О милостињи
Старац Амвросије је знао да каже следеће о делима милосрђа: „Свети Димитрије Ростовски је писао: ако се човек попне до тебе на коњу, и преклиње те, дај му га. Нећеш бити одговоран како ће он користити твоју милостињу.“
И још: „Свети Јован Златоусти говори: почни са давањем сиротињи, са оним што ти није потребно, што само лежи около непотребно, онда ћеш бити у ситуацији да даш чак и више о сопственом трошку, а на крају ћеш бити спреман да даш све што имаш.“
Лењост и утученост
Досада је унук утучености (унинија) и кћер лењости. Да би је отерао, непрегни се у послу и немој бити лењ у молитвама: онда ће досада проћи и ревност ће доћи. А ако овом додаш смирење и трпљење, онда ћеш ослободити себе многих пропасти.“
Постављајући понекад себи, сопствено питање: „Зашто људи греше?“, Старац би одговарао: „Или из незнања шта треба да чине, а чега да се клоне; или ако знају, заборављају, а ако не заборављају, онда јер су лењи и постају мрачни, утучени.
Обрнуто: као што су људи веома лењи, када треба да се чине добра дела, тако веома често заборављају своју главну одговорност, служење Богу. Лењост и заборавност воде у изузетну безосећајност или незнање.
Ово су три људождера: униније или лењост, заборавност и незнање, због којих је цео људски род везан у окове неодлучности. После чега, следи нехат и неопрезност са свим мноштвом злих жеља.
Из тог разлога се молимо Царици Небеској: „Пресвета...“
О раздражљивости
Нико не би требао да оправдава своју раздражљивост, неком врстом болести, јер она долази из гордости. Према речима Светог Апостола Јакова: „јер гнев људски не чини правде Божије.“ Тако, да не би подлегао раздражљивости и гневу, не би требао да се журиш.“
О зависти и злоби
Старац је рекао: „Мораш себе приморавати, па и против своје воље, да чиниш неко добро, својим непријатељима и главно, да не тражиш освету, већ да будеш пажљив, да их не увредиш, наступом презира и понижења.“
Једна женаје питала: „Не схватам Баћушка, како ти не само, да се не љутиш на оне који говоре ружно о теби, већ настављаш да их волиш.“ На ово, Старац се дуго смејао и рекао: „Имаш младог сина. Да ли се љутиш на њега, када не каже, или не уради нешто како треба? Зар се не трудиш уместо тога, да сакријеш његове недостатке?“
О гордости
За многе, бити горд није ништа.
Из овог разлога је Старац испричао следећу причу: „Једна жена, током исповести, рекланје њеном духовном оцу да је она била горда особа. „На шта си поносна?“, упитао ју је, „да ли си славна?“ – „нисам,“ одговорила је – „добро, талентована?“ – „не“ – „добро онда, богата?“ – „не“ – „Хмммм... у том случају, можеш бити горда“, рекао је на крају.
