Видовдан 2013. 1. Део

Bладика Артемије беседа на Видовдан 2013

DEO SVETE LITURGIJE, POJU MAKEDONSKE MONAHINJE - ДЕО СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ ПОЈ...

ЕПИСКОП НИКОЛАЈ
ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ГЛАВА ДЕВЕТА

У којој се говори о Лазаревом гледању битке са два отворена вида: телесним и духовним

Не потраја дуго, а то се опет разли нека дивна небеска мелодија по души Лазаревој. То небески народи певаху песму, од које цар смртник појми ове речи:

Страшна дана, но жетве предивне!
Јато душа с Косова нам стиже.
'Ајте, душе, 'ајте к нама ближе!
Две се жетве на бојишту жању:
Једна - смрти, а друга - живота
Жетва жива у небо се слива,
Анђели је под крилима носе
У царство је небеско уносе.
Дан Амосов - завет хришћанима
Завет борбе за крст и слободу.
Крвљу Лазо завет запечати
И свој народ вечно обогати...

Од благости и сладости ове песме, Лазар се толико умили, да му потоком потекоше сузе из очију. Он беше сав у духу, те и не осећаше сузе. Али Турци видеше и разнолико тумачише плач цара хришћанскога. Једни тумачише као жалост за мртвим војводама пред собом, а други као слабост у страху од своје блиске смрти. А два небеска човека, које нико од Турака не могаше видети, стајаху и нешто тајно говораху међу собом. Онда свети Амос искорачи ближе ка Лазару и благо му рече:

- Ти си ганут овом дивном песмом, дивни свечару мој? То се небески свети народи радују, што им придолазе нова браћа са земље. Гле, овога дана највише им браће стиже са овог поља. Свевишњи је даровао овај дан мени, као Своме мученику на земљи, као и сваком свецу свој дан. На данашњи дан страдања твога и ја сам претрпео смрт за свету веру. И као сваком свецу у његов дан, тако и мени данас света небеса подносе честитања и певају песме. Тако света небеса сваки дан славе Бога кроз светитеље Његове. Молитве свих оних смртних, који мене светкују у славу Господњу, ја окађене износим пред Цара и Сведржитеља небеског. А душе праведне, које се у мој дан одвоје од земље, ја пратим с ангелима хранитељима у зрачне висине вечне светлости и вечног живота. Још мало па ћеш и ти, кнеже, делити овај дан са мном, као светац овога дана. А свака деоба небесне славе за нас на небу значи удвојено блаженство.

Рекавши ово свети Амос стави своју десну руку на лице самртника и викну: Отвори се!

У том тренутку отворише се Лазару оба вида истовремено, и телесни и духовни. И с са оба вида погледа он по бојишту око себе. И гле, како све ново и чудно! Лица многих војника, јуче причешћених у Самодрежи, беху светла, као свећама осветљена. Око глава сијаху им светлосни кругови, који се продужаваху мало на четири стране у облику крстова. Поред сваког тако осветљеног лица стајаше, као у ваздуху, по један светлосан прозрачни човек. Исто као онај небески весник, што говораше с Лазаром. Но виде кнез и другачија лица. То беху борци као земља тамни. Иза њихових глава помаљаху се и повијаху тамо - амо некакве наказе црне као катран. И разумеде кнез, да израз тих гнусних наказа одговараше црним неделима и страстима грешника, уз које се наказе припијаху. И још појми он, да на широком бојишту не беше само борба људи него и духова.

