучења.
76. Немој питати како може сиромашан да живи у насладама када нема неопходне услове. Јер, и у помислима се може похотно живети горе него на делу.
77. Једно је познавање ствари, а друго је истинско познање. Колико се сунце разликује од месеца, толико је друго корисније од првог.
78. Ако желиш да принесеш Богу беспрекорно исповедање, немој спомињати појединачно своје пређашње грехове, већ храбро трпи њихове последице.
79. Свако плотско уживање произилази од претходног одмора, а одмор рада неверје.
80. Горд и таст човек се међусобно врло добро слажу. Горд хвали таштог, јер се пред њим понаша ропски, док ташти велича гордог који га непрестано хвали.
81. Ко због очекиваног будућег блага прихвата постојеће невоље, налази знање истине и успешно се избавља гнева и туге.
82. Са онима који ти нису положили заклетву о потчињености немој да се препиреш кад се противе истини, да не би изазвао мржњу, као што каже Писмо (2. Тим. 2, 23).
83. Не буди дволичан, тј. један на речима, а други у својој савести, будући да таквог Писмо ставља под клетву (Прем. Сир. 28, 15).
84. Чувај речи своје од самохвалисања и помисли од уображености, да те не би Бог оставио и да не би учинио супротно. Јер, добро човек не чини сам, него уз помоћ свевидећег Бога.
85. Сластољубац се жалости када га прекоревају и кад се злопати, а богољубац када га хвале и када га окружује изобиље.
86. Нико не може имати бол и жалост по Богу ако претходно не заволи њихове узроке.
87. Не покушавај да изобличавањем помогнеш онога који се хвали врлинама. Јер, исти човек не може истовремено волети самоистицање и истину.

1. Од дрскости (тј. од непажљиве претеране смелости у општењу са другима), треба бежати као од змијског отрова, и од појединачних разговора - као од змија и порода отровница. Јер, они врло брзо могу довести до потпуног заборава на унутрашњу борбу и душу свести доле са радосне висине која се стиче чистотом срца. Проклетства достојан, заборав се, као вода огњу, противи пажњи. 

2. Ми нисмо јачи од Сампсона, ни мудрији од Соломона, ни разумнији од блаженог Давида, нити волимо више Бога од апостола Петра. Стога, не треба да се уздамо у себе. Јер, Свето Писмо да ће онај који се узда у себе пасти страсним падом. 

3. Као што једним истим каналом не могу да пролазе заједно ватра и вода, тако ни грех не може да уђе у срце, док претходно не покуца на врата срца маштаријом лукавог прилога (сина). 

4. Као што је за оне који су изгубили апетит и који осећају одвратност према храни користан горки пелен, тако корисно да се злопате. 

5. Онај ко не зна истину, не може истински ни веровати, будући да знање по природи претходи вери. Оно што је речено у Писму, речено је не само да бисмо ми знали, него да бисмо и творили. 

6. Безстрашће и смирење воде познању. Без њих нико неће видети Господа. 

7. Многе се страсти крију у нашим душама. Оне се, међутим, појављују тек када се пред очима покаже њихов узрок.

8. Неочекивана искушења нас по промислу уче да будемо трудољубиви.

Духовна борба

Презири ђавоља застрашивања, јер ти он приказује како је тобоже моћан да те гурне у велику опасност и наведе да се тобоже одрекнеш Распетог Господа. Све су то ђавоље сплетке, а ако би му то и било допуштено, може се завршити само некаквим ружним мишљењем о теби и погрешним људским тумачењем твога поступка. Али ти унапред изговарај псаламске речи: Припремих се и не смутих се (Пс 118, 60) (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 6).

Пишеш да повремено падаш у велику слабост, чак до малодушности, понекад и до очајања. Знај да су две главне ђавоље замке ове: да напада хришћанина или високоумљем и умишљеношћу, или малодушношћу и очајањем. Свети Лествичник пише да је један искусни подвижник одбијао нападе демона њиховим оружјем. Када су га доводили до очајања, он је говорио себи и њима: Како то? Па ви сте ме сасвим недавно хвалили и доводили до високоумља,- и на тај начин је кварио зле демонске планове. А када су се опет демони пребацивали на другу страну и почињали га хвалити и давати му повод за високоумље и умишљеност, тада је старац одговарао: Како то? Па ви сте ме сасвим недавно доводили до очајања. То једно другоме противречи.- И тако је овај подвижник уз помоћ Божију одбијао нападе демона њиховим оружјем, благовремено употребљавајући једно против другога. Такође се и код тебе понекад јавља мисао да јуначки устанеш против демона и питаш да ли је то исправно? Малодушност која томе противречи говори да је неисправно. Није по нашој мери да устајемо против злих и лукавих демона, него да увек са смирењем прибегавамо Божанској помоћи и заступништву, призивајући у помоћ Самога Господа и Пречисту Његову Мајку, као што саветује свети Лествичник: именом Исусовим одбијај непријатеље (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 8).

