O Браку:

O Браку:
Циљ брака је љубав. Љубав је човеку дата да би се, кроз однос према вољеној особи, васпитавали за љубав према Богу.
Љубав подразумева жртву,ако тога нема, распашће се заједница.
У Јеванђељској причи о свадби у Кани Галилејској,која се и чита током венчања,Исус Христос први пут открива себе, открива да није обичан човек.
Дакле на свадби се први пут открива људима и твори своје прво чудо,тиме показује који значај придаје браку.
Он ту претвара воду у вино.
Вода је симбол пролазног, променљивог,а вино трајног вечног. То је уједно и мисија брака.
Брак је Света тајна,али је данас постао све друго осим свете тајне. Постао је економска заједница и подела улога и послова и изгубила се светиња, лако се у њу улази а још лакше излази.
Не доживљава се више као тајна у коме двоје постају Једно, једно тело. Без обзира колико људи могу бити различити интелектуалних, социјалних и пхихолошких миљеа, без обзира на те разлике они бивају спојени љубављу.
У причи о свадби у Кани Галилејској се види да љубав која је спојила двоје младих није потекла из њих самих, она је дар Божји. Благодат коју им Бог даје како и због њихових мноштво разлика које их раздвајају да би имали помоћ и благодат без које би се та заједница распала. Љубав у браку не бих требала никада да се заврши. Она ће и у вечности да се разраста из љубави у љубав,из радости у радост,и све у бескрај.
Брак је Бог створио из истих разлога из којих постоји и Црква,не да постоји неуралистички сплет односа између људи, већ да би се створио сплет односа између мушкарца и жене који прелази смрт а смрт се прелази заједницом са Христом тј љубављу према Христом двоје у браку. Помоћу које онда они и воле један другог и одржавају своју брачну заједницу.
Брак не значи да се они херметички затворе у кућу,већ нуди могућност да постанемо црквена бића у правом смислу те речи.
То није хуманистична љубав у којој неко ужива у своме милосрђу,негујући тиме своју гордост,већ да би двоје у свакодневном општењу имали могућност да се реално одричу себе,своје воље. То је везано за наше постојање у Цркви. Да би смо се уподобили Богу и саобразили се Његовој вољи, потребно је да се одрекнемо себе, одрећи се своје воље и не уздати се у своје моћи и своје потенцијале.
Брак нам даје ту могућност да сваког дана имамо прилику да у разним питањима где се не слажемо- праштамо, молимо за опроштај, афирмишемо другу особу,а то је својеврстан крст, жртва, стално самопреиспитивање јер смо увек у искушењу да своју вољу наметнемо оном другом.
Апостол Павле каже: муж треба да воли жену као самога себе тј као што Христос воли Цркву,а жена треба да се боји мужа. То није буквално страх,већ да она буде у сталном трепету пред љубављу свога мужа,да га не повреди. Брак нам даје могућност за самопревазилажење себе и остваривање кроз заједницу.
УБраку човек може да постане биће љубави и да затим са свим људима доживљава љубав и са свима буде у заједници. Тиме и његова деца постају у Христу чланови Цркве и делови те заједнице.
Центар размишљања двоје супружника треба да буде Света Литургија и као садашње стање и као перспектива вечности. Ако ми ставимо себе у контекст Литургије, моћи ћемо добро да проценимо своје снаге и спроведемо у дело све.