субота, 28. децембар 2013.
петак, 29. новембар 2013.
Агим Чеку и Сава Јањић – тајна изашла на видело
Агим Чеку и Сава Јањић – тајна изашла на видело
Мост, 23.9.2013. Јутрос је потпуно завршен мост на Дечанској Бистрици и дјечак Никола Даниловић био први који је прешао преко њега до извора минералне воде. Никола потиче из старе породице Даниловића из Лоћана, села поред Дечана. Њихова је кућа била најстарија сачувана на подручју Косова и Метохије и проглашена за културно добро од изузетног значаја, али је у рату срушена. Никола је јуче дошао у манастир са Владиком Теодосијем, а данас су продужили за Призрен.
Читајући ову срцепарајућу причу и гледајући дечака како замишљено трчкара по мостићу, ко да се не заплаче, ко да не буде ганут? Дечак је дошао у свој родни крај и ту су га сачекали монаси препуни љубави. Он сада иде да види свој дом, који је тако стар. Дошао је са владиком који разуме децу, говори њихов језик, готово да би се могао назвати другом мајком. Дечак и монашки мост. Колико емоција, каква мелодрама!
И све то би била једна сладуњава причица за теткице и стрине попут мексичких серија да директор инфо службе манастира Дечани није некако успут обавестио гануте читаоце да је мостић направила инжињерија некаквих радних организација “КФОР” и “КСФ”. Тек ће се упућенији сетити да је то “КСФ” у преводу нерасформирани део злогласне терористичке организације УЧК или ОВК, која је можда раније том истом малом Николи протерала сву родбину из Дечана, побила све што јој је пало под руку, тако да се нико већ 14 година од Даниловића није ни усудио да помисли да се врати да живи у свом родном крају.
Мали Никола пред извором над којим су терористи нешто раније провокантно написали “УЧК”.
КСФ је скраћеница за (Kosovo Security Force) или Косовских Безбедносних Снага, некакве “војске Косова” у покушају. Да су они градили мостић, администратор странице манастир Високи Дечани, стидљиво наводи у једном од својих коментара, као информацију на констатације многих који су овако коментарисали:
Zorica Brolle: -E SVAKA CAST GRADITELJI I SVIM UCESNICIMA….cestitke i svake pohvale!
Veljko Komatović: -Hvala Bogu,i svima onima koji su ucinili ovako nesto !!!!
Администратор Фб странице манастира Високи Дечани: -Мост су направили КФОР и КСФ, тј. њихова инжињерија.
Агим Чеку је рођен је у селу Чушка код Пећи, 29.X.1966. Постављен је за премијера Косова од 2006. до 2008. Бивши је заповедник Косовског заштитног корпуса и Ослободилачке војске Косова (ОВК или УЧК). Каријеру је започео у ЈНА, да би након две године на Војној академији у Београду и две године у војној школи у Задру постао наставник у Школи резервних официра. ЈНА је напустио 1990. године, а годину дана касније се прикључио Збору народне гарде, који ће касније постати Хрватска војска. Почетком 1990-их учествовао је у рату на простору Хрватске, а 1993. је рањен у Операције Медачки џеп.
Почетком избијања оружаних сукоба на Косову, напушта Хрватску и прикључује се редовима ОВК. У мају 1999. постаје заповедник ОВК, а након доласка снага НАТО-а на Косово постаје заповедник преструктурираног ОВК у “Косовски заштитни корпус”. Српске власти су Чекуа оптужиле за низ тешких злочина почињених за време сукоба на Косову и за њим расписале међународну потерницу, на основу чега је два пута био хапшен-први пут у Љубљани, други пут у Будимпешти.
Издајници или прагматичари
Од Вулина преко Оливера Ивановића, Вучића, Дачића, па све до Саве Јањића и патријарха Иринеја – сви они своју сарадњу са окупаторским снагама, а понекад и сервилност њима, оправдавају некаквом реал-политиком “дај шта даш”. Колико је такав однос према окупатору природан? Јесу ли ови људи сурови прагматици или јефтине марионете и капои? Постоји ли црвена линија испод које они не желе и не могу да иду или су спремни да са ђаволом потпишу сваки савез и сваки уговор?Ова многа питања добијају јасан одговор ако посматрамо аморалног “архимандрита” Саву Јањића. Овај човек који редовно ординира и попује на сајту “Живе речи утехе” и по друштвеним мрежама на интернету својим квази духовним саветима и својом снобовским бављењем светским трендовима у култури, нема никаквих кочница прихватајући све што му се нуди од окупационе управе на Косову и Метохији. Са друге стране суров је према представницима свога народа који не мисле као он. Иницијатор је ломљења ноге архимандриту Симеону у манастиру Дечани и исценирања чувене “туче монаха пред камерама” испред манастира Грачаница. Није ли у преводу његово бављење једнако бављењу једног обичног капоа у логору?