Ни у чему не треба испуњавати вољу душевних непријатеља који те узнемиравају свакојаким саветима и претпоставкама. А ти им верујеш само зато што се и теби тако чини. Сва мисаона борба, или боље рећи збрка која те обузима, потиче од тога што верујеш ђавољим саветима и придајеш им некакав значај и вероватноћу. И још се трудиш да их уловиш, уместо да их презиреш, призивајући против њих помоћ Божију. Главни узрок мисаоних напада којима си подвргнута јесте твоје велико високоумље, које се код тебе у свему испољава (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 9).

Зар није високоумље то што је код тебе наступио неки привремени предах у борби, а ти си поверовала да је то већ чување ума. Свети Јован Лествичник каже: Колико је удаљен исток од запада, толико је и чување ума узвишеније од чувања помисли, и неупоредиво је теже од њега.- А ти и ја ни своје помисли не умемо да чувамо како треба. Откуд онда нама чување ума? Твој предах није био чување ума, него очигледна ђавоља подвала (преп. Амвросије 23, д. 3, с. 9).

Духовни живот

Желиш да започнеш исправљење свога живота, али не знаш како. Ти и ја смо, чини ми се, много разговарали о томе како треба водити духовну борбу против страсти, и да то не треба чинити речима него делима. Наше страсти не дају нам мира, док их некакав догађај не открије, па се ми ожалостимо због тог нереда у нама. Ако се у свакој таквој ситуацији будеш супротстављала страстима и трудила да ништа не чиниш по њиховом подстицају, оне ће изгубити снагу. А када те сопствене страсти поразе, презири и прекоревај себе, смиравај се, сматрај да си гора од свих, јер те побеђују страсти, не криви никога од људи, него окривљуј себе... и добићеш помоћ Божију (преп. Макарије 24, т. 5, с. 470-471).

Немој мислити да се можеш брзо научити духовном животу. То је уметност над уметностима. Није довољна само теорија, потребна је и пракса, а управо у пракси бива много спотицања и устајања. Пишеш да те је срце заболело због мог изобличења, па те је „и у главу ударило.- То нека ти буде доказ слабости твоје душе, која се исправља самопрекоревањем и смирењем. Ако те ја будем само миловао по глави, какву ћеш корист од тога имати? (преп. Макарије, 24, т. 3, с. 223).

Мени и теби предстоји друкчији вид служења, не чиновничког, него војнодуховног. Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф 6, 12). Свети апостол Павле саветује Тимотеју: Ти се злопати као добар војник Исуса Христа (2 Тим 2, 3). Ту је потребно и страдање. Ту се бије љута битка. Ту се не бори тело, него душа. И не против видљивог човека, него против невидљивих духова. И уз све то треба имати велико смирење, јер ми се боримо против духова гордости. Њима је лако да побеђују горде, али смиренима се они ни једног тренутка не могу супротставити. Смирење уништава све мреже и замке ђавоље (преп. Макарије, 24, т. 3, с. 224-225).

У међувремену било је горких, тешких и исцрпљујућих периода. То се не може избећи. У телесном рату многи бивају рањени и разбољевају се. Утолико пре у овом духовном рату задобијамо многе ране од духова злобе, а понајвише када се понадамо у своје снаге и свој разум. Тада трпимо поразе све док се не смиримо, спознавши своју немоћ (преп. Макарије, 24, т. 3, с. 236).

Пишете да се ваше добре жеље не испуњавају увек. Знајте да Господ не испуњава све наше добре жеље, него само оне које служе на корист души нашој. Ако ми у васпитавању деце знамо која знања дете може, а која не може усвојити у датом узрасту, утолико пре Господ, Који познаје срца људска, зна шта је и у које време за нас корисно. Постоји духовни узраст, и он се не мери по годинама, ни по бради, нити по борама. Понекад и петнаесто-годишњаци уче заједно са осмо-годишњом децом, а у духовном поучавању нешто слично се много чешће догађа (преп. Амвросије 23, д. 1, с. 176).

За вас је опасно да се упуштате у духовност пре времена, тј. да расуђујете о узвишеним стварима умног созерцања и осталог, него гледајте своје грехе и трудите се дапобеђујете и искорењујете страсти. У томе се састоји циљ наших намера, јер после очишћења од страсти духовно осећање ће нам се открити само по себи. А љубав Божија се изражава у испуњавању заповести Божијих: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби (Јн14, 21). Само о томе треба да разговарате, и да се смиравате. А без тога је све мрачно и тамно. Бога ради молим вас смиравајте се у свему и мир имајте међу собом, па ће вас и благодат Божија покрити и заштитити од свега супротног (преп. Макарије 24, т. 3, с. 434).

