Поглед ишчупаног црвеног мишића, док покушава да устане са блатњавог бетона, прати шетњу песка и гипса који се смеју радосно, држећи се за руке... размишља о зрнцима кафе...
Ето... сада је, овако ишчупан оштрим ноктима неосетљивости, постао бескућник, заробљен у јами трагичних лажи таблете мириса вишње.
Оставили су га ... прво су га боли најелгантнијим дугачким иглама, полако... онда су га вукли, чупали, давили, ударали, пљували, претили му, псовали га... ишчупали на крају... зовући то љубављу.
Као риба на сувом, пулсирао је на блатњавом бетону, сакупљајући последње атоме снаге из призора радости гипса и песка... и баш тада, свом тежином својом, на њега су бацили маљ...
сада ... из њега само цури црвено, док се кида до победе.
Желео је само мало љубави, а био прогнан и систематски уништаван.
Волео је да верује да само сања, јер да неко чини такво зверство њему није било могуће. Али...

+  НЕКА СЕ НЕ УПЛАШИ СРЦЕ ТВОЈЕ ОД ВЕЛИЧИНЕ ЗЛА ПРЕД ОЧИМА ТВОЈИМ. ВЕЛИЧИНА БОГА, СТОЈИ ИЗНАД СВАКЕ ВЕЛИЧИНЕ.ПОБЕДИЋЕШ СИГУРНО, САМО ВЕРУЈ У БОГА И ЉУБИ БОГА  +

БАШ МИ СЕ НЕ ДА

ОБАЛА

Опет ја, погледом упртим, збуњујућим, без наочара, у Босфорски мореуз...
Жуља ме овај живот, с тенденциом да ће бити гори...
Можда једном дохватим облак жеља и осећања, који видим једино захваљујући неким жицама гитаре која већ одавно труне у ћошку туђих наочара...
Боле ме ексери на ђоновима, јер се никада неће променити...заробили оковима и не пуштају моје чизме да слободне буду.
Можда грешим, али... овом ветру није место овде и сада. Нека оде негде, нека мирише туђе трагове од угља.
Ружни, плаво-бели човек, стоји усидрен у својој муци и патњи...не може даље...Осећа се заробљеним, чиме заробљава и воду око себе, до које му није стало, јер је предуго у њој.
2068ма...
Још увек спава...јео је,био до своје машине, и поново спава.
Адио брејн.
Смрзла ми се хемијска и немам светла...одох до пакла...

ОГЊЕНА

ШТА КО РАДИ...

Оскаровска понашања, давно потопљених смрзлих чамаца, лоше имитирају љубав лажући себе у прошлости.
Розе гране у искривљеном кадру, пребројавају коцкице по којима газише својим трулим, квргавим ногама.
Два ужарена штапа чекају свој рачун, опет у нади да ће јаук замукнути.
Здрав зуб у поквареној вилици лажне лобање, чије осигурање не покрива не смирење, боли.
Грозно је када све знаш, заправо, болно је.
Псајхо терапи!
Одзвонила звона узбуне.
Чизме шетају у кожној јакни, погледом упртим у небо, тражећи трачак радосног осмеха.
Очи од стакла, пржене у уљу, не виде више ништа.
Само смрад...
Само ужас...
Само лажи...
Само осуђивања...

ОГЊЕНА

ДА ЛИ?!

Да ли преузети ризик и кренути у бесомучно пешачење по плафонским пространствима, заобилазећи разлепљене лешеве?! Или се ухватити у коштац са сунђером, чељустима одбеглих мрава, балавећи за костима изиграних балерина...
Чују се звецкави кораци зрна пасуља у чаробној кокаколи од седатива...крећу преко кашастих планина металних, галопом по плафону...
Ипак, одлучно окрећеш главу...

ОГЊЕНА

МОЖДА

Можда се пробуди талас из зимског сна свог...
Можда полети уз птице...
Можда остане само успомена у црној магли...
Можда на клупи остане до трулежи своје...