И ад и земља и небо у страшном судару. Тутањ и звек, писка и вриска, бука и клепет, покличи и ропци - ваздух испуњен свим гласовима и јецајима, што се на земљи могу чути из грла и из ноздрва, од копита, од метала, од труба, од дрвених палица, костију и зуба, од затегнуте коже на бубњевима, од ветра и кише. Севање мачева и копаља, сијање тока и блистање калпака и сребрних узди, лепршање азијских зелених барјака и хришћанских црвено - белих крсташа, бела лица европских ратника, тамно - жути Азијати и угљено - црни Африканци, снежни турбани и алеве чакшире, плаве и крмезли доламе, жуте и оранжане чизме, разнобојни коњи и керови, сиве камиле и соколи сиви - да ли ће се људско око икад ситити таквом изложбом боја са три континента? Борци устремљени један на другог, једни са муњама у очима, други са бледилом догоревајуће свеће. Пропети коњи са искеженим зубима од затегнутих узди. Сваки ратник мисли, како ће непријатеља умртвити или себе одбранити. Лица су једних - књига ужаса, других - књига јарости, трећих - књига устрашености, четвртих - књига бола, или бриге, или наде - но ни једно осећање нити страст без крајње заоштрености и врхунца своје силине. Неко затворених очију исказује свој бол на отворена уста. Неко стегнутих уста пројављује усијан гнев на очи. Неко мрштинама лица показује сабирање снаге из целог бића свог. Једни падају од топуза противничког. Други чупају стреле из свог тела и рукама стежу ране да зауставе крв - авај, докле? Некога у забуни убија најближи друг. Неко оборен налази смрт под копитама свога коња, у кога се надао као у савезника. Некога у бекству сустиже стрела, а неко у најгушћој борби остаје нетакнут. Нити телесни вид може догледати нити природни разум разумети, зашто с једним човеком бива овако, а са другим онако. То ткање и осипање судбе може се догледати и схватити само оним другим, духовним видом. Једино у Лазара међу свима хиљадама ратника беше тај вид отворен. И тим другим, тајанственим видом гледаше Лазар и виде борбу духова и људи. Сходно светлости или тами душе једнога ратника прилетаху му или духови светлости или духови мрака. Тренутно свак распознаваше своје и отимаше се о своје. Моћни ангели небески одбијаху махањем руке или дахом уста својих демоне као гладне шакале од душа крстоносних витезова. Али зверови адски, премда трепетни пред светим силама, мучки налетаху на сваку људску душу, чим би изашла из топлог тела. Одвратним жвалама обзињаваху они душе грешничке, а ноктима их као удицом дотицаху, ноктима, које на аршине могаху испружити. Но чим би ангели махнули руком претећи, они би скупљали нокте у змијасте колутове, и сами себе гребали од грозне љутине. Још од њих исхођаху неки дим и смрад, непознат земљи и људима. Обе би војске у часу могле бити угушене тим адским смрадом, да га ангели не уништаваху небеским животворним озоном што испуњаваше њихово биће. И Лазар гледаше и виде, са језом и ужасом, како анђели најзад допуштаху демонима, да узму понеку црну душу човечју. А душе праведника они закриљаваху својим крилима, и узимаху их и узношаху у небеске висине. При лету у вис, сваки се ангел окреташе ка свом Амосу и љубазно га поздрављаше. Јер то беше Амосов дан. И зачуди се Лазар великим војскама неба и пакла, које не беху мање од људских војски на бојишту. Њихово отимање о душе људске представљаше такву једну хитру и утанчану борбу, каква на земљи нема сравњења нигде до унутра у човеку, у коме се боре супротне мисли. А за све време докле Лазар нетремице посматраше двојну битку двојним видом својим, до њега допираше она небеска мелодија, која га и подржаваше да не сиђе с ума од виђених страхота -

Јато душа с косова нам стиже.

'Ајте, душе 'ајте к нама ближе!

Тропар Св.Кнезу Лазару и Мученицима Србским

Eпископ Артемије Видовдан и Косово у српском народу

Свети Јован Шангајски и Санфранциски

Реч младима

А млађи рече свом оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“ (Лука 15:12). Прича о блудном сину је најпоучнија лекција за младе.

У блудном сину, видимо истински карактер безбрижне омладине: лакомислени, непромишљени, жељни независности, укратко, све што одликује већи део нечије омладине. Млађи син расте у кући родитеља и достиже адолесценцију, замишљајући да је његов живот у кући исувише ограничен. Мисли да је живот под правилима његовог оца и мајке био непријатан.

Жели да опонаша своје другове, који су себе предали бучним задовољствима света. Он је одлучио, „Ја сам наследник богатог имања. Зар не би било боље ако бих примио сада своје наследство? Могао бих другачије располагати својим имањем, него што мој отац то ради.“ Према томе, лакомислена омладина је већ под утицајем бљеска светских задовољстава и одлучује да одбаци јарам послушања и да се одвоји од родитељског дома.

Данас су многи покренути сличним импулсима и ако не напусте родитељске домове, зар се они не одвајају од дома њиховог Небесног Оца, зар се не одвајају од послушања Светој Цркви?

Христов јарам и Његове заповести изгледају тешко незрелим умовима. Они замишљају да није потпуно неопходно, следити оно што Бог и Црква Његова заповедају. Изгледа им, да они могу служити и Богу и свету у исто време.

