САЛАТА

Гледала сам делић секире, умочен у бару... било ми је мука...
Док су ми се за то време хладила плућа, човек је ишао у трећу смену веома пажљиво закопчан...
ГОСПОД ВОЦАРИ СЈА В ЛЕПОТУ ОБЛЕЧЕ СЈА, јдина права радост само то...
Али...чудни, ненормални, ми Срби...
Болесна поезија у прози...
Камион из 1914е год. је превозио црвене мараме...возача је нестрпљиво чекала чорба од парадајза, коју је кувао сам, Арчибалд Рајс...
Него, "има ли све ово икаквог смисла", питало ме је у пролазу плаво цвеће, страбистичног погледа.
Еј, жено! Ужасни се! Бесловесна пчела се убија од труда и рада, а ти само очајаваш у лењости, питајући се када ће доћи дан када ћеш се коначно тргнути? И доби одговор! Али тада поста свесна да си роб утопизма и болесних трипова...
Ух! Како за промену прија тишина.
А ти?!
Пуниш свој револвер капислама и пуцаш у мислиоца у парку... Јадно и забрињавајуће заиста.
Увек сањаш исте, најсвежије мирисе слободе...
Позната музика, руку под руку са грозним сећањима, звони ненајављено на врата. О, не!
Свака част гостољубљу, али оне... још руку под руку... Не, не! Овог пута дефинитивно одтају са друге стране.
Ипак се на прстима враћаш свежини слободе.. Много ме нервира Парни Ваљак.

OГЊЕНА