http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=3-U_J1FssWc
петак, 23. август 2013.
Владика Артемије беседи на монашењу у Леушићима 18.8.2013
http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=3-U_J1FssWc
четвртак, 22. август 2013.
понедељак, 19. август 2013.
Друга смрт – смрт вечна
За човека који има разум и осећања, бити одбачен од Бога, значи трпети геену... Неиздржива је геена и учење у њој; међутим, ако представиш и хиљаду геена, то све неће ништа значити у сравњњењу са несрећом лишавање вечне славе, бити одбачен од Христа и чути од Њега: „Никада вас нисам знао“ (Матеј 7:23) и оптужбе, да смо Га видели жедним и не напојили! Јер боље је подвргнути се безбројним ударима муња, него видети кротко Лице Господа, које се одвраћа од нас, и Његово јасно око, које не може да гледа на нас.
Лишавање блага причињава такву муку, такву муку и жалост, да ако и никаква казна не би оечкивала грешника, то ће само по себи јаче од геенских мука кидати и узмућивати наше душе...
Многи неразумни желе само да се избаве од геене, али ја сматрам много неподношљивијим, од геене, од наказања – не бити у слави; и онај, ко се лишио ње, мислим, да мора да плаче, не толико због мучења у геени, колико због лишавања Небеских блага, јер то је најжешћа казна.
Чувши о огњу, не мисли да ће то бити огањ налик на овдашњи: овај – шта захвати, сагорева и завршава се, а онај – кога једном ухвати, њега ће палити увек и никада неће престати, и зато се и назива неугасивим. Јер и грешници треба да се обуку у бесмрће – не у части, него ради непрестаног мучења.
А како је то ужасно, ум не може ни представити; само из доживљеног окушања безначајних несрећа, могуће је стећи мало схватање о тим великим мучењима.
Ако ко каже: како душа може претрпети мноштво мука, када ће при томе она осећати казну бесконачних мука? Такав човек празно мисли о томе, што бива и овде: како су често многи дуго и тешко боовали. Ако су они и скончали, то није зато што се душа потпуно уништена, већ зато што је тело престало да служи, тако да није престало, душа не и престала да се мучи.
И тако, када душа добије нетрулежно тело, тада ништа неће сметати да се мучење продужи бесконачно... Зато нећемо мислити да изузетност мучења може да уништи нашу душу, јер у оно време и тело неће осећати то уништење, већ ће заједно са душом да се мучи вечно и другога краја ће бити.
Када одемо тамо, то макар пројавили и највеће покајање, никакву већ користи нећемо добити, и колико год будем шкргутали зубима, колико год будемо ридали и молили по хиљаду пута, нико ни крајем прста неће да да кап, нама, обузетим огњем.
Напротив, слушаћемо исто оно, што и богаташ из Јеванђеља: „међу нама и вама је постављена велика пропаст“ (Лука 16:26). Шкргутаћемо зубима од страдања и неиздрживих мука, али нико неће помоћи. Стењаћемо, када пламен крене јако да нас пали, али нећемо видети никога, осим, заједно са нама мучећих и осим велике празнине. Шта рећи о тим ужасима, које ће мрак наводити на наше душе?
Свети Јован Златоусти
Бесмртне су и душе нечастивих, за које би било боље, да нису нетрулежне, зато што ће се мучити у огњу неугасивом и неће умирати, неће бити краја њиховој несрећи.
Свети Климент Римски
Шта означава плач и ридање, ако не највећу жалост због грехова? Тада ћемо почети да негодујемо на саме себе, да се кајемо, да шкргућемо зубима... када покајања већ неће бити.
Свети Антоније Велики
Они, који су чинили зло, васкрснуће на поругу и стид, да б у самима себи видели гнусобу и печате учињених грехова. И може бити, страшније од таме, и вечног огња, тај стид са којим ће бити овековечени грешници, непрестано имајући пред очима својим трагове греха, учињеог у телу, слично некој неизбрисивој боји, која увек остаје у памђењу њихове душе.
Грешници ће бити предани вечном огњу, не оном, какав ми знамо, већ оном, који је познат само Богу.
Свети Јован Дамаскин
Пакао и паклене муке свако представља онако, како жели, али какве су оне – нико одређено не зна.
Свети Симеон Нови Богослов
О, како је страшан тај огањ, кога се боји и сам сатана! Ако је за демоне страшан геенски бездан, тим више она мора људе доводити у трепет. Ако је и овде стршна казна огњем, на коју бива осуђен човек, несравњено је страшнија та казна, које следује у геени огњеној. Демони се не боје овдашњег огња, као што се и ми не бојимо огња, нацртаног на слици, а од геенског огња трепте.
Овај огањ пали само телесне ствари, а онај пали и мучи бестелесне духове. Овај огањ при недостатку ствари за потпалу гаси се, а геенски никада се не гаси, по сведочанству Самог Господа: „црв њихов не умире и огањ се не гаси“ (Мк. 9:46). Овдашњи огањ, када гори, светли, а пламен оног огња, када гори, само пали, али никако не осветљава спољашњу таму.
А ако би и некако и осветлио, то би било само за већи страх и трепет осуђених – због тога, што би видели лица мучећих грешника, са којима су у овом животу заједно гневили Господа. Овдашњи огањ, захватајући човека, баченог у огањ, одмах умртвљава и у један мах пали и претвара у пепео. А онај, геенски огањ, пали али не умртвљава: грешници бачени у геенски огањ, не умиру, већ су паљени и мучени вечно. И ако је горети један трнутак – мучење велико и неиздрживо, помислимо, како ће ужаснобити мучење оних, који ће горети и неће изгорети у бесконачне векове.
Свети Димитрије Ростовски
Прича о богаташу и Лазару показује, да они, који нису живели како треба, покајати, али већ неће имати могућности да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивиши се, да на земљи има много који не желе да виде, слично њима, желеће да неко буде послан њима из мртвих ради уверења, да живети и схватати ствари треба само по упутству Откровења Господњег. Али и то ће им бити отказано, јер је Откровење за људе који желе да знају истину само довољно, а за оне који не желе и не љубе истину, неће бити убедљиво и само васкрсење некога из мртвих. (Лука 16:19-31).
Осећања тог богаташа из приче, наравно, осећају сви, који се налазе тамо. И последично, по тамошњем убеђењу, које ће бити и убеђење свих нас, јединствено руководство за нас на путу живота јесте Откровење Божије. Али тамо је већ такво убеђење за многе закаснело; овде би се оно боље примило, да није код свих.
Верујмо у крајњој мери, сведочанству тамошњих, преносећи себе у то стање. Они који пребивају у мукама неће почети да лажу; жалећи нас, они желе, да се отворе наше очи, да и ми не би дошли на место њиховог мучења. О том предмету је немогуће тако говорити, као што говоримо о тренутним пословима: вероватно ће некако проћи. Не, то неће проћи некако. Неопходно се треба темељно уверити, да не би допали у место где је богаташ.
Страсти – то нису некакве лаке помисли или жеље, које се јављају и потом ишчезавају, не остављајући трагове; то је снажно стремљење, унутрашње расположење порочног срца. Оне дубоко улазе у природу душе и дугом влашћу над нама и навиком њиховог задовољавања до таквог степена се срођују са нама, да на крају чине као део њене природе. Њих нећеш избацити тако лако, како се лако избацује смеће или мете прашина. Али као што оне нису природне нашој души, већ по грехољубљу нашем улазе у њу, тако ће и посамој навици те своје неприродности, оне мучити и палити душу.