Духовни живот се не састоји у томе да видимо своју исправност, него да сагледавамо своја сагрешења. Оно прво нас одводи у гордост, а ово друго нас води ка смирењу. Од смирења и врлине постају чврсте, тако да се не узносимо умом због њих. Ђаво нас напада на разне начине. Ако не може да нас увуче у пороке, онда нам убацује мисао о нашој исправности и тиме помрачује наш ум и удаљава га од Бога. Први наш задатак је одбацивање своје воље и разума и неверовање самоме себи (преп. Макарије 24, т. 2, с. 192).

Описујеш ми како ти је непријатно било путовање железницом и како си нашла средство да се избавиш од досадних разговора. Обистиниле су се речи апостолске: Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар (1 Кор 3, 18). Криво ти је што си том истом средству морала да прибегнеш и у храму преподобног Сергија, али Господ не гледа наше спољашње поступке, него наше намере, и види због чега ми овако или онако поступамо. Ако је намера добра и Богу угодна, онда можеш бити спокојна. Због тога ни друге не треба осуђивати ни у ком случају, јер ми видимо само спољашње поступке, а скривене побуде и намере, по којима треба судити о тим поступцима, познате су Јединоме Богу, Познаваоцу срдаца људских (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 133).

У свакој ситуацији се труди да будеш у богоугодном стању, тј. у мирном и смиреном духу. Никога не осуђуј и никоме не досађуј. Труди се да реч твоја, по апостолској заповести, буде зачињена духовном сољу (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 140).

Ти се сада налазиш на средини између света и монаштва, а средња мера се свуда и у свему одобрава. И теби она свакако доликује, због твога васпитања и слабог здравља. Ти се само труди да живиш по јеванђељским заповестима Господњим, и пре свега никога ни због чега не осуђуј, да се и теби самој не би судило (преп. Амвросије, 23, д. 1, с. 26).

Није никакво чудо што ниси онаква каква би требало да будеш. Дошла си да се учиш духовном животу. Вероватно ни азбуку ниси баш из прве схватила, а ова наука је узвишена и не може се одмах усвојити. Нису одмах засијали ни велики угодници Божији, као што су Василије Велики, Григорије Богослов, Тихон Задонски и многи други Оци. Учи, трпи и чекај милост Божију (преп. Анатолије, 7, с. 164).

Духовни односи

Труди се да имаш "немрзећу мржњу" према онима који се претерано везују за тебе, да би их тиме одбијао од себе и наводио их да траже само оно што је духовно, а не да уживају у испразном провођењу времена са тобом. Према духовним чедима буди озбиљнији и грубљи, да се не би ослободили и поставили према теби као према себи равном, и да ти не би изјављивали љубав. И ми смо волели своје духовне Оце и Старце, али никада им нисмо смели говорити о томе. Ако те воле, нека се моле Богу и нека слушају, уместо што се топе од љубазности (преп. Јосиф, 113).

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БРАКУ И ВАСПИТАВАЊУ ДЕЦЕ

***

       Неопходно је позвати свештенике и молитвама и благословима утврдити супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и целомудреност невестина оснажила, да би све потпомогло настањивању врлина у њиховом дому, да би се лукавства ђаволска одагнала, а супружници провели живот у радости, уједињени помоћу Божјом.

Свети Јован Златоуст (38,539)

***

А они који се жене и удају, дужни су да у ту заједницу ступају уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не због похоте. Нека све буде у славу Божју.

Свештеномученик Игњатије Богоносац (113,598)

***

Ако већ сам брак мора бити освештан окриљем и благословом свештеничким, како онда може бити брака тамо где нема сагласности вере?

Свети Амвросије Медиолански (113,598)

***

Ви, на које је у овом животу частан брак ставио своје окове, размислите о томе, како бисте унели што више плодова у житнице небеске.

 Свети Григорије Богослов (14,362)

***

Поучавај жену страху Божјем па ће све, као са извора, потећи према теби и дом твој испуниће се многим добрима. (42,182)

Муж мора мислити о томе да делима и речима усади побожност у дом; нека жена надзире кућу, али осим те обавезе мора имати и насушну бригу о томе да се читава породица стара за Царство Небеско.

Свети Јован Златоуст (41,782)

***

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога.

Свети Григорије Богослов (15,60)

***

Ти, који си изабрао заједнички живот са женом, немој бити безбрижан, мислећи да сада можеш да будеш спокојан. За твоје спасење потребно је много више труда и опреза, јер си одабрао да обитаваш усред замки и власти отпадничких сила (демона). Теби је пред очима подстицај на грехове и сва твоја чула су даноноћно спремна да их пожеле. Зато знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да га нећеш победити без великог труда на очувању јеванђелских догмата.

