Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић... Прикажи више струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.
По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .
А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .
Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?
АВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .
А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .
Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?
АВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
Нема коментара:
Постави коментар