Ово је исто тако, као када би узео отров. Пакао пали и кида тело, зато што је противан његовом устројству; или када би неко ставио змију у себе и она би, остајући у животу, гризла његову унутрашњост. Тако ће и страсти, попут отрова и змије, примљење унутра, гристи и кидати душу. И души би било драго да их избаци из себе, али не може, јер су се оне сродиле, срасле са њом, а спасавајућих средстава исцељења, која се овде дају у Светој Цркви у Покајању и Исповести, тада неће бити. Али и мучење и кидање је постојано и неиздрживо, носећи унутар се адски огањ, вечно палећи и никада негасећи.
Употребимо још једно поређење. У врстама мучења постојала су и таква: нахранити некога сољу, затворити га и не дати му воду. Какво кидање и муке је осећао тај несрећник! Али ко га пали и мучи? Извана – нико. Он у самом себи носи жељу која мучи; нечим да утоли жеђ, жеђ га и мучи. Тако и са стрстима: то је та унутрашња жеђ, паљење, жеља грехољубиве душе. Ако им удовољиш – они ће умукнути на неко време, а потом опет, са још већом силом захтевају за себе удовољење и не дају покоја, док се не задовоље поново. На овом свету се оне нечим и задовољавају, јер су сви предмети страсти – предмети земаљски.
Саме те страсти остају у души и захтеваће себи задовољење, а како нечим буду задовољене, то ће жеђ бити све јача и мучећа. И што ће више живети душа, то ће се све силније мучити и кидати незадовољеним страстима. Непрекинута мука ће све више и више расти и неће бити краја том расту и насиљу.
Ево и пакла! Завист – црв, гнев и јарост – огањ, мржња – шкргут зуба, похота – тама најкрајња. Овај пакао почиње још овде, јер ко се од страсних људи наслађује покојем? Само, страсти сву своју мучећу силу за душу, не испољавају овде: тело и заједнички живот одводе њихове ударе, а тамо тога неће бити. Оне ће са свом јарошћу тада напасти на душу.
„На крају, у том телу – говори Авва Доротеј – душа добија олакшање од својих страсти и неку утеху: човек једе, пије, спава, говори, иде ка својим вољеним друговима, а када душа изађе из тела, она остаје сама са својим страстима и зато се увек мучи њима. Како страдајући од грознице страда од унутрашњег огња, тако ће се и страсна душа увек мучити, јадна, својом злом навиком. Зато – закључује преподобни – ја вам и говорим увек: старајте се да негујете у себи добра расположења, да би их нашли тамо, јер оно што човек има овде, то ће изаћи са њим онда и то ће имати тамо.“
Свети Теофан Затворник
Ако овде зла савест тако мучи човека, да он бира боље да умре, него да живи, како ће се онда мучити на Будућем Веку осуђених, када ће им бити представљено сви, њихови учињени греси и гнев Божији, и вечно очајање? Од тога ће жечети да умру, али никада неће умрети. То и јесте друга смрт, вечна смрт!
Боље је овде трпети сваку несрећу, боље од неке најтеже болести страдати цео живот, боље бити седети закован у смрдљивој тамници цео век, добијати батине и ране, у све дане умирати, у огњу горети, када је то могуће, боље, на крају, све несреће, колико их може бити на свету, сабране уједно, са благодарењем трпети, када је вољи Божијој то угодно, него се лишити блаженства и упасти у несрећну вечност. Јер овде, какво год би се десило страдање, оно има некакву утеху и завршава се смрћу, а тамо је љуто страдање, страдање без икакве утехе, страдање не речју, већ и умом несхватљиво, које ће увек бити, али се никада неће завршити.
Веруј несумњиво и тврдо, да ће бити вечна мука за грешнике, који се не кају истинито и који немају срдачну веру у Христа. Утврди се у томе, и чим видиш огањ у пећи, тако умним оком погледај на вечни огањ и тада ћеш осетити све ново у свом срцу.
Тада ће се истинско покајање, уздисање и молитва родити унутар тебе; тада нећеш много говорити, већ ћеш почети увек да пазиш на себе и често падати пред Богом у смирењу и скрушености, говорећи из дубине срца: „Господи помилуј. Господе помози. Господе, избави ме, ради Имена Твога!“
Свети Тихон Задонски
ПОУЧНА ПРИЧА
ПОУЧНА ПРИЧА
Слабо одевена жена са изразом губитника на свом лицу ушла је у продавницу намирница.
Пришла је власнику радње у најпонизнијем могућем маниру и питала га да ли би могао да јој наплати пар намирница.
Она је тихо објаснила да је њен муж тешко болестан и неспособан за рад, да имају седморо деце и да требају храну.
Продавац, јој се наругао и затражио да одмах напусти радњу.
Показујући гестовима значај и потребе њене породице за храном она је рекла: „Молим вас господине. Донећу вам новац чим будем могла.“
Продавац јој је рекао да не може да јој да кредит, јер није имала отворен кредитни рачун код њега и нема гаранције да ће она то вратити.
Стојећи поред пулта, један од купаца је чуо разговор између ово двоје. Пришао им је и рекао да ће он платити за њу све што је потребно њеној породици.
Продавац је врло нерадо изустио дами: „Имате ли списак намирница“
Жена је одговорила: „Да, господине“
„Уреду“ рекао је продавац, „ставите свој списак намирница на вагу, и колико год је тешка та твоја листа, даћу ти тај износ у намирницама које ће овај господин платити“
Оклевала је за тренутак са погнутом главом, а затим је посегнула за својом ташном, извадила комад папира из ње и брзо написала нешто на њему. Тада је пажљиво ставила комад папира на вагу и даље стојећи погнуте главе.
Очи продавца и купца поред су остале зачуђене када су видели како се вага нагло спустила до краја и остала доле само од тежине папира, као да је нешто много тешко стало на вагу.
Продавац је зурећи у вагу, полако се окренуо купцу поред и нерадо рекао: „Не могу да верујем у ово.“
Купац се осмехнуо а продавац је почео да ставља намирнице на други тас ваге. Међутим, вага никако није успостављала равнотежу између два таса и он је наставио да ставља све више и више намирница док скроз није прекрио вагу.
Продавац је стајао у пози крајње резигнираности. На крају, зграбио је парче папира са ваге са списком намирница, и погледао шта пише на њему са великим чуђењем.
То није била листа потребних намирница, већ молитва која каже: „Драги Боже, ти знаш моје потребе и предајем ти их у Твоје руке“
Продавац јој је немо дао намирнице које је ставио на вагу и стајао је у тишини.
Захвалила му се и напустила продавницу. Купац са стране му је пружио новац за направљени рачун и рекао му: „То је вредело сваког новчића. Само Господ зна колико молитва вреди“.
Слабо одевена жена са изразом губитника на свом лицу ушла је у продавницу намирница.
Пришла је власнику радње у најпонизнијем могућем маниру и питала га да ли би могао да јој наплати пар намирница.
Она је тихо објаснила да је њен муж тешко болестан и неспособан за рад, да имају седморо деце и да требају храну.
Продавац, јој се наругао и затражио да одмах напусти радњу.
Показујући гестовима значај и потребе њене породице за храном она је рекла: „Молим вас господине. Донећу вам новац чим будем могла.“
Продавац јој је рекао да не може да јој да кредит, јер није имала отворен кредитни рачун код њега и нема гаранције да ће она то вратити.