Они говоре, „Ми смо већ довољно јаки да издржимо разарајућа искушења и привлачности. Можемо сами да се држимо истине и исправних учења. Дозволите нам да унапредимо наше умове многим врстама знања. Пустите нас да ојачамо нашу вољу усред искушења и замки. Кроз искуство наш разум ће бити убеђен у прљавштину греха!“

Такве жеље нису ништа боље од неразумно постављеног захтева млађег сина своме оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“

Данас имамо лакомислену омладину која престаје да пази на заповести и савете Свете Цркве. Престају да проучавају Реч Божију и учења Светих Отаца и окрећу своју пажњу „мудрости“ лажних учитеља, на тај начин уништавајући боље делове својих живота.

Они одлазе у цркве све ређе или присуствују са мање пажње, растројени. Нема времена да се буде побожан и да се живи врлински, пошто су презаузети одласцима у биоскопе, одлажењу на журке, итд. Укратко, предају себе свету све више и више, сваки дан, док коначно не оду у далеку земљу.

Шта је последица таквог одвајања од Свете Цркве? Иста као резултат одвајања блудног сина из очеве куће. Лакомислена омладина расипа своје сјајне енергије и таленте своје душе и тела врло брзо, уништавајући за овај живот и вечност, све добро што су урадили. У међувремену појављује се опака болест у земљи – празнина и незадовољство – неизоставна последица дивљих задовољстава. Појављује се жеђ за задовољством, која је још више појачана задовољавањем ниских страсти, које коначно постају неутољиве.

Често се дешава да несрећни љубитељ света, прибегава потери за оним што је ниско и срамно, са циљем да задовољи своје страсти, али још увек не долази себи, супротно блудном сину; он се не враћа путу спасења, већ употпуњује своју пропаст, и привремену и вечну!

Agni Parthene (Complete) - Simonopetra Monastery

Pojanje Grka u manastiru Sisatovac 2010e godine

Владика Артемије беседи на Духовски понедељак

Духовски понедељак и Свети Апостоли Вартоломеј и Варнава у Бадовинцима

Одштампај

ПРВИ ПУТ ПОСЛЕ 1000 ГОДИНА- У СЛИКАМА

Први пут од отпадања Западне цркве у јерес, које се десило 1054. године, догодило се да један васељенски патријарх присуствује церемонији устоличења верског начелника римокатолицизма.

У пратњи патријарха Вартоломеја био је митрополит пергамски Јован Зизиулас, један од најпознатијих модернистичких теолога данашњице, који је председавајући „православних“ екумениста у тзв. теолошком дијалогу Православне цркве са римокатолицизмом.
У име Московске патријаршије, у Риму је био “други човек” митрополит волоколамски Иларион Алфејев, задужен за спољне послове и познат по свом филопапизму. Српска публика га је упамтила по доласку на Косово уочи рушења владике Артемија.
У Ватикану је саопштено да су устоличењу присуствовали представници 180 држава.
У име америчке владе на церемонију је дошао потпредседник Џо Бајден.
Представник Српске цркве је био митрополит Амфилохије, који је недавно изјавио да још од 1965. године, трају његови сусрети са папама.

Да ли се ико пита, да ли су оваква догађања на корист Цркве? Шта би Свети Оци Православља рекли на све ово?

Папа је идол паписта. Он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде од њих је одступила благодат Божија. Они су сами себе предали сатани – ствараоцу и оцу свих јереси, па између осталих и папизма. -Св.Игњатије Брјанчанинов

Инстинктивно сав православни народ осећа и сазнаје, да је кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ.- Св.вл. Николај Велимировић

На Западу нема Цркве, нема Богочовека. - Св.Јустин Ћелијски

Ви говорите: „Па и јеретици су исто хришћани.” Где сте то нашли? То је једино могуће ако онај ко себе назива Хришћанином а ништа не зна о Христу, по свом крајњем незнању, призна себе за истог онаквог „хришћанина” као што су и јеретици, а свету веру хришћанску изједначи са породом проклетога – са богохулном јересју!- Св.Игњатије Брјанчанинов

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве. Нека је срам таквим Православцима и таквим Србима.- Патријарх Варнава Росић

Oд Дечана до Ватикана
Џозеф Бајден, чијим доласком у манастир Дечане, је почело склањање епископа Артемија, са својим пријатељем, сепаратистом Хашимом Тачијем, који је примљен у Ватикану, са почастима које припадају шефу државе. Тако Ватикан де факто признаје “Републику Косово”. Џозеф Бајден је, иначе, завршио језуитску школу, те нови “узурпатор римског трона”, како митрополит Серафим Пирејски назива папу, има исте основе образовања као и Бајден.