Свети Василије Велики (8,39)

***

Брак, мада добар, у најбољем случају једино што не скрнави онога који у њему живи. Али, сам по себи, он није у стању да обезбеди светост.

Свети Јован Златоусти (35,320)

***

Вријеме је прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају (1.Кор.7,29)  писао је Апостол, али не са жељом да одврати од законитог супружништва, већ од разузданог сладострашћа. Он је указао и на брзо окончање времена: ако, каже он, живот брзо пролази, не треба се страствено везивати за њега као да је непролазан.

Преподобни Исидор Пелусиот (50,233)

***

Божанствена твар појавила се на земљи, а у земним долинама вечно расцветалог раја  човек. Међутим, човек још није имао помоћника сличног себи. Тада је премудра Реч извршила велико чудо  оног који је створен да буде надзорник света  то јест, мој корен и моје семе разноликог живота  разделила је на два дела и силином и животворном руком извадила из његовог бока ребро да би створила жену, а онда их је, уливши обома љубав у груди, подстакла да теже једно другом.

 Свети Григорије Богослов (15,53)

***

Истинско је богатство и велика срећа када муж и жена живе у слози, сједињени једно са другим као једно тело... Такви супружници, макар живели у сиромаштву и били сасвим скромни, могу бити срећнији од свих, јер се наслађују истинском срећом и увек живе спокојно. (38,418)

Оне, који живе у таквој супружничкој заједници ништа не може исувише ражалостити нити нарушити њихову тиху срећу.

Ако између мужа и жене постоји једнодушје, мир и заједница љубави, њима притиче свако добро. Ни злобне клевете нису опасне за супружнике који су, као моћним бедемом, ограђени једнодушјем у Богу... То умножава њихово богатство и свако обиље; то к њима привлачи и велику Божју благонаклоност. (38,422)

Жене, које блистају лепотом душевном, временом све више испољавају своју племенитост, тако да приврженост и љубав њихових мужева постају све снажније.

Свети Јован Златоуст (37,232)

***

Повезани оковима супружништва, ми смо једни другима и руке и ноге и слух. Супружништво и слабога чини двоструко јачим... Заједничке бриге супружника олакшавају им жалост, заједничке радости усхићују обоје. Једнодушним супружницима је и богатство угодније, а у немаштини им је једнодушје угодније од богатства. Њима супружнички окови служе као извор целомудрености и жеља, као печат преко потребне привржености.

Свети Григорије Богослов (15,59)

***

Лепота телесна, несједињена са врлином душевном, може привлачити супружнике двадесетак  тридесетак дана, да би потом изгубила сву своју моћ и, показавши рђаве особине супружника, уништила љубав. (37,232)

Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништавало тело. Никада оно (спољашње)... неће толико учинити да се супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доброта), наклоност и спремност да умру једно за друго.

Свети Јован Златоуст (42,441)

***

Муж да чини жени дужну љубав; тако и жена мужу (1.Кор.7,3). Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена. Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је онај ко са том светом намером ступи у супружничку везу, јер не одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине... Такав избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благословеним, а спружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љубављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво чедо биће родитељима радост, а друге ће навести да им завиде.

Када се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша испуњена миомирисним вином  јер ће жена испуњена врлинама бити и разборита домаћица.

Колико је та веза света и нераскидива, сведочи и апостол Павле: Жена није господар од својег тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена (1.Кор.7,4).

На другом месту, он јој придаје још већу важност: Тајна је ово велика; аја вам говорим за Христа и Цркву (Еф.5,32). Црква се нераскидиво сједињује са Христом као тело са главом, тако да ни Христос не може бити без Цркве, ни Црква без Христа. Уистину је велика тајна супружништва, када оно треба да буде велико знамење вечног јединства Христа и Цркве.

Платон, Митрополит Московски (106,194-197)

***

Рађање деце постало је највећа утеха за људе онда када су постали смртни. Због тога је човекољубиви Бог, да би истог часа ублажио казну прародитељску и умањио им страх од смрти, даровао рађање деце, показујући тиме... праобраз Васкрсења. (38,162)

И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење.

Свети Јован Златоуст (46,112)

***

 Ко хоће да добро васпита децу, он их васпитава у строгости и раду, да би, истичући се знањем и владањем, временом могли убрати плодове свога труда. (49,139)

У сваком узрасту, око деце има разних брига и страховања, има много труда. Преподобни Нил Синајски (35,42)

***

 Блажен је онај који богоугодно васпитава децу.

Преподобни Јефрем Сирин (26,146)

***

Док је душа још у стању да се обликује, док је мека и нежна тако да, слично воску, лако прихвата оно што се у њу утисне, потребно је неодложно и од самог почетка подстицати је на добро. Када се испољи разум и разбор почне да делује, већ ће бити положени основни темељи и пренети примери побожности. Тада ће разум налагати само оно што је корисно, а навика ће олакшати успех.