Стојећи поред пулта, један од купаца је чуо разговор између ово двоје. Пришао им је и рекао да ће он платити за њу све што је потребно њеној породици.
Продавац је врло нерадо изустио дами: „Имате ли списак намирница“
Жена је одговорила: „Да, господине“
„Уреду“ рекао је продавац, „ставите свој списак намирница на вагу, и колико год је тешка та твоја листа, даћу ти тај износ у намирницама које ће овај господин платити“
Оклевала је за тренутак са погнутом главом, а затим је посегнула за својом ташном, извадила комад папира из ње и брзо написала нешто на њему. Тада је пажљиво ставила комад папира на вагу и даље стојећи погнуте главе.
Очи продавца и купца поред су остале зачуђене када су видели како се вага нагло спустила до краја и остала доле само од тежине папира, као да је нешто много тешко стало на вагу.
Продавац је зурећи у вагу, полако се окренуо купцу поред и нерадо рекао: „Не могу да верујем у ово.“
Купац се осмехнуо а продавац је почео да ставља намирнице на други тас ваге. Међутим, вага никако није успостављала равнотежу између два таса и он је наставио да ставља све више и више намирница док скроз није прекрио вагу.
Продавац је стајао у пози крајње резигнираности. На крају, зграбио је парче папира са ваге са списком намирница, и погледао шта пише на њему са великим чуђењем.
То није била листа потребних намирница, већ молитва која каже: „Драги Боже, ти знаш моје потребе и предајем ти их у Твоје руке“
Продавац јој је немо дао намирнице које је ставио на вагу и стајао је у тишини.
Захвалила му се и напустила продавницу. Купац са стране му је пружио новац за направљени рачун и рекао му: „То је вредело сваког новчића. Само Господ зна колико молитва вреди“.
старац Јосиф Исихаста - О расуђивању и прозорљивости
старац Јосиф Исихаста - О расуђивању и прозорљивости
На лествици напредовања душе која се подвизава ради ослобађања од страсти и ступања у област божанског просветљења следе расуђивање и прозорљивост, уобичајени дарови новог човека. Поред натприродног дара прозорљивости, постоји и природна прозорљивост коју поједини људи добијају након великог опита дуге борбе са страстима и демонима. Захваљујући таквом опиту, многи старци су већ при првом сусрету у стању да опишу догађаје и стања која се односе на садашњост или будућност људи. Способност да се већ на први поглед исцрпно говори о човеку и да се опише оно што му се догађало, приказујући при том и његово садашње или будуће душевно стање, резултат је претходног животног опита стараца. Све се то налази у границама природне прозорљивости која се може назвати и расуђивањем.
Међутим, на далеко вишем степену налази се духовно расуђивање које је у потпуности благодатни дар и плод истинског послушања и савршене савести у Христу. Духовна прозорљивост, која започиње предосећањем и постепено долази до предвиђања и пророковања, представља плод и исход дејствовања Свесветог Духа. Такви дарови изобилно се дају посленицима духовног винограда, подвижницима који “на силу” узимају Царство небеско и, упоредо са њим, узимају и дарове који к њему воде, према речи Господњој: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт.11;12).
Предосећање је често својствено крвним сродницима и, по свему судећи, то је ништавни остатак натприродног стања у којем смо живели до прародитељског пада. Дешава се да неке мајке или браћа која љубе један другог осећају страдања својих најближих сродника. Међутим, то се дешава управо у тренутку док ови страдају, а не пре или касније. Натприродне моћи и особине прозорљивости, као и дарова који за њом следе, налазе се изнад природе и непојмљиви су за људско расуђивање и дефиниције. То што се ми, непросветљени и ништавни, дотичемо сличних стања представља, наравно, велику дрскост с наше стране. Међутим, познавање Старчевог учења о датом предмету и опит стечен слушањем његових беседа које су биле одговор на моје недоумице, захтева да овде наведем нешто мало од мноштва онога што сам чуо, а ради користи оних који се за то интересују.
Упоредо с природном и натприродном прозорљивошћу које потичу од божанске благодати, постоји и сатанска прозорљивост која потиче од прелести и дејствовања лукавога. Такву, сатанску прозорљивост, није тепко срести, а посебно код непажљивих и гордих људи. На несрећу, и ми на Атосу смо, посебно у прошлости, много пута виђали овакву прелешћеност. Чак је и спољашњи изглед тих људи сведочио о њиховом душевном и телесном растројству, јер су то обележја демонског утицаја.
Потпуно другачије изгледа духовна прозорљивост, која је боголика у свим својим пројавама: кротости, тишини, непомућености и љубави. И заиста, васцело дејствовање овакве прозорљивости је љубав, тако да се она у већини случајева и дарује онима који су предодређени да љубе ближњег. Човек који поседује дар прозорљивости прониче у дубину душе свог ближњег и зато састрадава са онима који пате или се радује с напреднима и радосно општи с њима. Он то чини с великим смирењем и сажаљева самога себе што је постао познат другим људима, будући да он сам ватрено жели безмолвије и анонимност. Ова харизматичка прозорљивост се у почетку сједињује с природном прозорљивошћу која је стечена опитом, а пројављује се као расуђивање које је, опет, природно, а не духовно расуђивање, о чему смо раније већ говорили.
Старцу је све ово било савршено јасно и он нам је спокојно објашњавао суштину сваког од ових стања. Иако смо се много пута уверили у Старчеву прозорљивост која се испољавала и у односу на нас саме као и у односу на друге људе, он јој није придавао онај значај који је придавао способности расуђивања. Старац је расуђивање величао као најбоље оружје у непрекидној бици с невидљивим непријатељем, које је особито корисно нама монасима. “Со, децо, неопходна је со”, говорио нам је и при том мислио на расуђивање.
Чак и онда кад нисмо били поред Старца, кад смо извршавали послушање налазећи се на извесној удаљености, у његовим писмима налазили смо прецизне описе нашег стања и свега онога што нам се јавно или тајно догађало. Осим тога, увидели смо да Старац увек зна уколико неко погреши у вери или тачном очувању устава. Ако би нам по Старчевом понашању било јасно да је ражалошћен, досећали смо се да му је познато нешто о чему би нам касније говорио, кад бисмо били сами и могли да му постављамо питања. Тако је једном приликом Старац рекао: “Тај и тај није православан.” Највише је чудило то што ни човек, о којем је било речи, није сумњао у нешто такво. У то смо се уверили кад смо једном приликом разговарали са тим човеком. Пошто је разговор кренуо у неизбежном правцу, открили смо да он заиста има јеретичка убеђења, а да тога ни сам није свестан. Осим тога, Старцу су били познати и људски морални недостаци, све до ноћног оскрнављења. Духовна лица која је познавао упозоравао је на оно што ће им се догодити, о чему су нам они сами казивали. Међутим, Старац је све то, као што сам рекао, ценио далеко мање него способност расуђивања.