Од Вулина преко Оливера Ивановића, Вучића, Дачића, па све до Саве Јањића и патријарха Иринеја – сви они своју сарадњу са окупаторским снагама, а понекад и сервилност њима, оправдавају некаквом реал-политиком “дај шта даш”. Колико је такав однос према окупатору природан? Јесу ли ови људи сурови прагматици или јефтине марионете и капои? Постоји ли црвена линија испод које они не желе и не могу да иду или су спремни да са ђаволом потпишу сваки савез и сваки уговор?Ова многа питања добијају јасан одговор ако посматрамо аморалног “архимандрита” Саву Јањића. Овај човек који редовно ординира и попује на сајту “Живе речи утехе” и по друштвеним мрежама на интернету својим квази духовним саветима и својом снобовским бављењем светским трендовима у култури, нема никаквих кочница прихватајући све што му се нуди од окупационе управе на Косову и Метохији. Са друге стране суров је према представницима свога народа који не мисле као он. Иницијатор је ломљења ноге архимандриту Симеону у манастиру Дечани и исценирања чувене “туче монаха пред камерама” испред манастира Грачаница. Није ли у преводу његово бављење једнако бављењу једног обичног капоа у логору?
Јер,
“Капо је логораш који од управе казненог, концентрационог или сличног логора добија право да учествује у команди над осталим логорашима. Капо долази од италијанске речи капо што у буквалном преводу на српски значи глава. Значење речи овде је главни над осталим логорашима. Бити Капо значи бити доушник, малтретирати, пребијати, кажњавати друге логораше, заробљенике, кажњенике… Понашање Капоа према другим затвореницима је углавном патолошко, а управа логора па били то нацисти, стаљинисти или слични, бира управо такве особе. За своје „заслуге“ Капо има нешто бољи третман у односу на остале логораше,”
по наводима Википедије, а Сава Јањић управо и све чини ради свога нешто бољег положаја, ради седења у салону са познатим политичарима и новинарима, ради боље котираног положаја манастира Дечани у круговима глобалиста.
Положај Срба на КиМ. је све гори. Ако су некад били убијани и коришћени за вађење органа, сада остаци остататака Срба служе за промовисање нацистичке “државе” Косово, за учествовање у морбидном пројекту НАТО пакта и шиптарских нациста. Тиме Срби КиМ. добровољно пљују на своје претке који су се против таквих држава и сваког облика тоталитаризма борили. Има већ велики број случајева да је отац погинуо за Крст часни и слободу златну, а ћерка или син седе у шиптарској нацистичкој скупштини за шаку девиза и масне обланде климајући главом и гласајући за сваки предлог који им нацисти потуре. То је покољ какав ниједно покољење Срба није видело, морална пустош и нискост невиђена. Прагматизам би био када би својим личним понижењем спашавали туђе животе као што је то чинио Милан Недић. Ово што чини Сава Јањић и читава црквена и политичка врхушка није прагматизам, већ морални разврат и поистовећење са злочинцима. После Другог светског рата, партизани су венчавали ћерке својих жртава за комунисте. Управо се то дешава, данас, на Косову и Метохији. Брак између албанских нациста и српских камелеона је у циљу стварања нове безличне и бескарактерне масе која се не разликује ниучему осим у пореклу.
А, ево и потпуне вести са сајта тзв. “Министарства за снаге безбедности Р. Косово”
(Приштина, 24. септембар, 2013 – КБС свечано отворио мост у манастиру Дечани
Косовске Безбедоносне Снаге (КБС), тј. њен Батаљон Инжињерије (БИ) Бригаде за Операцију и Подршку (ОПБ) је завршио конструкционе послове монтаже моста у Дечанима у близини манастира Дечани. КБС је био ангажован у овом пројекту по молби манастира Дечани. Батаљон Инжињерије у сарадњи са КФОР-ом (шведски, италијански, дански и француски контигенти) је би ангажован у овом пројекту почевши од 2. па све до 20. септембра ове године. Mинистар Агим Чеку и командант КБС генерал-мајор Kадри Kастрати су свечано отворили нови мост у Дечанима, прецизније, у близини манастира Дечани, пројекат који је за добро заједнице која живи у овој области, као и за све грађане који пролазе овим делом земље.
Сајт тзв “министарства за безбедоносне снаге” и њеног шефа, ратног злочинца Агима Чекуа. Ратни злочинац Чеку и домаћи капо Јањић секу врпцу.
На церемонији инаугурациије моста у Дечанима, осим министра за КБС и команданта КБС били су присутни заменица министра, Jасмина Васић, командант Оперативне Бригаде Подршке, пуковник Иљаз Дергути, командант НАТО тима, бригадни генерал, Норберт Вагнер, председник манастира Дечани, Сава Јањић, други представници манастира Дечани, као и други представници КБС-а, КФОР-а, и општине Дечани.