Свети Василије Велики (8,112)

***

Небрига о деци  највећи је од свих грехова и он доводи до крајњег безбожништва. (35,82)

Младе људе не треба застрашивати онда кад већ одрасту;

њих треба васпитавати и усмеравати још од детињства. На тај начин ни касније неће бити потребе за претњама. (35,117)

Бога не можемо обманути. Онај Који испитује срца све разоткрива и ставља пред нас одговорност за дечије спасење. (35,124)

Добро васпитање не састоји се у томе да најпре дозволимо пороцима да се развију па да се онда трудимо да их уклонимо. Потребно је предузети све мере да би се наша природа учинила неприступачном за пороке. (35,118)

Ако си ти добро васпитао свог сина, а он свог, а овај опет свог, онда је то као неки низ ваљаних живота који свој почетак и корен имају у теби и доносе ти плодове твог старања за потомство. (37,340)

Учићемо нашу децу тако... да врлину претпостављају свему осталом и да изобиље богатства сматрају ништавним. (38,718)

Родитељи неће бити кажњени само за своје грехе већ и за погубан утицај на децу, зависно од тога хоће ли их, или неће, довести до пропасти. (35,111)

То што се не старамо о сопственој деци, уноси расуло у читаву васељену; бринемо се о њиховом иметку, а душу њихову занемарујемо, што се показује као крајње безумље. (37,336)

За нас нема оправдања ако су наша деца развратна... (35,87)

Када би очеви темељно васпитавали своју децу, не би било ни судова ни казни. (37,340)

Нећемо се старати да стекнемо богатство и оставимо га деци; поучаваћемо их врлинама и тражити за њих благослов Божји, јер је управо то највеће, неизрециво благо и непропадљиво богатство које сваким даном доноси све више дарова. (38,712)

Рађање неће никог начинити оцем; то могу једино добре поуке; ношење у утроби не чини мајком, већ добро васпитање. (38,781)

Ако деца коју си породио добију од тебе потребне поуке и твојим старањем буду одгајена у врлини, онда ће то бити темељ и почетак твог спасења, тако да ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити и велику награду за њихово васпитавање. (38,783)

У нежном (дечијем) узрасту  детенце брзо прихвата оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечије утискује се оно што слушају. Самим тим, њихов живот се већ тада почиње усмеривати или ка пороку или ка врлини. Услед тога, ако их још од самог почетка и, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да се неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити добрим делима. (35,22)

Желиш ли да син твој буде послушан? Онда га од детињства васпитавај строго. Немој мислити да ће му читање Божанског Писма бити сувишно. (45,185)

Настој да научиш (сина) да презире славу садашњег живота, јер ће тако задобити већу славу и постати узвишенији. (42,186)

Они очеви, који се не старају о врлинама и скромности своје деце, гори су од детоубица, јер погубљују душе њихове. (46,721)

Као што нико не може рачунати на оправдање и попустљивост због сопствених грехова, исто тако ни родитељи неће имати оправдања за грехове своје деце. (46,720)

Коров је лакше ишчупати пре него што ојача, па се тако треба старати да и страсти, на које се не обраћа пажња, не ојачају и не постану неискорењиве.

Свети Јован Златоуст (46,719)

***

Ако родитељи не показују дужно старање о деци, не поучавају их разумно и не указују на добра правила, онда ће се душе дечије тражити из њихових руку.

Преподобни Симеон Нови Богослов (60,93)

Исповест -  пр.Оптински Старци

Пишеш да осећаш у себи велику промену и велику корист од свакодневне исповести. Сваки дан записујеш своје грехе и осећаш како ти лакне у срцу, те молиш да ти објасним због чега је то тако? У том твом записивању дејствује Света Тајна откривања својих грехова, или исповести. И сама видиш да те страшна чамотиња напушта чим запишеш своје грехе и тако их откријеш. То увек тако бива (преп. Иларион, 47).

Нека ти Господ опрости због твога покајања, а и ми, недостојни, опраштамо и разрешујемо. Али ово ти је само делимична утеха, јер обавезно треба све да кажеш духовнику, мада не овако детаљно, него мало сажетије. То је потребно зато што се тамо врши чинодејство и чита се разрешна молитва (преп. Лав, 167).