Једанпут сам га питао: “Старче, шта је разликовање духова?” Он ми је одговорио: “Желео бих да га најпре задобијеш. Уосталом, саслушај. То је умеће распознавања духовних дарова, а такође и тога, када делује сваки од њих, шта му помаже и шта му прети, када се пројављује и шта се захтева од човека у време када се тај дар удаљи од њега, у чему мора да буде опрезан и како да поступа. Онај ко поседује дар расуђивања (разликовања духова) упознат је и са оним обликом прелести који се представља као благодат, користећи маске које је тешко разазнати и јављајући се у виду ангела. Ако овај дар буде одузет из разлога које човечје ништавило, на жалост, не може да избегне, онда је веома тешко вратити га и то захтева сурови подвиг. За вас је расуђивање далеко вредније од пророштва. Пророштво и прозорљивост доносе корист Цркви и делимично је изграђују. Расуђивање превасходно изграђује и усавршава самог човека који поседује тај дар. Он касније може бити од користи и свима осталима, јер познаје и противничку страну, и непријатеља, и начин вођења битке. Нешто слично помиње и апостол Павле говорећи: Нама његове намере нису непознате (2.Кор.2;11). Свако узвишено стање има своје степене који се, опет, вреднују сољу расуђивања. Човек често стоји на једном месту и на основу неких дејстава мисли да је напредовао, што га спречава да иде даље. И кад би у питању било само то! Неки се враћају уназад, претпостављајући да су се сусрели с нечим сувишним или погрешним.” Замарале су нас појединости објашњења и он би шаљиво закључио: “А оно што је најважније – будите стрпљиви, и светиљка расуђивања никада се неће угасити у вама. Уистину Бог смиренима даје благодат (Јк.4;6).
Никада нећу заборавити са каквом је упорношћу обраћао нашу пажњу на неопходност велике упорности и трпљења којима ћемо вратити благодат, изгубљену сопственом кривицом. Говорио нам је: “Децо, није тако тешко задоботи благодат, јер је Свеблаги свакоме даје, и то не на меру (в.Јн.3;34). Међутим, потребни су највећи напори да би се поново задобила благодат која се удаљила човековом кривицом. Због тога су многи на почетку пута задобили благодат, али није много оних који су, изгубивши једном благодат, успели поново да је задобију!”
Колико је задивљујућа та доследност сведарујућег Бога! У онај дан, кад се безбожник одврати од заблуда грехова својих, безакоња се његових нећу опомињати , каже Господ. Међутим, у дан кад се праведник одврати од праведности своје нећу га се опоменути и препреку ћу пред њега ставити (в. Јез.18;20–21). Како је заивљујућа Његова кротост према заблуделима који траже преобраћење, и строгост према онима који су се због свог немара удаљили од Њега!
Пресветли дар расуђивања обухвата и правилно поимање Писма и целокупне светоотачке књижевности. Према речи Господњој, сваки такав књижевник може изнети из ризнице своје ново и старо , и то не у убедљивим речима људске мудрости него као онај који је од Бога научен (в. 1. Кор.2;4 и 13).
ЧУДЕСА КАЗАНСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ
ЧУДЕСА КАЗАНСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ
Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило.
Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена".
Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено.
Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спашен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије.
Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној обали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.
Славна Стаљинградска битка почела је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога.
Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву: "Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако они називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!".
И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.
Из књиге "Небески Јерусалим и велики Вавилон"
субота, 17. август 2013.
среда, 14. август 2013.
уторак, 13. август 2013.
недеља, 11. август 2013.
четвртак, 8. август 2013.
Старац Пајсије о зачећу
Старац Пајсије о зачећу
„Постоји много супружника које мучи проблем деце. Неки, због одређених разлога, немају деце и желе да усвоје туђе дете, други намеравају да имају једно дете и користе разна заштитна средства како не би имали више деце, док неки постављају себи за циљ да имају много деце... Дакле, често се дешавало да очеви породица од старца затраже савет и по том питању.
Старац је наглашавао да је нужно имати поверења у промисао Божији, уместо да се прихватају људски програми, јер децу даје Бог. Он једини зна хоће ли их дати, када ће их дати и колико ће их дати – и то не зна нико осим Њега. „Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце“, говорио је старац. „Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог.“
„Будући горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако <i>знати шта нам је потребно и пре него што то затражите од Њега,</i> и да ће се побринути и за економско јачање породице.”
Онима, који немају деце и покушавају да их добију било путем вештачког оплођења било усвајањем туђе деце, старац је објаснио да Бог то чини за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље на Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима.
Многим људима Бог није дао децу с посебним циљем, да на тај начин заволе децу целог света као своју сопствену. Старац је помињао да је познавао некога, ко није имао своју децу, али му је било „проблематично“ да прође улицом, јер би тада сва деца из те четврти потрчала ка њему. Улицом је пролазио уз велики напор, јер је био окружен децом која су га волела. Бог га је лишио мале породице, али му је дао право какво се даје само неколицини – да припада великој породице Христовој.
Старац је такође помињао и свете Јоакима и Ану, који до дубоке старости нису имали деце, што се тада сматрало за велико зло. Међутим, Бог је знао да ће се од њих родити Богородица, која је, са Своје стране, родила Спаситеља свих људи, нашег Господа Исуса Христа!
Старац је, дакле, говорио да не би требало да присиљавамо Божију доброту, него да се молимо да буде Његова добра воља.
Поред овога, старац је говорио и о родитељима којима је циљ да добију много деце: „Бог то, наравно, допушта, јер поштује човекову слободну вољу. Родитељи се, међутим, убрзо суочавају са великом бројем проблема. Мајка је исцрпљена јер има снаге само за двоје деце. Преценивши своју снагу, она их је родила осморо, због чега лостаје нервозна јер не може да се суочи са васпитањем великог броја деце. Тако се и она сама уверава да није требало да она сама одлучује о томе.“
Тако је старац саветовао оне који су се о томе распитивали, и настављао: "Бог одређује број деце у породици. Бог није неразборит и зао и чим види да не можемо поднети одгајање још једног детета, Он прекида рађање... Један отац је имао седморо деце и одгајао их је с великим тешкоћама. Међутим, није примењивао никаква средства да би зауставио рађање деце."Препуштам то Богу", говорио је. Од тог времена, иако је још био млад, није више добијао децу.
Онима, који се труде да на сваки начин добију децу, старац је саветовао да не би требало обраћати пажњу на то што људи говоре него да би то требало препустити Богу, а Он ће и дати дете, у време које је само Њему познато. Неки, који нису смирени и духовно устројени, траже од Бога да им подари дете у оном тренутку кад они то пожеле. Бог им даје дете, али они убрзо увиђају да дете, како расте, постаје нервозно, јер је наследило страсти својих родитеља, док они сами бивају још неспокојнији јер су - без његове кривице - добили наследника својих страсти, које нису очистили пре него што су упорно почели да од Бога траже дете."
"Дакле"" говорио је он, "супружници су дужни да се у потпуности предају у руке Божије и да не буду они, који својом вољом спречавају Његово благовољење. Нека Богу препусте да Он дејствује сагласно са Својом вољом и Својим свезнањем, јер ће се на тај начин у њихове душе уселити благодат Божија и Његов благослов који ће, истовремено, покривати и њихову породицу.
„Постоји много супружника које мучи проблем деце. Неки, због одређених разлога, немају деце и желе да усвоје туђе дете, други намеравају да имају једно дете и користе разна заштитна средства како не би имали више деце, док неки постављају себи за циљ да имају много деце... Дакле, често се дешавало да очеви породица од старца затраже савет и по том питању.
Старац је наглашавао да је нужно имати поверења у промисао Божији, уместо да се прихватају људски програми, јер децу даје Бог. Он једини зна хоће ли их дати, када ће их дати и колико ће их дати – и то не зна нико осим Њега. „Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце“, говорио је старац. „Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог.“
„Будући горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако <i>знати шта нам је потребно и пре него што то затражите од Њега,</i> и да ће се побринути и за економско јачање породице.”
