Док пљушташе ексери, гледах те бескрајним огледалима кроз прашњаву крпу на екс попијне жучи...
Из папирних флаша цурео је наранџасти зид у намери да неког кинески мучи, кап по кап.
Е!!!
Најјаче је што зрнца од песка, држећи се за руке, играју есперанто коло цичећи гласно, наизглед радосно, док се презнојавах тражећи опроштај од зидова, решена да ускликнем неочекивано "живела ја"! сваког тренутка...
Иначе...
У башти узгајам себе саму, и неретко се заливам етанолом боје урина ~без пене, молим~, мезим мрвице туђег сећања, тамноплавичасте боје, на јулској веранди у влажно праскозорје, милована само чежњом унинијском. Мрзим ту храну!
Понекад прелистам филм протеклих година уз капи црног зрневља... сморим се увек...
Да ли смо коначно, ја и моје ја, постали једно са леденицом коју чувам у фризу још од (давне) зиме 2005е?!
Волим да слушам вунене чарапе које ми причају бајке, док ми чај капље са образа, враћајући ме у време док сам возила бицикл по најлепшим врлетима облака. Сећам се... као да је јуче било...
Боксерска врећа од сличних кокица певала је обешена о мокре шпагете од масти, врумирана на 278С ужареног зеленог екрана.
Ђонови су гребали по ватреним зидовима искежених језика, ледених светлосних година у мрежастом раму апстрактне баре...
мува се смејала... смејала... и смејала...заробљеној води у стакленом двору, и сетно пијаној ципели без пертли, поцепаног језика који је млео у стилу Дон Кихотових ветрењача, увек кишних.
Ноте су освежавале ваздух сваки пут када их цвет помирише својим радосним знацима љубавне чежње, спирајући блатњаве трагове мрачних сећања, са челичне паучине заробљеног мозга...
Још један дан је почео мраком...
Огњена
Из папирних флаша цурео је наранџасти зид у намери да неког кинески мучи, кап по кап.
Е!!!
Најјаче је што зрнца од песка, држећи се за руке, играју есперанто коло цичећи гласно, наизглед радосно, док се презнојавах тражећи опроштај од зидова, решена да ускликнем неочекивано "живела ја"! сваког тренутка...
Иначе...
У башти узгајам себе саму, и неретко се заливам етанолом боје урина ~без пене, молим~, мезим мрвице туђег сећања, тамноплавичасте боје, на јулској веранди у влажно праскозорје, милована само чежњом унинијском. Мрзим ту храну!
Понекад прелистам филм протеклих година уз капи црног зрневља... сморим се увек...
Да ли смо коначно, ја и моје ја, постали једно са леденицом коју чувам у фризу још од (давне) зиме 2005е?!
Волим да слушам вунене чарапе које ми причају бајке, док ми чај капље са образа, враћајући ме у време док сам возила бицикл по најлепшим врлетима облака. Сећам се... као да је јуче било...
Боксерска врећа од сличних кокица певала је обешена о мокре шпагете од масти, врумирана на 278С ужареног зеленог екрана.
Ђонови су гребали по ватреним зидовима искежених језика, ледених светлосних година у мрежастом раму апстрактне баре...
мува се смејала... смејала... и смејала...заробљеној води у стакленом двору, и сетно пијаној ципели без пертли, поцепаног језика који је млео у стилу Дон Кихотових ветрењача, увек кишних.
Ноте су освежавале ваздух сваки пут када их цвет помирише својим радосним знацима љубавне чежње, спирајући блатњаве трагове мрачних сећања, са челичне паучине заробљеног мозга...
Још један дан је почео мраком...
Огњена
Нема коментара:
Постави коментар