Своје раније падове сте већ исповедали духовницима, али тегобно бреме још увек вам лежи на савести, оптерећује вас и узнемирава, и ви нисте задовољни таквим стањем. Очигледно да духовници којима сте се исповедали нису толико искусни, али зато су свети духоносни оци оставили правило онима који дођу у манастир и желе да приме на себе монашки анђеоски лик, да све своје грехе од младости у целини исповеде и тиме очисте своју савест и душу, те тако поставе нови темељ, у коме нема тешког бремена грехова. Због тога вам ја, многогрешни, саветујем ово: молите Премилосрдног Господа и Бога да вам Својим Промислом пошаље таквог духоносног оца коме бисте могли исповедити сва своја сагрешења од младости до садашњег узраста, и који би вам помогао да схватите важност тих грехова. Ми данас више немамо снаге да епитимијом искупимо наше грехе, али их можемо искупити одговарајућим покајањем и сузама, чиме ћемо умилостивити Премилосрдног Господа, како би нам олакшао тегобно бреме и даровао нам бодрост и силу да се успешно боримо против ђавола, нашег заједничког непријатеља. Када вас Господ по вашој вери и усрдности удостоји да пронађете таквог духоносца и ви учините како сам вам рекао, тада ћете у својој души осетити мир и радост у срцу, и умиљење које вас орошава и теши неизрецивом утехом (преп. Лав, 145).

Светој Тајни исповести треба приступати са страхом, смирењем и надом. Са страхом јер приступамо Богу Кога смо прогневили нашим гресима. Са смирењем јер смо свесни своје греховности. Са надом јер приступамо Чедољубивом Оцу Који је ради нашега искупљења послао Свога Сина да узме на Себе грехе наше, да их прикује за Крст и умије пречистом крвљу Својом.

У случају збуњености или заборављања својих грехова можемо их записати да бисмо се, уз дозволу духовника, подсетили у току исповести, уколико нешто заборавимо. Примери такве исповести срећу се у житијима и поукама светих отаца (преп. Макарије, 24, т. 1, с. 326-327, 328).

Ја немам право да разрешујем грехе писменим путем из друге епархије, јер таква су црквена правила. Ништа не мари што ваш духовник не разуме духовни живот и грди вас. Ти приступаш Самоме Господу са покајањем и смирењем, па у таквом стању треба и прекор да прихватиш, јер очигледно Господ то допушта. Где да нађемо духовнике по нашој мери? Какви год да су, ипак су њима поверени кључеви, они имају власт да свезују и разрешују, и да буду служитељи осталих Светих Тајни (преп. Макарије, 24, т. 3, с. 81).

На исповести треба да опишеш све своје грехе, изузев ако неки заборавиш, а не да само површно говориш о њима. Неисповеђени грех се не разрешује, осим ако је заборављен, па зато није исповеђен. После исповести треба да се чуваш од греховних дејстава. Али ако се и догоди да се на некога наљутиш, помири се са њим и затим буди спокојна. Ако према некоме осетиш презир, прекоревај и презири због тога саму себе, да не узнемираваш старца. А ако те мучи савест, а укаже се згодна прилика да поразговараш са њим, можеш му укратко испричати свој грех. Своје грехе можеш и да записујеш и тако да се припремаш за наредну исповест, јер после исповести човек временом учини многе грехе и заборавља их. Главно је на исповести да имамо срце скрушено и смирено, дакле онакво какво Бог неће одбацити, и да свакодневно испитујемо и прекоревамо сами себе, и да приносимо пред Богом покајање због сваког зла које смо учинили, као што и читамо у трећој молитви пред спавање (преп. Макарије, 24, т. 6, с. 174-175).

На исповести је корисно прекоревати себе. Јер, ако детаљно све објашњавамо негодујући на друге, какву корист имамо од таквих детаља? (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 82).

Саму себе обмањујеш. Много је грехова које ти ниси учинила: убиство, блуд, крађа црквене имовине, подметање пожара, тровање и многи други, повезани са овим поменутим. Лако је уопштено рећи: „грешила сам у свему", или као што ти пишеш: „нема ни једнога греха који нисам учинила". Него ти изговори сваки свој грех који си стварно учинила и постидећеш се, али ће ти зато греси бити опроштени. По речима светог Григорија, овдашњи стид је део будућег мучења (преп. Макарије, 24, т. 6, с. 305).

Ако си пред духовником рекла оно што ти је на савести, било по сећању или помоћу цедуљице, али си том приликом нешто и заборавила, не треба због тога да се узнемираваш, јер то је од ђавола. Буди спокојна, јер ниси имала намеру да нешто сакријеш и уздај се у милосрђе Божије, а свако узнемирење одбацуј. Исто важи и за метаније: немој бити задовољна ако си испунила прописано правило, нити се узнемиравати ако си нешто можда пропустила, јер обе крајности су од ђавола. Треба смирено ићи средњим путем и уздати се у милосрђе Божије (преп. Макарије, 24, т. 5, с. 769).