Онима, који немају деце и покушавају да их добију било путем вештачког оплођења било усвајањем туђе деце, старац је објаснио да Бог то чини за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље на Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима.
Многим људима Бог није дао децу с посебним циљем, да на тај начин заволе децу целог света као своју сопствену. Старац је помињао да је познавао некога, ко није имао своју децу, али му је било „проблематично“ да прође улицом, јер би тада сва деца из те четврти потрчала ка њему. Улицом је пролазио уз велики напор, јер је био окружен децом која су га волела. Бог га је лишио мале породице, али му је дао право какво се даје само неколицини – да припада великој породице Христовој.
Старац је такође помињао и свете Јоакима и Ану, који до дубоке старости нису имали деце, што се тада сматрало за велико зло. Међутим, Бог је знао да ће се од њих родити Богородица, која је, са Своје стране, родила Спаситеља свих људи, нашег Господа Исуса Христа!
Старац је, дакле, говорио да не би требало да присиљавамо Божију доброту, него да се молимо да буде Његова добра воља.
Поред овога, старац је говорио и о родитељима којима је циљ да добију много деце: „Бог то, наравно, допушта, јер поштује човекову слободну вољу. Родитељи се, међутим, убрзо суочавају са великом бројем проблема. Мајка је исцрпљена јер има снаге само за двоје деце. Преценивши своју снагу, она их је родила осморо, због чега лостаје нервозна јер не може да се суочи са васпитањем великог броја деце. Тако се и она сама уверава да није требало да она сама одлучује о томе.“
Тако је старац саветовао оне који су се о томе распитивали, и настављао: "Бог одређује број деце у породици. Бог није неразборит и зао и чим види да не можемо поднети одгајање још једног детета, Он прекида рађање... Један отац је имао седморо деце и одгајао их је с великим тешкоћама. Међутим, није примењивао никаква средства да би зауставио рађање деце."Препуштам то Богу", говорио је. Од тог времена, иако је још био млад, није више добијао децу.
Онима, који се труде да на сваки начин добију децу, старац је саветовао да не би требало обраћати пажњу на то што људи говоре него да би то требало препустити Богу, а Он ће и дати дете, у време које је само Њему познато. Неки, који нису смирени и духовно устројени, траже од Бога да им подари дете у оном тренутку кад они то пожеле. Бог им даје дете, али они убрзо увиђају да дете, како расте, постаје нервозно, јер је наследило страсти својих родитеља, док они сами бивају још неспокојнији јер су - без његове кривице - добили наследника својих страсти, које нису очистили пре него што су упорно почели да од Бога траже дете."
"Дакле"" говорио је он, "супружници су дужни да се у потпуности предају у руке Божије и да не буду они, који својом вољом спречавају Његово благовољење. Нека Богу препусте да Он дејствује сагласно са Својом вољом и Својим свезнањем, јер ће се на тај начин у њихове душе уселити благодат Божија и Његов благослов који ће, истовремено, покривати и њихову породицу.
О ЉУБАВИ З БРАКУ СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ
Љубав, дакле, није иживљавање своје себичности, него крст. Такав је живот у браку, кога је Бог благословио прво у Рају, а затим на свадби у Кани Галилејској. У браку су две душе - једно и два тела - једно, "неразделно и несливено".
Лакше је двома на путу ка Богу, но једном. Брак обуздава похоту, а умножавањем људског рода умножава се број оних који могу да приме еванђеље Христово и да се спасу. Зато је брак символ везе Хрисга и Цркве. А блуд? Шта је с блудом?
Владика каже: "Као што освећени брак симболизира Христово јединство са Црквом и Христов духовни брак са душом сваког верног, тако опет са друге стране прељуба и блуд симболизирају сатанизам, изневеру Љубави Божје, раскид јединства са Богом. А то је по вољи Сатани, који жели да изигра и осујети Божју Љубав у људима. Њему је мрска чиста небеска љубав а пријатна телесна похота у свакој нечистоти. "Бесплодна дјела таме" - то је његов мамац којим мами људе у пакао". То јест: "Било да муж изневери жену било да се поклони идолима, у оба случаја он отпада од Бога и твори оно што је ђаволу угодно"... Владика Николај...
Лакше је двома на путу ка Богу, но једном. Брак обуздава похоту, а умножавањем људског рода умножава се број оних који могу да приме еванђеље Христово и да се спасу. Зато је брак символ везе Хрисга и Цркве. А блуд? Шта је с блудом?
Владика каже: "Као што освећени брак симболизира Христово јединство са Црквом и Христов духовни брак са душом сваког верног, тако опет са друге стране прељуба и блуд симболизирају сатанизам, изневеру Љубави Божје, раскид јединства са Богом. А то је по вољи Сатани, који жели да изигра и осујети Божју Љубав у људима. Њему је мрска чиста небеска љубав а пријатна телесна похота у свакој нечистоти. "Бесплодна дјела таме" - то је његов мамац којим мами људе у пакао". То јест: "Било да муж изневери жену било да се поклони идолима, у оба случаја он отпада од Бога и твори оно што је ђаволу угодно"... Владика Николај...
O Браку:
O Браку:
Циљ брака је љубав. Љубав је човеку дата да би се, кроз однос према вољеној особи, васпитавали за љубав према Богу.
Љубав подразумева жртву,ако тога нема, распашће се заједница.
У Јеванђељској причи о свадби у Кани Галилејској,која се и чита током венчања,Исус Христос први пут открива себе, открива да није обичан човек.
Дакле на свадби се први пут открива људима и твори своје прво чудо,тиме показује који значај придаје браку.
Он ту претвара воду у вино.
Вода је симбол пролазног, променљивог,а вино трајног вечног. То је уједно и мисија брака.
Брак је Света тајна,али је данас постао све друго осим свете тајне. Постао је економска заједница и подела улога и послова и изгубила се светиња, лако се у њу улази а још лакше излази.
Не доживљава се више као тајна у коме двоје постају Једно, једно тело. Без обзира колико људи могу бити различити интелектуалних, социјалних и пхихолошких миљеа, без обзира на те разлике они бивају спојени љубављу.
У причи о свадби у Кани Галилејској се види да љубав која је спојила двоје младих није потекла из њих самих, она је дар Божји. Благодат коју им Бог даје како и због њихових мноштво разлика које их раздвајају да би имали помоћ и благодат без које би се та заједница распала. Љубав у браку не бих требала никада да се заврши. Она ће и у вечности да се разраста из љубави у љубав,из радости у радост,и све у бескрај.
Брак је Бог створио из истих разлога из којих постоји и Црква,не да постоји неуралистички сплет односа између људи, већ да би се створио сплет односа између мушкарца и жене који прелази смрт а смрт се прелази заједницом са Христом тј љубављу према Христом двоје у браку. Помоћу које онда они и воле један другог и одржавају своју брачну заједницу.
Брак не значи да се они херметички затворе у кућу,већ нуди могућност да постанемо црквена бића у правом смислу те речи.
То није хуманистична љубав у којој неко ужива у своме милосрђу,негујући тиме своју гордост,већ да би двоје у свакодневном општењу имали могућност да се реално одричу себе,своје воље. То је везано за наше постојање у Цркви. Да би смо се уподобили Богу и саобразили се Његовој вољи, потребно је да се одрекнемо себе, одрећи се своје воље и не уздати се у своје моћи и своје потенцијале.
Брак нам даје ту могућност да сваког дана имамо прилику да у разним питањима где се не слажемо- праштамо, молимо за опроштај, афирмишемо другу особу,а то је својеврстан крст, жртва, стално самопреиспитивање јер смо увек у искушењу да своју вољу наметнемо оном другом.