Овом приликом, министар КБС, Агим Чеку је изјавио да је пресрећан због завршетка овог пројекта који има велико значење за тамошњу заједницу и казао да је радостан што је КБС показао високи професионализам у односу на техничке захтеве извршавајући инжињеријски овај пројекат. На крају, министар Чеку је захвалио заједници и КФОР-у на учешћу и искреној сарадњи.
Такође, командант Косовских Безбедоносних Снага, ген. Kадри Kастрати је честитао члановима Инжињеријског Батаљона за успешну реализацију пројекта конструкције моста, и ово учешће показује да све заједнице имају користи од сјајно извршеног посла.
Председник (Маyor) манастира Дечани, Сава Јањић са стране Цркве је захвалио министру Чекуу и КБС-у за изванредно обављен посао и за “добре односе са мојом заједницом” и захвалио је КФОР-у за учешће у реализацији овог пројекта.
Пројекат конструкције моста је извршен од Инжињерског Батаљона КБС по захтеву општине Дечана и локалне заједнице због тешкоћа и немогућности слободног кретања на реци Белом Дриму, јер је стари мост био дотрајао.
Нови мост који је конструисан од стране КБС јаким материјалом у дужини од 38 метара и са ширином од 1.5 метра. Пројекат је урађен за само 15 дана.)
Овај чланак је објављен на страници тзв. министарства које би требало да се по замисли сепаратиста временом претвори у војно министарство. Није преведено на српски, већ само на албански и енглески иако је сајт тројезичан. Разлози за тако нешто могу се разумети, ако погледамо фотографије са догађаја. Ни на једној нема неког локалног Србина, или бар неког Србина са стране. Очигледно да камелеонски настројен јеромонах Сава сматра да није време да се овакве информације деле са сународницима.
Погледајте, такође: Генетски модификована црква
Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”
недеља, 17. новембар 2013.
Новинар портала новинар.де приведен од стране косовске полиције!
У
право смо телефоном разговарали са нашим дописником Иваном Максимовићем кога је Косовска полиција око 13:00 часова зауставила и заједно са супругом привела на информативни разговор у станицу КПС у Косовској Митровици. Како портал новинар.де сазнаје колега Максимовић је приведен по пријави, за сада непознатог лица.редакција новинар.де портала 15:20; 17.11.2013
***
Садржина полицијске пријаве такође није позната и до сада није саопштена нашем новинару Ивану Максимовићу. Косовкса полиција је по речима Ивана Максимовића била коректна и није била насилна. Тренутно се Иван са супругом још увек налази у просторијама КПС-а.
Молимо и очекујемо од удружења новинара, УНС и НУНС као и од осталих медија и независних Невладиних организација да се огласе и јавно заштите слободно кретање и рад независних новинара на територији Косова и Метохије. Зар летак о бојкоту избора може да буде разлог да се ограничава, а онда приводе на инфорамтиви разговор грађани Србије, на територији Косова и Метохије, посебно ако се зна да су они новинари.
Иван Максимовић је наш стални дописник из Косовке Митровице који је поред многих видео записа са КиМ-а аутор и документарног филма “БОЈКОТ НАРОДА” који је за кратко време погледало скоро 10 хиљада људи.
И име редакције се захваљујемо свима који су већ помогли или понудили помоћ у очувању професионалног и грађанског интегритета колеге Максимовића и његове супруге.
редакција новинар.де, 15:20
С.Марјановић, уредник
Наш новинар Иван Максимовић је са супругом пуштен на слободу после вишечасовног задржавања у просторијама полиције. Извор близак косовској полицији каже да је колега Максимовић прво био оптужен за кривично дело ометања “изборног процеса” за шта је по њиховом закону запрећена казна затвора до од 1 до 3 године. На залагање адвоката по службеној дужности, јавни тужиоц је не само одустао од оптужнице већ и од узимања полицијске изјаве.***
***
Пошто више није постојао никакав основ за даље задржавање нити покретање процеса, новинар и његова супруга су пуштени, и враћене су им све привремено одузете ствари. Дужност нам је да кажемо да није било никакве пресије и да је све је протекло у поштовању полицијске процедура, сем што ни сада није јасно зашто је Иван Максимовић са супрогом уопште и хапшен.
Цела акција хапшења може да оквалификује као застрашивање новинара, што само говори о степену демократије који се спроводи на Косову и Метохији.
С.Марјановић
23:00, 17.11.2013
субота, 16. новембар 2013.
петак, 15. новембар 2013.
четвртак, 14. новембар 2013.
субота, 9. новембар 2013.
Sasvim licno - Vladika Artemije
http://www.youtube.com/v/ZXjlYF9Nqvs?autohide=1&version=3&attribution_tag=UtT47ka714OIHCUJf4MrLQ&feature=share&autoplay=1&autohide=1&showinfo=1
среда, 9. октобар 2013.
четвртак, 12. септембар 2013.
О ОГОВАРАЊУ
Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
ЛЕСТВИЦА
Поука X
О ОГОВАРАЊУ
(845) Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.
Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.
Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.
Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...
Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. (848) И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.
Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: "Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.
Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити(Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.
Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.
Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.
Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.
Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.
Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).
Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и(849) само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).
Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.
Степеница десета. Ко ју је савладао, постао је делатељ љубави или плача.
среда, 11. септембар 2013.
АЛАРМАНТНО !!!
ДИГИТАЛНИ АНЂЕО ПАО, ЉУДСКЕ ДУШЕ СУ ПЛАВИЧАСТЕ БОЈЕ
Видео продукција “Православног Центра”
Чувајте се да вас ко не превари. (Матеј 24,4)
Овим речима почиње популарни филм са анонимним благословом «Дигитални анђео». О томе какве су идеје филма и последице по психу људи и по њихов духовни живот требало би учинити озбиљну анализу којом се овом приликом нећемо бавити. Нашу пажњу су привукле последње изјаве анонимног аутора филма који себе сматра«изабраним Христовим војником». Овај човек себе назива “Православним Центром” и бави се мисионарством преко Фејсбука и прављењем видео клипова на ју-тјубу. Своје духовне водиче види у покојном архимандриту Тадеју Витовничком, монаху Николају (Микићу) из Манастира св. Петке код Параћина и оцу Јоилу из Ћириловца. Упозорење «Чувајте се да вас ко не превари.» важи и за искушења с десна, те је због тога и настао овај текст.
Чувајмо се представа лажних и осећања срца која проистичу из њих. Из таквих лажних убеђења и осећања настаје такозвана “прелест” или самообмана, која има безбројне видове лажних мисли и осећања, разнолике по степену и врсти, које је човек прихватио као истините. –Свети Игњатије Брјанчанинов.
Међу последњим објавама (чудима) која се често јављају овом господину и њему блиским људима, тзв. „Православни центар“ је објавио о „чуду“ појаве лика оца Тадеја:
«Чудо – појава Оца Тадеја.
Ово је истинит и чудан догађај са доказом фотографије у прилогу.
Један брат у Христу једном приликом у лифту је осетио велику благодат и радост изненада када је изашао из стана, имао је баш тада уз себе (не случајно) фото апарат и осетио је да треба да направи фотографију у том моменту, погледавши касније насталу
фотографију приметио је чудан зеленкасти облик људског – монашког изгледа и нижег раста са своје десне стране у одразу огледала. Није био сигуран шта је у питању јер на фотографији нема јасан и потпун изглед и ако је осећао велику радост и спокој у том тренутку није желео да претпоставља о чему се ради и бринуо је да није прелест.
фотографију приметио је чудан зеленкасти облик људског – монашког изгледа и нижег раста са своје десне стране у одразу огледала. Није био сигуран шта је у питању јер на фотографији нема јасан и потпун изглед и ако је осећао велику радост и спокој у том тренутку није желео да претпоставља о чему се ради и бринуо је да није прелест.
Питавши једног старог и мудрог архимандрита о чему се ради није добио одговор већ само да Бог зна, тек неколико година касније му је старац открио, у лифту је поред тог брата фотографисан Отац Тадеј.
То се догодило 2009. године.
Слава Господу и Његовом Светом Оцу Тадеју.
(фотографија Оца Тадеја – зеленкаста појава са десне стране рамена).“
Међутим, гледајући фотографију, може се лако доћи доћи до закључка да је господин „Православни Центар“ распалио своју уобразиљу, и помоћу некаквих сенки и обриса формирао у својој глави лик оца Тадеја.
О томе да се треба бити опрезан приликом прихватања неког виђења за истинито, јер се понекад и демони јављају као светли анђели (2. Кор, 14), православно Предање даје честа упозорења. О опрезности приликом „виђења“ су писали многи светитељи. Ипак, после година атеизма и систематског рушења Цркве на простору наше земље, очигледно је да, услед негативних утицаја, и осим искушења са лева од стране модернизма, екуменизма и равнодушности према истинама вере, постоји и искушење са десна од стране ревнитељства не по Богу, већ по људском уображеном разуму.
На ју-тјуб каналу постоји опис како се жени лидера овог центра јављао свети Димитрије висине пет метара, а св. Игњатије Брјанчанинов наводи у својим делима случај неког прелашћеног чиновника који је стално имао виђења – он је непрекидно при молитви видео светлост која долази од икона, осећао миомирис, у устима осећао неуобичајену сладост, и тако даље. Монах, који је разговарао са чиновником, упитао га је: “Да ли вам је долазила мисао да се убијете?” – “Свакако”…
О томе да светитељи нису лакомислено веровали виђењима говори се и у житију св. Амфилохија Иконијског који је читав живот провео у монаштву и монашком подвигу.У зрелим годинама, после 40 година монашког подвига, «њему се ноћу јавио анђео, и рекао: “Амфилохије! Иди у град и напасај духовне овце.” Амфилохије је пребивао у пажњи над собом и није се осврнуо на ту наредбу анђела.» (Житија Светих, св. Јустин Ћелијски). Тек после упорног јављања анђела и треће ноћи и славословља«које је неиздрживо за одбачене духове» (Житије) Амфилохије је поведен од анђела за руку да би на чудесан начин био рукоположен за епископа.