На твоје питање: да ли опет да исповедиш грех који си раније већ исповедала, одговарам: ако ниси понављала тај грех, онда више не треба да говориш духовнику о томе, али треба да осећаш своју греховност. Сећање на своје грехе рађа у нама смирење. Пишеш како си узнемирена после исповести, када се припремаш за Свето Причешће, јер ти се чини да ниси исповедила све грехе. Одбацуј ту злу ђавољу помисао вером и смирењем, и умируј себе надом у милосрђе Божије. Поред тога, имаш утисак да ћеш још много пута сагрешити, па ти се зато чини да недостојно приступаш Светим Тајнама. То је због твоје намере да приступиш Светом Причешћу као безгрешна, па зато ђаво и има силу да те узнемирава. А када будеш приступала са осећањем своје греховности и надом на неизрециво милосрђе Божије, јер је Он узео на Себе грехе читавог света, онда ћеш бити спокојна. Ти мислиш, ако си се исповедила, да си одмах постала безгрешна? Због тога те и муче немири, јер се не уздаш у милосрђе Божије, без којега нас ништа не може спасти (преп. Макарије, 24, т. 4, с. 525).

Када се бојиш срамоте на исповести, знај да је и то од гордости. Изобличи себе пред Богом у присуству Његовог сведока, и добићеш опроштај грехова и спокој душе (преп. Макарије, 24, т. 4, с. 525).

На твоје питање о исповести подробно ћу одговорити: свети оци не саветују да се чулни греси детаљно исповедају, да се присећањем детаља не би скрнавила наша осећања, него само да се каже који је грех у питању. Остале грехе, који постиђују наше самољубље, треба да се исповедају детаљније, уз оптуживање самога себе (преп. Макарије, 24, т. 6, с. 166-167).

Ја не могу да разрешујем грехе писменим путем. Ту постоје црквена правила. Чак и када бих лично дошао у туђу епархију, ни онда не би требало да примам на исповест. Ти си мени написала своје слабости и можда си Божијом милошћу осетила олакшање савести, али ја немам власт да разрешујем грехе писменим путем (преп. Макарије, 24, т. 6, с. 115).

Када вам је духовни отац, по датој му од Бога власти, рекао: „опраштам ти и разрешујем те од свих грехова твојих", будите уверени да је те речи изговорио Сам Исус Христос, и да их је у истом тренутку на небу потврдио Бог Отац и Дух Свети. Видите ли колико је Бог милостив према грешницима који се кају! Тим речима духовног оца не разрешују се само они греси које сте усмено исповедили, него и они које по својој заборавности или незнању нисте исповедили. Једини греси које духовни отац не може разрешити јесу они које грешник намерно скрива од срамоте или страха. Намерно сакривене грехе и Сам Бог не опрашта. Знајте да су сви ваши греси опроштени и разрешени, и ако вам у своје време наиђе смрт, треба да будете спокојни у погледу свога спасења, са пуном вером и надом у милосрђе Божије, јер греси младости ваше, учињени из незнања, неће се поменути пред Богом, у шта вас уверавам светим именом Његовим. Ваша сумња у погледу разрешења ваших грехова јесте деловање противничког духа. Оно је веома опасно и никако му не треба веровати. Ако бисмо ви и ја својим гресима превазишли све грешнике откако је света и века, чак ни тада не би требало да очајавамо и сумњамо у милосрђе Божије, јер Он је ради тога и Сина Свога Јединороднога послао са неба у свет, да спасе грешнике. Спашће Он и нас, премного-грешне, по великој милости Својој, и учиниће да постанемо наследници Царства Његовог (преп. Антоније, 22, т. 236-237).

Исповест је духовни суд. Исповедник је судија, а онај који се исповеда је кривац. И као кривац који се каје, тако и грешник треба да има скрушеност у души због учињеног зла, али и телом да изражава своју кривицу, јер душа и тело су у човеку неодвојиви (преп. Никон, 8, с. 300).

Подсећам вас да сам ја увек посебну пажњу обраћао на брижљиву исповест. Код светих отаца и код епископа Игњатија Брјанчанинова пише да се греховне навике и страсти не дају излечити без исповести. Без исповести ће свако лечење бити непотпуно и недовољно, а уз помоћ исповести се свака страст и рђава навика лако искорењују. Због тога вас молим да увек обраћате нарочиту пажњу на исповест, увек да се савесно припремате за ову Свету Тајну и чистим срцем да исповедате сва своја сагрешења. И ја сам се увек трудио да без журбе и савесно исповедим свакога од вас и детаљно сам вас испитивао, да ништа не би остало на савести. А ако је неко био неразуман, па није све отворено и чисто исповедао, нека исповеди, да би му савест била неоскрнављена.

Не треба се бојати духовника, нити се стидети пред њим. Духовник све зна, њему су сви греси познати, јер се њему не исповеда један човек, него стотине њих, и нећеш га запрепастити никаквим грехом, колико год да је тежак и велик. Напротив, када ми неко исповеди некакав тежак грех, то побуђује у мени нарочиту бригу за његову душу. Ја никада нисам променио свој однос према нечијој души, нити га могу променити, каква год да су њена сагрешења изнесена на исповести. Напротив, ја тада још више саосећам са њом, више се бринем о њој и старам око њеног лечења и спасења. Због тога се трудите да ништа не скривате, и да се често исповедате (преп. Никон, 6, с. 189).