Апостол Павле каже: муж треба да воли жену као самога себе тј као што Христос воли Цркву,а жена треба да се боји мужа. То није буквално страх,већ да она буде у сталном трепету пред љубављу свога мужа,да га не повреди. Брак нам даје могућност за самопревазилажење себе и остваривање кроз заједницу.
УБраку човек може да постане биће љубави и да затим са свим људима доживљава љубав и са свима буде у заједници. Тиме и његова деца постају у Христу чланови Цркве и делови те заједнице.
Центар размишљања двоје супружника треба да буде Света Литургија и као садашње стање и као перспектива вечности. Ако ми ставимо себе у контекст Литургије, моћи ћемо добро да проценимо своје снаге и спроведемо у дело све.
Циљ брака је љубав. Љубав је човеку дата да би се, кроз однос према вољеној особи, васпитавали за љубав према Богу.
Љубав подразумева жртву,ако тога нема, распашће се заједница.
У Јеванђељској причи о свадби у Кани Галилејској,која се и чита током венчања,Исус Христос први пут открива себе, открива да није обичан човек.
Дакле на свадби се први пут открива људима и твори своје прво чудо,тиме показује који значај придаје браку.
Он ту претвара воду у вино.
Вода је симбол пролазног, променљивог,а вино трајног вечног. То је уједно и мисија брака.
Брак је Света тајна,али је данас постао све друго осим свете тајне. Постао је економска заједница и подела улога и послова и изгубила се светиња, лако се у њу улази а још лакше излази.
Не доживљава се више као тајна у коме двоје постају Једно, једно тело. Без обзира колико људи могу бити различити интелектуалних, социјалних и пхихолошких миљеа, без обзира на те разлике они бивају спојени љубављу.
У причи о свадби у Кани Галилејској се види да љубав која је спојила двоје младих није потекла из њих самих, она је дар Божји. Благодат коју им Бог даје како и због њихових мноштво разлика које их раздвајају да би имали помоћ и благодат без које би се та заједница распала. Љубав у браку не бих требала никада да се заврши. Она ће и у вечности да се разраста из љубави у љубав,из радости у радост,и све у бескрај.
Брак је Бог створио из истих разлога из којих постоји и Црква,не да постоји неуралистички сплет односа између људи, већ да би се створио сплет односа између мушкарца и жене који прелази смрт а смрт се прелази заједницом са Христом тј љубављу према Христом двоје у браку. Помоћу које онда они и воле један другог и одржавају своју брачну заједницу.
Брак не значи да се они херметички затворе у кућу,већ нуди могућност да постанемо црквена бића у правом смислу те речи.
То није хуманистична љубав у којој неко ужива у своме милосрђу,негујући тиме своју гордост,већ да би двоје у свакодневном општењу имали могућност да се реално одричу себе,своје воље. То је везано за наше постојање у Цркви. Да би смо се уподобили Богу и саобразили се Његовој вољи, потребно је да се одрекнемо себе, одрећи се своје воље и не уздати се у своје моћи и своје потенцијале.
Брак нам даје ту могућност да сваког дана имамо прилику да у разним питањима где се не слажемо- праштамо, молимо за опроштај, афирмишемо другу особу,а то је својеврстан крст, жртва, стално самопреиспитивање јер смо увек у искушењу да своју вољу наметнемо оном другом.
Апостол Павле каже: муж треба да воли жену као самога себе тј као што Христос воли Цркву,а жена треба да се боји мужа. То није буквално страх,већ да она буде у сталном трепету пред љубављу свога мужа,да га не повреди. Брак нам даје могућност за самопревазилажење себе и остваривање кроз заједницу.
УБраку човек може да постане биће љубави и да затим са свим људима доживљава љубав и са свима буде у заједници. Тиме и његова деца постају у Христу чланови Цркве и делови те заједнице.
Центар размишљања двоје супружника треба да буде Света Литургија и као садашње стање и као перспектива вечности. Ако ми ставимо себе у контекст Литургије, моћи ћемо добро да проценимо своје снаге и спроведемо у дело све.
МУЖ У БРАКУ Свети Василије Велики
МУЖ У БРАКУ
Ти који си изабрао заједнички живот са женом немој бити безбрижан, мислећи да сада можеш да будеш спокојан. За твоје спасење потребно је много више труда и опреза. Јер си одабрао да обитаваш у сред замки и власти отпадничких сила ( демона). Теби је пред очима подстицај на грехове и сва твоја чула су даноноћно спремна да их пожеле. Зато знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да га нећеш победити без великог труда на очувању јеванђељских догмата.
Свети Василије Велики
Ти који си изабрао заједнички живот са женом немој бити безбрижан, мислећи да сада можеш да будеш спокојан. За твоје спасење потребно је много више труда и опреза. Јер си одабрао да обитаваш у сред замки и власти отпадничких сила ( демона). Теби је пред очима подстицај на грехове и сва твоја чула су даноноћно спремна да их пожеле. Зато знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да га нећеш победити без великог труда на очувању јеванђељских догмата.
Свети Василије Велики
О БОГОУГОДНОЈ ПОРОДИЦИ ОТАЦ ТАДЕЈ
О БОГОУГОДНОЈ ПОРОДИЦИ
ОТАЦ ТАДЕЈ
Богоугодна породица треба да буде пуна љубави, племенитости, кротости, смирења, побожна и молитвена. Ујутру кад се устане без молитве не треба излазити из куће, а увече се захвалити Богу за тај диван дан. Чланови породице треба да слушају један другога, да се зна ко је старији, да посте све постове као и петак и среду, да не раде празницима, да се труде да буду светло и углед другима, да чине добра дела, једном речи да буду вредни као пчеле, мудри као змије а безазлени као голубови. Сваке недеље макар један члан породице да иде на Богослужење у цркву, ако већ не могу сви, али макар један да донесе благослов својој породици из цркве. Стално треба да се труде и раде на поправци свога живота. Ако је могуће гладнога да нахране, жеднога да напоје и са свима да буду у добрим односима што до њих стоји. Отац каже: Ко ово испуњава, пред Богом је муж светитељ, жена светитељка, а деца анђели.
ОТАЦ ТАДЕЈ
Богоугодна породица треба да буде пуна љубави, племенитости, кротости, смирења, побожна и молитвена. Ујутру кад се устане без молитве не треба излазити из куће, а увече се захвалити Богу за тај диван дан. Чланови породице треба да слушају један другога, да се зна ко је старији, да посте све постове као и петак и среду, да не раде празницима, да се труде да буду светло и углед другима, да чине добра дела, једном речи да буду вредни као пчеле, мудри као змије а безазлени као голубови. Сваке недеље макар један члан породице да иде на Богослужење у цркву, ако већ не могу сви, али макар један да донесе благослов својој породици из цркве. Стално треба да се труде и раде на поправци свога живота. Ако је могуће гладнога да нахране, жеднога да напоје и са свима да буду у добрим односима што до њих стоји. Отац каже: Ко ово испуњава, пред Богом је муж светитељ, жена светитељка, а деца анђели.
ПРИЧА О ДВА ЧУВАРА
ПРИЧА О ДВА ЧУВАРА
Некада давно децу су чували анђели. Пазили су да не падну с трешње, да се не убоду босом ногом на трн, да се не оклизну у потоку, да не залутају у шуму...
Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.
А онда... Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.
Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.
А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.
Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.
Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.