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”

Владика Артемије беседи на Литургији у Кули 23-6-2013

Педесетница - силазак Светог Духа на Апостоле

Педесетница - силазак Светог Духа на Апостоле

Ljuljaci - Sretenje 2011 Monašenje

ЕПАРХИЈА РАШКО ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ
СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ 2011Е ГОДИНЕ
МОНАШЕЊЕ

ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

ШИПТАРИ (АЛБАНЦИ) УНИШТАВАЈУ СРПСКЕ СВЕТИЊЕ

ПОГРОМ НАД СРБИМА 2004 ГОДИНА

ПОГРОМ НАД СРБИМА

                                    Погром на Косову, 17 март 2004 године

Свети Александар Свирски.

Свети Александар Свирски је једини Новозаветни светитељ, коме се Господ јавио у сва три лица, као Старозаветном Авраму. Историја са посетом Свете Тројице Авраму и Сари, испод старог Мавријског дуба, је добро позната и забележена и у Светом Писму и на величанственој икони Андреја Рубљова.

Преподобни Александар Свирски канонизован је само 14 година после своје праведне кончине. Многи његови ученици и поштоваоци су још били живи, па у његовом житију не наилазимо на уобичајене хагиографске шеме о благочестивости. Замонашен је на Валаму 1474. године и својим подвизавањем задивио је и највеће Валамске подвижнике тога времена. Та беспоговорна спремност ношења Крста која је исходила из дубине душе преподобног Александра, није могла остати без утехе Господње. И данас је очувана пећиница у којој се једва може сместити један човек, у којој је једном приликом 1485. године, током молитве, преподобни зачуо глас: “Александре, изађи одатле и иди на место које ти је раније указано, тамо се можеш спасити”. Велика светлост указала му је место на југо-истоку, на обали реке Свир, где се преподобни одмах преселио. Господ је прво једном бојарину открио овог великог угодника, који се годинама хранио само биљем које је расло уоколо, а после се брзо његова слава великог молитвеника и исцелитеља душе и тела прочула по читавој околини. Дар прозорљивости од Бога дарован, допринео је да га верујући народ руског севера још за живота сматра светитељем. Тачно на 23 годишњицу од пресељења, црквицу преподобног обасјала је велика светлост и он је угледао три мушкарца која су дошла к њему. Зачуо је наредбу: “Љубљени, пошто си видео Три Лица која говоре са тобом, сагради цркву у име Оца и Сина и Светога Духа, Једносушне Тројице… А мир Свој ти остављамо и мир ти дарујемо”.

На том месту касније је саграђена капела, а житије светитеља нам казује да се после ове величанствене посете светитељ није уобразио, него се и даље усрдно трудио да верно служи Цркви, братији и народу. Светитељ се подвизавао у густим шумама руског севера, на 260 километара северозападно од Петрограда, између Финског залива и Ладошког језера, где су на пропланку близу Рошћинског језера саграђена два манастира – Светотројички и Преображењски. Међу паганским староседелачким народима севера, овај подвижник је пре свега својим подвижничким животом, ширио и учвршћивао веру Православну на руском северу, основавши 1506. године манастир. Упокојио се 30. августа 1533. године, а 1547. године уврштен је у лик светитеља Господњих. И данас најразличитији невољници који са вером приступају моштима светитеља, добијају телесно и душевно исцелење. Тако је дивни Бог у светима Својим, који је преко овог угодника Свога пројављивао чуда за његовог земног живота, наставио то чинити и кроз његово нетрулежно тело, на славу Његове вечне и непобедиве Цркве Православне.

Најстарије здање у манастиру је црква Покрова Пресвете Богородице, коју је 1533. године саградио сам светитељ, уз ктиторство цара Василија III.


http://www.youtube.com/watch?v=BTpJYFIt7bM

Кула 05.08.2012.манастир Свете Тројице -Прва Литургија- Свети мученици Т...

