Бави се искључиво и са свом савесношћу покајном молитвом; труди се да молитвом принесеш покајање: уверићеш се у успех подвига, када у себи осетиш сиромаштво духа, умиљење, плач. Такво напредовање у молитви желим и себи и теби. Достизање натприродних благодатних стања увек је било реткост. Пимен Велики, монах египатског Скита, који је познат по изузетном напретку својих монаха, који је живео у 5. веку, када је нарочито процветало монаштво, говорио је: "О савршеном говоре многи међу нама, а савршенство су заиста достигли један или двојица." Свети Јован Лествичник, аскетски писац из 6. века, сведочи да се у његово време веома смањио број сасуда божанске благодати у односу на претходно време, а узрок томе свети види у измењености духа људског друштва, које је изгубило простоту и заразило се лукавством. Свети Григорије Синаит, писац 14. века, одлучио се да каже да у његово време уопште нема благодатних мужева, толико су ретки постали; као узрок томе, Синаит указује на необично развијање порока, које произилази од саблазни које су се умножиле.
Тим пре, у наше време делатељ молитве мора бити у највећем опрезу. Ми немамо богонадахнуте учитеље! Целомудреност, простота, јеванђелска љубав, удаљили су се са лица земље. Саблазни и пороци су се бесконачно умножили! Свет је обузет развратом! Над људским друштвом господари, као пуновласни тиранин, грешна љубав у разноразним облицима! Довољно је, и више него довољно, ако се удостојимо да Богу принесемо једино дело које је суштински потребно за наше спасење: покајање.
Бриге и страсти, које непрекидно одвлаче мисли ка себи, узрок су расејаности при молитви; гордост је узрок огорчености срца; гнев и злопамћење, који се заснивају на гордости, узрок су узнемирености срца. Послушање је основни узрок који уништава расејаност, због које је молитва бесплодна; оно је узрок смирења, смирење уништава огорченост, због ког је молитва мртва; истерује узнемиреност, због које је молитве непотребна, срце помазује умиљењем, због ког молитва оживљује, добија крила, узлеће Богу. Према томе: послушање не делује само против расејаности, него и срце чува од огорчености и узнемирености, одржава га непрестано кротким, благим, непрестано способним за умиљење, непрестано спремним да се излије пред Богом у молитви и плачу, који су толико искрени да се са свим правом могу назвати и исповедањем (Псалми 103, 1; 104; 105; 106; по) душе пред Богом и духовним откривањем Бога души (Псалми 103,1; 104; 105; 106; 110).
Они који су Јеванђељем уведени у правилно самоосуђивање, смирено, понизно размишљају о себи: сматрају се непотребним слугама које нису испуниле назначење које је Искупитељ стекао и предодредио људима које је искупио. Одбацивање живота по јеванђелским заповестима и по учењу светих отаца самовољан живот, заснован на сопственом умовању, чак и ако је веома борбен или веома пристојан - има најштетнији утицај на правилно схватање хришћанства, чак и на догматску веру (1 Тим 1,19). То је сасвим јасно доказано карактером бесмислених заблуда и разврата, у које су упали сви одступници, сви јеретици и расколници. Уједно, поново се ослањајући на божанско Писмо и отачке списе, ми тврдимо да ум и срце који нису покајањем очишћени од страсти нису способни да постану причасници божанске благодати - тврдимо да они који сами стварају благодатна виђења и благодатна осећања, и њима ласкају себи и обмањују себе, упадају у самообману и демонску прелест. Неоспорно верујући у постојање благодатног дејства, дужни смо да исто толико верујемо у недостојност и неспособност човека да у страсном стању прими божанску благодат. Због тог двоструког убеђења, свецело, некористољубиво се погрузимо у делатност покајања, свесавршено се предавши и препустивши вољи и доброти Божијој. "У Богу нема неправде" - поучава преподобни Макарије Велики: "Бог неће оставити неиспуњено оно што је Он оставио Себи да испуни, када ми испунимо оно што смо ми дужни да испунимо.
Нема коментара:
Постави коментар