Неопходност детаљне исповести доказује се и човековим унутрашњим немирима, али и самим чином исповести, изложеним у црквеном требнику.

На овакву примедбу побудило ме је то што се неки стиде духовника и из разних разлога траже начин да на исповести не кажу све детаљно. Или говоре уопштено, тако да духовник не може јасно схватити шта је учињено, или једноставно скривају грех, сматрајући да ће у својој души некако умирити своју савест разним расуђивањима са самим собом. У таквим случајевима непријатељ нашег спасења уме да подсети човека на речи светих отаца и Светога Писма, али у изопаченом смислу, само да би га одвратио од спасоносног и неопходног исповедања грехова пред духовником онако како су они заиста били учињени. Али, ако човекова савест није изгубљена, она му не даје мира све док он све детаљно не исприча на исповести. Није потребно говорити сувишне детаље, који само живописно осликавају грехе, а не објашњавају суштину ствари. Оци саветују да никако не треба себи дозвољавати живописно осликавање греха, јер се у томе крије наслађивање сећањем на грех, нарочито када је у питању блуд. Срце које још увек воли грех тиме успорава његово одбацивање и наслађује се њиме (преп. Никон, 20, с. 17).

Многи сматрају да је за исповест неопходно имати духовника узвишеног живота, па пошто не налазе таквога, они падају у очајање и због тога ретко и мрзовољно долазе на исповест. То је велика грешка. Треба веровати у саму Свету Тајну исповести и у њену силу, а не у извршитеља Тајне. Неопходно је само да духовник буде православан и послушан црквеној јерархији. Не треба расправљати о томе да ли су личне особине духовника веома важне, него треба веровати и знати да Господ, Који благодаћу дејствује у свакој Својој Светој Тајни, чини то независно од било чијих особина, јер је свемоћан (преп. Никон, 20, с. 28).

Велико је богатство имати духовника испуњеног страхом Божијим, са којим се човек може посаветовати и разјаснити поједина питања духовног живота, или једноставно поразговарати и тако духовним разговором загрејати хладно срце и добити духовну подршку у невољама којима смо окружени. Али ако не можемо одмах пронаћи таквога, неразумно је да због тога уопште и не прибегавамо исповести. То је исто као када неко нема добру метлу за чишћење своје куће, па је због тога уопште и не чисти. Ако немаш добру метлу, узми какву имаш, само нека у кући буде чисто. Или као када неко нема добрих дрва, па због тога неће да греје кућу, него ће радије да се смрзне.

Поједини, опет, сваку исповест желе да претворе у духовни разговор. Можда је то и добро, а понекад чак и неопходно, али нема се увек могућност за тако нешто, или због недостатка времена, или из других разлога. У суштини су то две различите ствари. Једном су два младића била на исповести код истог духовника, са којим су пре исповести имали неколико разговора. У разговорима су они, наравно, износили различита мишљења, која се можда међусобно нису слагала, и уопште, као и у сваком разговору, могло је бити сувишних речи и одступања од духовних тема. После исповести ови младићи се у разговору дотакоше начина на који их је духовник исповедио. Један рече: „Када сам за време исповести дозволио себи да нешто кажем, као тражећи објашњење или не слажући се са примедбом духовника, он ме строго прекиде, рекавши: „Ако си дошао на исповест, онда се покај у смирењу! Није сад време за расуђивање". То је на мене оставило снажан утисак".

Треба приметити да је времена било довољно, а не може ее рећи да духовник није умео да се снађе. Очигледно је то било његово виђење исповести (преп. Никон, 20, с. 28-30).

Ко у простоти душе исприча своја сагрешења са скрушеним и смиреним осећањем, и са жељом да се исправи, тај ће добити опроштај грехова и мир своје савести, силом благодати Божије која делује у Светој Тајни (преп. Никон, 20, с. 30).

(Из сећања духовног чеда): Када рекох да сам у свему грешила, старац упита: „А јеси ли крала коње?". Ја одговорих: „Не". „Ето видиш да ниси баш у свему грешила", рече старац са осмехом (преп. Амвросије, 1, д. 2, с. 25).

Ако по слабости својој почнеш у нечему грешити, немој бити малодушан и не узнемиравај се, него се труди да исправиш то само-прекоревањем и исповедањем, најпре Богу, Познаваоцу срдаца, а затим и духовном оцу. Греси у које падаш нека те науче да се уклањаш од њих, да будеш опрезан и чуваш себе страхом Божијим. Препусти се вољи Божијој и са трпљењем очекуј да се реши твоја судбина (преп. Амвросије, 23, д. 3, с. 77).