НАИЗГЛЕД ЧУДНА СМРТ ДЕКИЦЕ КОЈИ ЈЕ ПРОДАВАО КАФУ

О...
Тако сам стар и сед... 
А слушао сам и Луја Армстронга, живећи туђи црно бели живот.
И опет се питам, од куд ја у продавници кафе, са дивним прозорима који ме гледају жутим погледом, док ипак остајем равнодушан?!
-Шта да радим данас?
-Ћути, добро је! Барем се још увек сећам како се пише живот.
Нису мисли нека стара, одрпана крпа па да могу да заврше у контејнеру, онда када нам више нису потребне јер су давно убуђале почеле да гњиле.
О, Боже!, како смело судимо другима, а на путу до ТВОГ ВЕЧНОГ СУДА КОЈИ ЈЕ ЈЕДИНИ ПРАВИ...
Тмуран сам... Прешло ми у навику...

Мој ослепели друг из батаљона, волео је да ме редовно подсећа да су чудни путеви Господњи и увек на нашу корист...
А какв би ми живот био да се зовем Лазар?!

Тај друг од после рата, Танасије и ја, волели смо да исмевамо пруге на дединој мајци, јер сам се безумно плашио да ће ме исте ујести, док сам и сам, већ помало традиционално, у тренутцима страха , гризао неки комад нечега.

Имали смо и другарицу која га није волела.
Верујем, само зато јер је у његовим особинама проналазила себе и то јој се није свиђало... Имала је сијамске близанце са три мозга у глави, па је сходно томе све видела и разумела уврнуто... Некада, од нервозе коју ми је изазивала, нисам могао да остављам коментаре у песку...

Кроз наш крај, волела су да шетају смешна стопала тражећи коврџе...
А ја сам тако волео да плешем са шареним птицама у својој глави и ван ње...

Танасије се увек питао на глас, "тебе и Канта да ставе на кантар, зна се који би тег претеко"...

Чудим свом размишљању у овим моментима и питам се да ли ћемо се срести на истом месту...
Ево... дошли су да ме одведу...
Где ли ћу завршити?!
Боље да отпочнем са молитвом...