Са сточића скиде ''досадну'' породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци...
Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.
Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и... О, не! То не сме да се деси!
Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!
Да три прста никада не буду слободна за крст!
А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.
Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!
На том дугмету пише – искључи.
Некада давно децу су чували анђели. Пазили су да не падну с трешње, да се не убоду босом ногом на трн, да се не оклизну у потоку, да не залутају у шуму...
Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.
А онда... Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.
Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.
А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.
Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.
Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.
Са сточића скиде ''досадну'' породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци...
Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.
Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и... О, не! То не сме да се деси!
Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!
Да три прста никада не буду слободна за крст!
А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.
Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!
На том дугмету пише – искључи.
Старац Пајсије Светогорац
- Што је човек духовнији, то има мање ”права” у овом животу.
Мора да буде стрпљив, мора да подноси неправде, мора да трпи
увреде од људи.
А духовно искварен човек, који се удаљио од
Бога, има многа ”права”: да малтретира друге, да виче и да
поступа неправедно.
Наша права Бог чува за други живот, а ми
из незнања често тражимо нека права овде…Ако нам неко нешто
приговори, ми одмах узвраћамо. А после мислимо да верујемо у Бога.
То је велика самообмана. Људска правда не значи ништа духовном
човеку, али се (духовно) искварени човек веома брине о њој.
Старац Пајсије Светогорац
Мора да буде стрпљив, мора да подноси неправде, мора да трпи
увреде од људи.
А духовно искварен човек, који се удаљио од
Бога, има многа ”права”: да малтретира друге, да виче и да
поступа неправедно.
Наша права Бог чува за други живот, а ми
из незнања често тражимо нека права овде…Ако нам неко нешто
приговори, ми одмах узвраћамо. А после мислимо да верујемо у Бога.
То је велика самообмана. Људска правда не значи ништа духовном
човеку, али се (духовно) искварени човек веома брине о њој.
Старац Пајсије Светогорац
Свети Пајсије -О томе да треба претрпети сваку клевету, прекор и непријатности
Свети Пајсије -О томе да треба претрпети сваку клевету, прекор и непријатности
Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња времена већ наступају;потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у питању демони и када су у питању људи-међу људима пази се видљивих, а у пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања, без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и јунаштвом, добија част и славу и светли венац. Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда, неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку смирење и благодат. Ако то не поднесеш,него се жалостиш, гордиш или гневиш у односу према ономе ко те је повредио,нећеш доспети у савршенство и спасти се, јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни; савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем. Кад ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ. Ако ради Царства Небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности, клевете и понижења, наша ће победа имати вредност као да је извојевана против самог ђавола.
Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња времена већ наступају;потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у питању демони и када су у питању људи-међу људима пази се видљивих, а у пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања, без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и јунаштвом, добија част и славу и светли венац. Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда, неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку смирење и благодат. Ако то не поднесеш,него се жалостиш, гордиш или гневиш у односу према ономе ко те је повредио,нећеш доспети у савршенство и спасти се, јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни; савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем. Кад ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ. Ако ради Царства Небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности, клевете и понижења, наша ће победа имати вредност као да је извојевана против самог ђавола.
среда, 7. август 2013.
| ИСТОРИЈСКО ПИСМО МИТРОПОЛИТА ПИРЕЈСКОГ ПАТРИЈАРХУ ВАРТОЛОМЕЈУ |  |  |  |
| уторак, 06 август 2013 16:13 |
― Тражи сазивање Свеправославног Сабора и осуду Екуменизма
― Оптужује Патријарха Вартоломеја за Екуменизам
Митрополит Пирејски Серафим упутио је недавно писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, у којем се бави питањем савремене јереси која већ деценијама мучи и исцрпљује Цркву, тражећи притом и њену Саборску осуду.
Писмо се појавило у јавности првих дана јула, а на себи носи датум од 27. јуна.
Писмо се већ сматра и оцењује историјским, и представља праву студију о Екуменизму, обима преко седамдесет страна.
У овом кратком приказу осврнућемо се само на неке од тачака овога писма, намеравајући да српској јавности ускоро представимо превод целокупног, овог значајног и историјског, текста.
У свом опширном писму, које заправо представља Меморандум о Екуменизму, митрополит Пирејски осврће се на говоре и омилије које је Васељенски Патријарх Вартоломеј одржао приликом недавне посете Милану (мај 2013), поводом прославе 1700 година од потписивања Миланског Едикта, папистичко-екуменистичком манастиру Бозе у Италији, као и приликом манифестација уприличених у Цариграду истим поводом (мај 2013). Уз то, митрополит Пирејски коментарише и говоре Његове Светости одржане током посете Чешкој и Словачкој, која је следила након претходних манифестација посвећених обележавању Миланског Едикта.
Сасвим је јасно, као што произилази из говора које је Ваша Светост одржала у Милану, да учите новојављену, нечувену и екуменистичку еклисиологију, која је, свакако, страна и туђа Православној Еклисиологији. Прихватате злославне екуменистичке теорије о „сестринским црквама“ и „два плућна крила“. Признајете јеретичке парасинагоге Папизма и Протестантизма (Лутерани, Реформисти) као „Цркве“ равночасне и равнозначне Православној Цркви. Признајете јересијарха Папу, Кардинале, Пасторе као да имају валидно Свештенство, Свете Тајне и Апостолско прејемство. Користите истоветну теологију и за друге религије (Муслимане, Рабине). За Вас, Ваша Светости, све претходне јереси заједно са Православном Црквом већ сачињавају „Једну Цркву“, која је, међутим, у садашњем времену подељена и напредује ка свом јединству.
Ваша Светости,
Небројено пута је пожељније да се искорени историјски Трон Цариградски и да се пресади на неко пусто острвце на морској пучини, чак и да се потопи у дубинама Босфора, него да се покуша макар и најмање одступање од златне путање Светих Отаца, који се једногласно кличу: „Нема попуштања у питањима Вере“. Седам свећњака Апокалипсе, ради грехова наших, угасили су се одавно. Седам Цркава апостолских, Цркава које су имале највећу част да приме, особито оне, Писма са Неба кроз богонадахнутог Боговидеоца са Патмоса, нестале су са лица земље и тамо, где је некада савршавана страшна Жртва и појана Химна Светој Тројици, данас по свој прилици грактају ноћни гаврани и „плешу демони“. Али ипак, Невеста Господња није умрла. Црква Христова није нестала. Наставља, изранављена и окрвављена као и Устројитељ њен, али вечножив и непобедив, своју путању кроз векове, просветљујући, брижно се старајући, оживљавајући, спасавајући. Неће, дакле, умрети она, чак иако се премести или умре Васељенски Трон.
Ниједан Православан не жели премештање или смрт Васељенског Трона. Не дај Боже! Али и ниједан неће жртвовати због њега јоту једну или једну црту од Православне Вере. Борите се за њега свом силом. Не само да имате право, него сте дужни да га учвршћујете, по Вашим силама. Жртвујте за њега било шта: новац, имања, част, славу, скупоцено благо, Ђаконе, Презвитере, Епископе, чак и самог Патријарха Атинагору! Једно само држите, једно чувајте, једно очувајте нетакнуто, једно само немојте жртвовати: Православну Веру! Васељенски Трон има значај и корисност само и искључиво када исијава диљем земље сладчајшу и незалазну Светлост Праволавља. Светионици су корисни када и уколико осветљавају морнарима пут, како би избегли хриди. Када се њихова светлост угаси, нису само некорисни, него и штетни, јер се и они претварају у хриди.