Каква духовност и какво учење стоји иза нашег новопеченог Фб духовника, «Православног Центра», говоре довољно неке његове изјаве:
«Душе су плавичасте боје а боја Духа Светога је зелена, Светитељи су у духовној димензији и апарати ухвате да кажемо само сенку тога, а не у пуноћи…»
«Електране су “бензинске станице” за нечастиве. Они се напајају и хране енергијом јер немају благодат од Господа директно као што су имали пре пада ( и ако и даље имају неке мрвице које опет злоупотребљавају), нешто им одговара као замена за то кроз ел. енергију и то користе,» каже овај «мисионар», у својем примитивном интерпретирању Православља. Ко онда треба да плаћа рачун за струју, питање је.
«Пас је једина животиња која је блиска човеку (у улози да растерује нечисту силу). Једина лаје и физички може да нападне нечастиве духове. Мачка се придружује нечастивој сили, а пас не. Пас никада не лаје у празно…»
У вези са сликама о. Тадеја:
“Пре пар дана су мироточиле независно и мале фотографијице и шириле предиван миомирис и осећај рајске радости у другој просторији.”
“Пре пар дана су мироточиле независно и мале фотографијице и шириле предиван миомирис и осећај рајске радости у другој просторији.”
Свети Игњатије Брјанчанинов, поводом примера чиновника, наводи да је «чиновник … видео светлост телесним очима: миомирис и сладост, које је осетио, такође су били чулни. Насупрот томе, виђење светих и њихова натприродна стања су потпуно духовна.»
«Миомирис и рајска радост у следећој соби» да ли су чулни или духовни? Ако се одслуша «виђење св. Димитрија о брачним односима» које је имала супруга «Православног Центра», тешко је не поставити паралелу са еротским виђењима римокатоличке «светитељке» Терезе Авилске.
Све у свему, «…чувајмо се представа лажних и осећања срца која проистичу из њих. Из таквих лажних убеђења и осећања настаје такозвана “прелест” или самообмана, која има безбројне видове лажних мисли и осећања, разнолике по степену и врсти, које је човек прихватио као истините» (св. Игњатије Брјанчанинов).
«Православни Центар» има своју публику на друштвеним мрежама и за своје видео радове. Нема сумње да је овај пројекат покренут из искрених побуда, али се сујета притајено залепила за ревност и дошло је до оваквог полома. За свој рад каже да има благослов СПЦ и Руске Цркве, и колико знамо, нико се није оградио од његових изјава.
«Ако било ко, покретан, по изразу светог Јована Лествичника, гордељивим усрђем, тражи да задобије пре времено сладост духовну или срдачно молитвено делање, или какав други духовни дар, који приличи природи обновљеној, тај неминовно пада у прелест…» -св. Игњатије Брјанчанинов.
Свет је у прелести и саосећа само са онима који се налазе у прелести. Служитеље истине он одбацује и мрзи. -Свети Игњатије Брјанчанинов
Занимљиво је да су «духовници» који су важили истовремено за велике борце против екуменизма и у својим проповедима стављали велики акценат на чуда, остали у послушности екуменистима и притајили своју анти-екуменистичку борбу после доласка на Трон светога Саве патријарха који је у јереси екуменизма. Како објаснити овај став и ово камелеонство? Један број таквих антиекумениста је био у Рашко-призренској епархији, те је, изгледа, користио свој конфоран положај антиекуменисте јер је и сам епископ који је управљао епархијом до 2010. био антиекумениста. Када је насилно постављен епископ Теодосије, узурпатор, њихова борба је утихнула. Иако су раније често говорили о последњим временима и одласку у пећине верних због зацарења Антихриста, коме су, изгледа, одредили датум доласка, сада су се примирили и своје ставове кориговали улево. Вероватно, и даље, захваљујући «виђењима», одређују супружницима ко ће с ким да се венча и воде своја духовна чеда гуру методама, а можда и даље говоре о жигу звери на хистерични начин као раније, иако послушно предају своју порезу глобализму.