ОГЊЕНА

ЧЕЛИЧНА ПАУЧИНА

Док пљушташе ексери, гледах те бескрајним огледалима кроз прашњаву крпу на екс попијне жучи...
Из папирних флаша цурео је наранџасти зид у намери да неког кинески мучи, кап по кап.
Е!!!
Најјаче је што зрнца од песка, држећи се за руке, играју есперанто коло цичећи гласно, наизглед радосно, док се презнојавах тражећи опроштај од зидова, решена да ускликнем неочекивано "живела ја"! сваког тренутка...
Иначе...
У башти узгајам себе саму, и неретко се заливам етанолом боје урина ~без пене, молим~, мезим мрвице туђег сећања, тамноплавичасте боје, на јулској веранди у влажно праскозорје, милована само чежњом унинијском. Мрзим ту храну!
Понекад прелистам филм протеклих година уз капи црног зрневља... сморим се увек...
Да ли смо коначно, ја и моје ја, постали једно са леденицом коју чувам у фризу још од (давне) зиме 2005е?!
Волим да слушам вунене чарапе које ми причају бајке, док ми чај капље са образа, враћајући ме у време док сам возила бицикл по најлепшим врлетима облака. Сећам се... као да је јуче било...
Боксерска врећа од сличних кокица певала је обешена о мокре шпагете од масти, врумирана на 278С ужареног зеленог екрана.
Ђонови су гребали по ватреним зидовима искежених језика, ледених светлосних година у мрежастом раму апстрактне баре...
мува се смејала...  смејала... и смејала...заробљеној води у стакленом двору, и сетно пијаној ципели без пертли, поцепаног језика који је млео у стилу Дон Кихотових ветрењача, увек кишних.
Ноте су освежавале ваздух сваки пут када их цвет помирише својим радосним знацима љубавне чежње, спирајући блатњаве трагове мрачних сећања, са челичне паучине заробљеног мозга...
Још један дан је почео мраком...


Огњена

САЛАТА

Гледала сам делић секире, умочен у бару... било ми је мука...
Док су ми се за то време хладила плућа, човек је ишао у трећу смену веома пажљиво закопчан...
ГОСПОД ВОЦАРИ СЈА В ЛЕПОТУ ОБЛЕЧЕ СЈА, јдина права радост само то...
Али...чудни, ненормални, ми Срби...
Болесна поезија у прози...
Камион из 1914е год. је превозио црвене мараме...возача је нестрпљиво чекала чорба од парадајза, коју је кувао сам, Арчибалд Рајс...
Него, "има ли све ово икаквог смисла", питало ме је у пролазу плаво цвеће, страбистичног погледа.
Еј, жено! Ужасни се! Бесловесна пчела се убија од труда и рада, а ти само очајаваш у лењости, питајући се када ће доћи дан када ћеш се коначно тргнути? И доби одговор! Али тада поста свесна да си роб утопизма и болесних трипова...
Ух! Како за промену прија тишина.
А ти?!
Пуниш свој револвер капислама и пуцаш у мислиоца у парку... Јадно и забрињавајуће заиста.
Увек сањаш исте, најсвежије мирисе слободе...
Позната музика, руку под руку са грозним сећањима, звони ненајављено на врата. О, не!
Свака част гостољубљу, али оне... још руку под руку... Не, не! Овог пута дефинитивно одтају са друге стране.
Ипак се на прстима враћаш свежини слободе.. Много ме нервира Парни Ваљак.

OГЊЕНА

ЉУБАВ ЈЕ ...

~ Када шеташ са неким целу ноћ и не приметиш да је свануло...

~Када нам неко каже "опрости", а ми се истог тенутка и не сећамо шта смо тебали да опростимо...

~Када га питаш, да ли мисли да ћете доживети 50годишњицу брака, а он каже да живи за то...

~Када осетиш да је поред тебе скроз, а он је физички јако далеко...

~Када вам недостаје толико да вас то плаши...

~Када у ствари волите ствари које вас нервирају код онога кога волите...

~Када се са радошћу смиравате због вољене особе...

~Кад вам на "рипит" пусти песму "Can't get enough of your love baby"...

~Када се заједно смејете небулозним стварима...

~Када уместо ''ја'' свуда видиш и говориш ''ми''

~Љубав је права једино ако одоли свим искушењима, што је могуће једино кроз Бога...

                                 ~ЉУБАВ ЈЕ КАДА ПРАШТАШ СВЕ И СВИМА~

ОГЊЕНА

Срна у изгубљеном Рају

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић... Прикажи више струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .

А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .
Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?
АВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ШТА ЈЕ У СТВАРИ СВЕ ТО?

Улази забринута жена код свог гинеколога и каже:

„Докторе, имам озбиљан проблем и очајнички ми је потребна ваша помоћ. Моја беба још нема ни годину дана, а ја сам опет трудна. Не желим друго дете тако брзо.“

„Шта хоћете да урадим?“, упитао је доктор.

„Желим да прекинете моју трудноћу. Рачунам на Вас.“

Доктор је мало размислио и одговорио:

„Имам боље решење за Ваш проблем. Сем тога мање је опасно.“

Жена се осмехнула мислећи да ће доктор да прихвати њен захтев.

Доктор је наставио:

„Видите, да не би морали да водите рачуна о два детета у исто време хајде да убијемо ово што вам је на рукама. На тај начин можете да се одморите пре него се друго роди. Ако већ треба да убијемо једно, све једно је које убијемо, јел тако? Сем тога нема никаквог ризика за Вас ако убијемо ово које вам је а рукама.“

Жена је узвикнула:

„Не докторе! Ужас! Злочин је убити дете!

„Слажем се“ рече доктор, „али мени се чинило да Вама то не смета, зато сам Вам предложио најбоље решење.“

Доктор је успео да убеди маму да нема разлике између убиства рођеног или нерођеног детета. Злочин је исти!