Кула 05.08.2012.манастир Свете Тројице -Прва Литургија- Свети мученици Т...

http://www.youtube.com/watch?v=6BRfYfsPouI&feature=em-uploademail

                    Абортус је убиство душе

                                    

                                     Архимандрит Рафаил Карелин 

ПОМОЛИ СЕ ЗА НАС ЈУСТИНЕ ЋЕЛИЈСКИ ДА БУДЕМО И МИ ХРИСТУ ВЕЧНО БЛИСКИ

НАШ ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ.
ДА ГА ПОМИЊЕМО ДА МУ БОГ ДА СНАГЕ ЗА БОРБУ 

ФАРИСЕЈСТВО

У последње време практикује се "општа" исповест. Излазисвештеник, прочита неколико молитава (или чак ни то неучини), наброји неколико грехова, а затим покрива сваког ко једошао на исповест епитрахиљем и чита разрешну молитву:Праштам и разрешујем вас свих грехова. И кроз таквуисповест, када човек сам не казује ни један свој грех, пролазехиљаде и крштени и некрштени, а затим иду да се причесте.Можда је неко читаве ноћи пио, лумповао, псовао, неко јеубио дете у утроби, неко се обраћао врачарама,екстрасеансима, или је сам врачао... Сви иду да се причесте,да приме у себе Живог Христа. Но, Господ је строго упозорио:Не дајите светиње псима (Мт. 7,6). Христос никада неће ућиу непокајану душу. Бог само у чисте душе улази зато сетакви људи причешћују себи на осуду.

Црква - то је духовна болница где се исцељују душе. Преисповести свештеник говори о томе да Христос невидљивостоји пред оним ко се исповеда, примајући исповест његову, изато каже: Не стиди се, не бој се, већ кажи све у чему сисагрешио! И додаје да ако човек утаји грех, онда ће се тајгрех умножити. Памти, говори свештеник исповеднику, да сити дошао у духовну болницу, да не изађеш неизлечен.

Свештеник треба сваког појединца да прими, да саслуша.Међутим, врло је честа пракса да се исповеда за време СветеЛитургије, па се ни нема много времена за исповест, ( мада итада обавезно морамо исповедити барем веће грехе, смртнегрехе, и оно што нас дубоко тишти у души). Уколикосвештеник због мноштва народа иза нас и жури да нам ставиепитрахиљ на главу, замолимо га да нас ипак саслуша. Аисповедати се можемо и требамо не само пред СветоПричешће, него увек кад за то осетимо потребу. Послејутарње или вечерње службе, када свештеник има много вишевремена, можемо сасвим мирно и сталожено да сеисповедимо.

ПОКАЈАЊЕ

Покајање је као преобука. Свако ко хоће да изађе пред лицецарево, свлачи прљаво и облачи се у чисто, иначе ће битиотеран испред цара. Зашто се православни народ преоблачиу недељни дан? Јер излази пред лице Цара над царевима,Који нас чека у светом храму.

Душа потребује преобуку чешће него тело, јер се брже прљанего тело. Душа се прља од безбожних мисли и нечистихжеља. Такве прљаве мисли и жеље падају на душу човековукао невидљива прашина сваки дан, због чега је свакомХришћанину потребно да сваки дан чисти своју душу,преоблачећи је. Та духовна преобука врши се кроз покајање.А шта је то покајање? Покајање, (грчки - метаноја) значипреумљење. Покајање, у духовном смислу настаје оногмомента кад човек схвати да је учинио грех и када тајгрех почне да га пече у души. Значи, покајању претходисазнање за грех. А грехова, или греховних дела постоји много,практично без броја.

Обраћање или повратак Богу кроз покајање и исповест, јединије пут за све оне који су се кроз грех удаљили од Бога. Јергрех, сваки грех, има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, одНеба, од Вечног Живота, и да нас рине у пакао, у вечну смрт.Плата за грех је смрт - (Рим. 6,23), опомиње свети АпостолПавле. Тиме се грех показује као највећи, чак једини противники непријатељ нашег спасења. Нико нас и ништа не можеодвојити од Бога и лишити нас спасења, сем греха.

МИ СМО ИЛИ СА БОГОМ ИЛИ ЂАВОЛОМ

Душа човека никада не бива празна, у њој је Дух Свети илидух зао. Како да сазнамо какав дух живи у нашој души?Уколико немамо потребу за молитвом, за љубављу премаБогу, ближњима, ако не живимо по законима добра и љубави,већ по законима зла, ако све време желимо да правимоизгреде, да неког увредимо, повредимо, осудимо, а сами притоме да се гордимо - значи у нашој души живи зао дух. Итакав човек се види одмах, ма где био код куће, на послу, упревозу, у реду - он свуда и подједнако, непрекидно изливапрљавштину речима и чини лоше поступке.

Треба се увек сећати да ћемо на дан Страшног Суда свесвоје неокајане грехове видети, као у огледалу, и сви ће онибити откривени. Онда ће нас спопасти истински стид, затошто ћемо тада стајати пред Богом и Анђелима, лицем у лице.И уколико ми свесно утајимо на исповести бар један грех,онда нам наша исповест неће бити на спасење, већ наосуду.