«Православни Центар» не крије своју духовну везу са монахом Николајем из Манастира свете Петке код Параћина. Уосталом, слични ставови су очигледни:
Отац Николај: -Ко је примио чипове на личној карти или пасошу, на ватри да их спрже. Ко је ставио онај прст на онај ласер да га скенира ласерска техника тај ту кожу на врелу плотну на шпорету нека спржи, па ће нова кожа да му изађе. И тако ће да (…неразумљиво) Антихриста, бога лажног. Тако поручују Богом просвећени људи овога нашег времена…
«Православни Центар»: -Када се кажипрст стави на биометријски скенер испод коже остаје утиснут благим таласима у ткиво број 666 у облику круга са три круга изнутра који обликују тај број (шифра компјутера и број имена антихриста) зато старци саветују да се кажипрст стави на брикет кратко и да се то исповеди, а пре свега да се то не прима…
Отац Тадеј. Да ли је, заиста, о. Тадеј истог духа као тзв. његов следбеник “Православни Центар”? Многи познати духовници су имали тзв. следбенике, који су злоупотребљавали њихово име, а уводили идеје које не припадају самим духовницима. Тако су постојали тзв. следбеници св. Јована Кронштатског са којима он није имао ничега заједничког. Зар и многи екуменисти не злоупотребљавају име антиекуменисте св. Јустина Ћелијског, и не називају себе ученицима св. Јустина?
Отац Николај, практично, не познаје ниједну другу тему у духовном животу осим Антихриста и последњих времена. Чини се да има хистеричности у том схватању последњих времена. Духовни следбеници оваквог учења виде у свему опасну заверу и свуда прикривене знакове Антихриста. Заборавили су на Христа и баве се Антихристом. Има се утисак да се једва ишчекује долазак Антихриста. Једном приликом говорећи о Мамвријском дубу и о томе да ће се његове гране потпуно осушити пред долазак Антихриста, о. Николај је рекао: «Оне су се осушиле.» Ипак, људи који су посетили Јерусалим говоре да на том дубу још има зелених грана.
Чини се да овакав приступ дезавуише хришћане, и они се, уместо бављења својом душом и истинским проблемима одступништва који су присутни у СПЦ, баве неким стварима које не познају, већ о којима нагађају. Плашење жигом таквих, пре него што ико тражи да се одрекнемо Христа приликом добијања жига у личним картама више личи на прелест него на ревност по Богу. Отуда може да се схвате присутни благонаклони односи између новотарски и екуменистичке настројене јерархије и фантазерски настројених духовника и верника, иако међу екуменистима има оних који попут протестаната и не верују у било шта натприродно.
Поводом гласова и јављања, потребна је још већа опрезност: ту је демонска прелест ближа и штетнија. Многе од светих и искусних Отаца демони су обманули лукаво скривајући своју лаж и таму привидом истине и светла: тим пре могу данас бити обманути неискусни. Много времена и опита потребно је да би се ум и срце научили да разликују добро од зла, под каквом год маском да се крије зло. Зато су Свети Оци заповедали почетницима да не верују никаквим гласовима или јављањима, него да их одбацују и не примају, сматрајући да је смирење потребније од сваког гласа и појаве. Глас Христов је Јеванђеље; њега слушајмо и њему се повинујмо. -св. Игњатије Брјанчанинов
Прочитајте, такође: ДА БИСМО ГОВОРИЛИ О ВЕРИ, ПОТРЕБНО ЈЕ СХВАТИТИ САГОВОРНИКА
Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”
петак, 23. август 2013.
Владика Артемије беседи на монашењу у Леушићима 18.8.2013
http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=3-U_J1FssWc
четвртак, 22. август 2013.
понедељак, 19. август 2013.
Друга смрт – смрт вечна
За човека који има разум и осећања, бити одбачен од Бога, значи трпети геену... Неиздржива је геена и учење у њој; међутим, ако представиш и хиљаду геена, то све неће ништа значити у сравњњењу са несрећом лишавање вечне славе, бити одбачен од Христа и чути од Њега: „Никада вас нисам знао“ (Матеј 7:23) и оптужбе, да смо Га видели жедним и не напојили! Јер боље је подвргнути се безбројним ударима муња, него видети кротко Лице Господа, које се одвраћа од нас, и Његово јасно око, које не може да гледа на нас.
Лишавање блага причињава такву муку, такву муку и жалост, да ако и никаква казна не би оечкивала грешника, то ће само по себи јаче од геенских мука кидати и узмућивати наше душе...
Многи неразумни желе само да се избаве од геене, али ја сматрам много неподношљивијим, од геене, од наказања – не бити у слави; и онај, ко се лишио ње, мислим, да мора да плаче, не толико због мучења у геени, колико због лишавања Небеских блага, јер то је најжешћа казна.
Чувши о огњу, не мисли да ће то бити огањ налик на овдашњи: овај – шта захвати, сагорева и завршава се, а онај – кога једном ухвати, њега ће палити увек и никада неће престати, и зато се и назива неугасивим. Јер и грешници треба да се обуку у бесмрће – не у части, него ради непрестаног мучења.
А како је то ужасно, ум не може ни представити; само из доживљеног окушања безначајних несрећа, могуће је стећи мало схватање о тим великим мучењима.
Ако ко каже: како душа може претрпети мноштво мука, када ће при томе она осећати казну бесконачних мука? Такав човек празно мисли о томе, што бива и овде: како су често многи дуго и тешко боовали. Ако су они и скончали, то није зато што се душа потпуно уништена, већ зато што је тело престало да служи, тако да није престало, душа не и престала да се мучи.