Наводи митрополит Пирејски да патријарх Вартоломеј учи злославну, јеретичку теорију о подељеној Цркви:
Још конкретније, питамо оправдано: Према Вашој Богочествованој Светости, колико Цркава постоји? Једна или многе? Да ли је Христос основао Једну или многе цркве? Зар Христос није основао само Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву, као што исповедамо сви Православни у Символу Вере Никео-Цариградском? Пошто, дакле, према Вашим речима постоје многе цркве и сви јеретици припадају Цркви, тада постоје и многи Господи, многе вере, многа крштења. Међутим, Апостол Народа Павле, уста Христова, каже да постоји „један Господ, једна вера, једно крштење“1. У православном простору говоримо о Православљу (право умовање о Богу) и јереси, заблуди (заблудно, погрешно, изопачено умовање о Богу). Од када, пак, јереси и јеретици чине цркве?
Веома је значајно шта о светим моштима пише митрополит Пирејски:
Свјатјејши Владико, поклонили сте се моштима светога Амвросија, које се чувају у његовој Базилици. Зар, међутим, не знате да је Бог узео своју Благодат од светих моштију које држе Паписти, од часа када су постали јеретици и увели догматске новотарије, као што је њихово злославље о тварној Благодати? Пошто Паписти верују у тварну Благодат а не у нетварну, ко ће, дакле, и како осветити и обожити човека, и како ће свете мошти изливати миро и имати Благодат? Сходно томе, свете мошти које држе Паписти су безблагодатне, без удела у нетварној божанској Благодати и остају без дејства. И још више, светитељи нису успокојени када се налазе у јеретичком окружењу. Страшно чудо светог Спиридона Чудотворца 12.11.1716. које наводи свети Атанасије Паријски у свом делу „Суд неба“, (Лајпциг, Саксонија, 1805)2, када је светитељ изричито забранио подизање Латинског жртвеника у своме храму на Крфу, сведочи о истинитости ових речи.
Свјатјејши Владико, схватате да је став који влада, о мирном сапостојању религија, погрешан. Мирно сапостојање религија значи престанак проповеди Еванђеља и укидање Хришћанства као једине истините Цркве. Мирно сапостојање религија значи сарадњу Православне Хришћанске Цркве - ради избегавања идеолошких сукоба - са оруђима мрака, која унижавају Богочовечанску личност оваплоћеног јединог Спаситеља. Мирно сапостојање религија значи хармонично сапостојање истине са заблудом, обманом и лажју, светлости са тамом, мраком и гробном тмином; Христа, који је Светлост истинита, са Ђаволом, који је таме заштитник. Такво, међутим, сапостојање није замисливо, него представља ђаволски предлог.
Митрополит Серафим осврће се у свом писму и на кварење, изопачавање православног учења о Богородици, и установљавање од стране Папизма потпуно новог учења - мариологије.
Јерес Папизма претерано наглашава личност Богородице, одвајајући је значајно од Христологије Цркве. Тако је установила потпуно ново учење, мариологију, која износи нове и јеретичке догмате о Богородици. Званични мариолошки догмати Папизма су, најпре догма о безгрешном зачећу Богородице. Сагласно њој, Богородица, пошто је одређена била да роди Бога Логоса који је узео тело од ње, требало је да буде потпуно безгрешна. Због тога је по промислу Божијем зачета, свакако, као плод оца и мајке, ослобођена међутим од прародитељског греха.
Међутим, за Православну Цркву потпуно безгрешан је само Тројични Бог и Богочовек Исус, који је зачет не из семена мушкарца, којим се преноси прародитељски грех, него од Духа Светога. Богородица, као плод мушкарца и жене, била је носилац прародитељског греха, очишћена је међутим од њега када ју је осенио Свети Дух приликом Благовести.
Неки теолози тумаче Христове речи „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21), које су део Његове првосвештеничке молитве, као да се тобоже односе на будуће јединство цркава, и користе их врло често да би показали како је Христос предобјавио да ће све хришћанске деноминиције стећи у будућности јединство међу собом, и да ће формирати „једну“ цркву, подразумевајући да је Црква сада поцепана. Православно тумачење ових речи је другачије. Речи „да сви једно буду“, уколико неко прочита врло пажљиво цео одломак првосвештеничке молитве, видеће да су повезане неодвојиво са осталим изразима, попут - „као ти Оче што си у мени и ја у теби“ (Јн. 17, 21), и са изразом „ја у њима и ти у мени да буду усавршени у једно“ (Јн. 17, 23), и такође са другим изразом „да гледају славу моју коју си ми дао“ (Јн. 17, 24). Јасно је да Христос овде говори о јединству Апостола приликом созерцања славе Божије, виђења нетварне Светлости, што се збило на дан Педесетнице, јер су управо тада Апостоли стекли суштинско јединство међу собом. Тако да сви они међу Светитељима, који овде у историји достижу обожење и созерцање нетварне Светлости, стичу јединство са Апостолима, имају исту веру са њима, и остварује се ова реч Христова „да сви једно буду“.
Нема сумње да је ово писмо, Меморандум о Екуменизму, митрополита Пирејског по свом значају већ премашило чувено Исповедање вере против Екуменизма, објављено 2009. од стране Сабора Православних Клирика и Монаха. Потписници тога писма из Српске Цркве, као што је познато, били су како Епископ Артемије тако и значајан број игумана и игуманија, са својим братствима и сестринствима, епархије рашко-призренске. Превођење, потписивање, штампање и промовисање Исповедања вере против Екуменизма, одмах након његовог појављивања половином 2009. године, било је несумњиво трн у оку екуменистичким круговима, и значајно је допринело свему оном што је веома брзо уследило - бруталном и беспризорном линчу и прогону, медијском и физичком, од стране врховних Екумениста и пост-отачких богослова Српске Цркве - већ на самом почетку 2010.У свом историјском писму митрополит Пирејски тражи сазивање Свеправославног Сабора који ће имати задатак да осуди свејерес Екуменизма. Писмо је, осим на адресу Васељенског Патријарха Вартоломеја, упућено и свим митрополитима Цркве у Грчкој.
Сматрамо неопходном потребу сазивања Свеправославног Сабора са учешћем свих Православних Патријараха, Архиепископа, Митрополита и Епископа и богослова лаика, који ће имати велику обавезу и првенствену дужност да осуди свејерес Екуменизма, у светлости Библијског, Светоотачког и Свештеноканонског учења и предања, и да објави и Цариграду и Васељени да се спасење даје само унутар Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Православне Цркве, и да без Православне вере не постоји могућност општења са живим Богом, због чега се и наша представка подноси као односни захтев Вама, имајућем од Бога одговорност усаглашавања Православних Аутокефалних Цркава.
Завршавајући овај кратки приказ многозначајног писма митрополита Серафима, које се припрема и за објављивање на српском језику, наводимо речи из Прогласа четири Православна патријарха 1848. године, којима завршава и сам митрополит Серафим:
Код нас нити Патријарси нити Сабори нису могли никада увести новине, јер чувар вере је само тело Цркве, тј. сам народ, који хоће своју веру вечно непроменљиву и истоветну вери Отаца својих.
Напомена:
На видео прилозима може се пратити заједничка молитва Патријарха Вартоломеја и кардинала Angelo Scola.
На фотографијама је патријарх Вартоломеј током посета Италији и Чешкој.
Уредништво
|
Пријавите се на:
Постови (Atom)