ОБАЛА

Опет ја, погледом упртим, збуњујућим, без наочара, у Босфорски мореуз...
Жуља ме овај живот, с тенденциом да ће бити гори...
Можда једном дохватим облак жеља и осећања, који видим једино захваљујући неким жицама гитаре која већ одавно труне у ћошку туђих наочара...
Боле ме ексери на ђоновима, јер се никада неће променити...заробили оковима и не пуштају моје чизме да слободне буду.
Можда грешим, али... овом ветру није место овде и сада. Нека оде негде, нека мирише туђе трагове од угља.
Ружни, плаво-бели човек, стоји усидрен у својој муци и патњи...не може даље...Осећа се заробљеним, чиме заробљава и воду око себе, до које му није стало, јер је предуго у њој.
2068ма...
Још увек спава...јео је,био до своје машине, и поново спава.
Адио брејн.
Смрзла ми се хемијска и немам светла...одох до пакла...

ОГЊЕНА