И тако, када душа добије нетрулежно тело, тада ништа неће сметати да се мучење продужи бесконачно... Зато нећемо мислити да изузетност мучења може да уништи нашу душу, јер у оно време и тело неће осећати то уништење, већ ће заједно са душом да се мучи вечно и другога краја ће бити.
Када одемо тамо, то макар пројавили и највеће покајање, никакву већ користи нећемо добити, и колико год будем шкргутали зубима, колико год будемо ридали и молили по хиљаду пута, нико ни крајем прста неће да да кап, нама, обузетим огњем.
Напротив, слушаћемо исто оно, што и богаташ из Јеванђеља: „међу нама и вама је постављена велика пропаст“ (Лука 16:26). Шкргутаћемо зубима од страдања и неиздрживих мука, али нико неће помоћи. Стењаћемо, када пламен крене јако да нас пали, али нећемо видети никога, осим, заједно са нама мучећих и осим велике празнине. Шта рећи о тим ужасима, које ће мрак наводити на наше душе?
Свети Јован Златоусти
Бесмртне су и душе нечастивих, за које би било боље, да нису нетрулежне, зато што ће се мучити у огњу неугасивом и неће умирати, неће бити краја њиховој несрећи.
Свети Климент Римски
Шта означава плач и ридање, ако не највећу жалост због грехова? Тада ћемо почети да негодујемо на саме себе, да се кајемо, да шкргућемо зубима... када покајања већ неће бити.
Свети Антоније Велики
Они, који су чинили зло, васкрснуће на поругу и стид, да б у самима себи видели гнусобу и печате учињених грехова. И може бити, страшније од таме, и вечног огња, тај стид са којим ће бити овековечени грешници, непрестано имајући пред очима својим трагове греха, учињеог у телу, слично некој неизбрисивој боји, која увек остаје у памђењу њихове душе.
Грешници ће бити предани вечном огњу, не оном, какав ми знамо, већ оном, који је познат само Богу.
Свети Јован Дамаскин
Пакао и паклене муке свако представља онако, како жели, али какве су оне – нико одређено не зна.
Свети Симеон Нови Богослов
О, како је страшан тај огањ, кога се боји и сам сатана! Ако је за демоне страшан геенски бездан, тим више она мора људе доводити у трепет. Ако је и овде стршна казна огњем, на коју бива осуђен човек, несравњено је страшнија та казна, које следује у геени огњеној. Демони се не боје овдашњег огња, као што се и ми не бојимо огња, нацртаног на слици, а од геенског огња трепте.
Овај огањ пали само телесне ствари, а онај пали и мучи бестелесне духове. Овај огањ при недостатку ствари за потпалу гаси се, а геенски никада се не гаси, по сведочанству Самог Господа: „црв њихов не умире и огањ се не гаси“ (Мк. 9:46). Овдашњи огањ, када гори, светли, а пламен оног огња, када гори, само пали, али никако не осветљава спољашњу таму.
А ако би и некако и осветлио, то би било само за већи страх и трепет осуђених – због тога, што би видели лица мучећих грешника, са којима су у овом животу заједно гневили Господа. Овдашњи огањ, захватајући човека, баченог у огањ, одмах умртвљава и у један мах пали и претвара у пепео. А онај, геенски огањ, пали али не умртвљава: грешници бачени у геенски огањ, не умиру, већ су паљени и мучени вечно. И ако је горети један трнутак – мучење велико и неиздрживо, помислимо, како ће ужаснобити мучење оних, који ће горети и неће изгорети у бесконачне векове.
Свети Димитрије Ростовски
Прича о богаташу и Лазару показује, да они, који нису живели како треба, покајати, али већ неће имати могућности да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивиши се, да на земљи има много који не желе да виде, слично њима, желеће да неко буде послан њима из мртвих ради уверења, да живети и схватати ствари треба само по упутству Откровења Господњег. Али и то ће им бити отказано, јер је Откровење за људе који желе да знају истину само довољно, а за оне који не желе и не љубе истину, неће бити убедљиво и само васкрсење некога из мртвих. (Лука 16:19-31).
Осећања тог богаташа из приче, наравно, осећају сви, који се налазе тамо. И последично, по тамошњем убеђењу, које ће бити и убеђење свих нас, јединствено руководство за нас на путу живота јесте Откровење Божије. Али тамо је већ такво убеђење за многе закаснело; овде би се оно боље примило, да није код свих.
Верујмо у крајњој мери, сведочанству тамошњих, преносећи себе у то стање. Они који пребивају у мукама неће почети да лажу; жалећи нас, они желе, да се отворе наше очи, да и ми не би дошли на место њиховог мучења. О том предмету је немогуће тако говорити, као што говоримо о тренутним пословима: вероватно ће некако проћи. Не, то неће проћи некако. Неопходно се треба темељно уверити, да не би допали у место где је богаташ.
Страсти – то нису некакве лаке помисли или жеље, које се јављају и потом ишчезавају, не остављајући трагове; то је снажно стремљење, унутрашње расположење порочног срца. Оне дубоко улазе у природу душе и дугом влашћу над нама и навиком њиховог задовољавања до таквог степена се срођују са нама, да на крају чине као део њене природе. Њих нећеш избацити тако лако, како се лако избацује смеће или мете прашина. Али као што оне нису природне нашој души, већ по грехољубљу нашем улазе у њу, тако ће и посамој навици те своје неприродности, оне мучити и палити душу.
Ово је исто тако, као када би узео отров. Пакао пали и кида тело, зато што је противан његовом устројству; или када би неко ставио змију у себе и она би, остајући у животу, гризла његову унутрашњост. Тако ће и страсти, попут отрова и змије, примљење унутра, гристи и кидати душу. И души би било драго да их избаци из себе, али не може, јер су се оне сродиле, срасле са њом, а спасавајућих средстава исцељења, која се овде дају у Светој Цркви у Покајању и Исповести, тада неће бити. Али и мучење и кидање је постојано и неиздрживо, носећи унутар се адски огањ, вечно палећи и никада негасећи.
Употребимо још једно поређење. У врстама мучења постојала су и таква: нахранити некога сољу, затворити га и не дати му воду. Какво кидање и муке је осећао тај несрећник! Али ко га пали и мучи? Извана – нико. Он у самом себи носи жељу која мучи; нечим да утоли жеђ, жеђ га и мучи. Тако и са стрстима: то је та унутрашња жеђ, паљење, жеља грехољубиве душе. Ако им удовољиш – они ће умукнути на неко време, а потом опет, са још већом силом захтевају за себе удовољење и не дају покоја, док се не задовоље поново. На овом свету се оне нечим и задовољавају, јер су сви предмети страсти – предмети земаљски.
Саме те страсти остају у души и захтеваће себи задовољење, а како нечим буду задовољене, то ће жеђ бити све јача и мучећа. И што ће више живети душа, то ће се све силније мучити и кидати незадовољеним страстима. Непрекинута мука ће све више и више расти и неће бити краја том расту и насиљу.
Ево и пакла! Завист – црв, гнев и јарост – огањ, мржња – шкргут зуба, похота – тама најкрајња. Овај пакао почиње још овде, јер ко се од страсних људи наслађује покојем? Само, страсти сву своју мучећу силу за душу, не испољавају овде: тело и заједнички живот одводе њихове ударе, а тамо тога неће бити. Оне ће са свом јарошћу тада напасти на душу.
„На крају, у том телу – говори Авва Доротеј – душа добија олакшање од својих страсти и неку утеху: човек једе, пије, спава, говори, иде ка својим вољеним друговима, а када душа изађе из тела, она остаје сама са својим страстима и зато се увек мучи њима. Како страдајући од грознице страда од унутрашњег огња, тако ће се и страсна душа увек мучити, јадна, својом злом навиком. Зато – закључује преподобни – ја вам и говорим увек: старајте се да негујете у себи добра расположења, да би их нашли тамо, јер оно што човек има овде, то ће изаћи са њим онда и то ће имати тамо.“
Свети Теофан Затворник
Ако овде зла савест тако мучи човека, да он бира боље да умре, него да живи, како ће се онда мучити на Будућем Веку осуђених, када ће им бити представљено сви, њихови учињени греси и гнев Божији, и вечно очајање? Од тога ће жечети да умру, али никада неће умрети. То и јесте друга смрт, вечна смрт!
Боље је овде трпети сваку несрећу, боље од неке најтеже болести страдати цео живот, боље бити седети закован у смрдљивој тамници цео век, добијати батине и ране, у све дане умирати, у огњу горети, када је то могуће, боље, на крају, све несреће, колико их може бити на свету, сабране уједно, са благодарењем трпети, када је вољи Божијој то угодно, него се лишити блаженства и упасти у несрећну вечност. Јер овде, какво год би се десило страдање, оно има некакву утеху и завршава се смрћу, а тамо је љуто страдање, страдање без икакве утехе, страдање не речју, већ и умом несхватљиво, које ће увек бити, али се никада неће завршити.
Веруј несумњиво и тврдо, да ће бити вечна мука за грешнике, који се не кају истинито и који немају срдачну веру у Христа. Утврди се у томе, и чим видиш огањ у пећи, тако умним оком погледај на вечни огањ и тада ћеш осетити све ново у свом срцу.
Тада ће се истинско покајање, уздисање и молитва родити унутар тебе; тада нећеш много говорити, већ ћеш почети увек да пазиш на себе и често падати пред Богом у смирењу и скрушености, говорећи из дубине срца: „Господи помилуј. Господе помози. Господе, избави ме, ради Имена Твога!“
Свети Тихон Задонски
Пријавите се на:
Постови (Atom)