О спољашњем и моралном напредовању
Једна од Баћушкиних духовних кћери, пренела му је следећа питања свог сина:
1. „Према Светом Писму, пре краја света, људско друштво се представља на најужаснији начин. Ово негира могућност постојаног напредовања човечанства. Да ли је могуће радити за добро човечанства, знајући пре тога, да нема никаквих средстава, која ће бити у стању да задобију крајње резултате моралчног усавршења људске расе, пре него свет нестане.“
2. „Одговорност Хришћанина је да чини добро и да се труди да то добро победи зло. На који начин, можемо покушати да покоримо зло добрим, знајући да ти напори неће бити овенчани успехом, и да ће на крају, зло победити?“
Одговор од Старца Амвросија: „Кажи свом сину: зло је већ побеђено, побеђено не напорима и снагом људских бића, већ Самим Господом Спаситељем, Сином Божијим, Исусом Христом, Који је из тог разлога сишао на Земљу са Небеса, оваплоћени, патио као човек и кроз Своју патњу на Крсту и Васкрсењем – уништивши силу зла и његов извор, ђавола, који је владао над људском расом – ослободио нас од ропстав ђаволу и греху, као што је Он Сам рекао: „Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сваку силу непријатељску, и ништа вам неће наудити.“ (Лука 10:19)
Сада је, кроз Свету Тајну Крштења и послушањем законима Писма, сваком делатном Хришћанину дана снага, да згази зло и твори добро, и осим оних који су немарни у чувању закона Божијих и углавном, оних који се добровољно покоравају греху, нико не може бити насилно поседнут злом. Жеља да се покори зло, сопственим снагама, зло које је већ побеђено Христовим доласком, показује мањак разумевања Хришћанских Тајни Цркве Православне. Она показује знаке људске гордости у самопоуздању, које жели да све учини својим снагама, не окрећући се ка Богу за помоћ, јер и Сам Христос говори: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јован 15:5)
Ти пишеш: „Свето Писмо говори да ће пре краја света, зло триумфовати над добрим, Писмо не наводи то нигде, већ само говори да ће се вера смањити, у последњим данима: „Али Син Човечији кад дође хоће ли наћи веру на земљи?“(Лука 18:8) и „И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих“ (Матеј 24:12). Док Апостол Павле говори да ће се пред Други Христов Долазак: „показати човек безакоња, син погибли, који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сести у цркви Божијој као Бог, показујући себе да је Бог.“ (2 Сол. 2:3-4), то јест, антихрист.
Међутим, такође се ту наводи да ће га Христос уништити: „дахом уста Својих“ и кроз Свој долазак, уништити га... Где то онда зло тријумфује над добрим? А и уопштено, све победе зла над добрим јесу привремене и замишљене.
Са друге стране, такође није у реду, изјавити да се човечанство на Земљи, стално побољшава. Прогрес или напредак је само, у спољашњим људским делима, у животним удобностима. На пример, користимо железничке пруге и телефон, који нису постојали раније; копа се угаљ, који је био сакривен у њедрима Земље, итд. У погледу Хришћанског морала, није било прогреса.
Кроз сва времена, било је увек људи – вођених истинском вером у Христа, који су следили истинско Хришћаснко учење у складу са Божијим Откривењем, које је Бог открио Својој Цркви, кроз Богонадахнуте Пророке и Апостоле – који су задобили високо узвишени Хришћански морал. Ови људи ће постојати, такође и у време Антихриста, и као што је писано, ради којих ће и време бити скраћено: „И да се они дани не скрате, нико не би остао; али избраних ради скратиће се дани они.“ (Матеј 24:22)
Духовно савршенство се на земљи задобија делимично, не човечанством групно, већ сваким верујућим појединачно, према мери испуњавања заповести Божијих и према мери смирености.
Коначно и потпуно савршенство се задобија на Небесима, у предстојећем бескрајном животу , према коме наш кратки живот на Земљи, служи као припрема. Он је сличан годинама, проведеним у малдости, у школама, које служе за припрему за будућу делатну активност. Ако би судбина човечанства била ограничена на ово земаљско постојање, ако би се за људско биће сев завршавало на Земљи, онда зашто ће: „земља и дела што су на њој изгореће.“ (2 Петр. 3:10). Без будућег, благословеног, бескрајног живота, наш земаљски боравак, био би штетан и несхватљив.
Жеља да се напорно ради за добро човечанства изгледа да је за дивљење, али је погрешно усмерена. Другим речима, свако жели да ради за добро ближњих, запостављајући или обраћајући врло мало пажње на неопходност, прво очишћења себе од греха, а онда бриге о другима.
Велики планови савремене генерације о великим активностима за добро целог човечанства, појављује се као неко, ко није завршио образовни курс, а жели да буде професор и предавач на универзитету. Међутим, са друге стране, мишљење да ако нисмо у стању да покренемо човечанство унапред, онда не треба да радимо уопште, је друга крајност. Сваки Хришћанин је обавезам да ради према својим могућностима и месту, за добро других, благовремено и по реду, и да су плодови нашег рада представљени Бог и Његовој вољи.
У закључку, рекао бих ово: саветуј сина, да се не меша спољашње људске напоре, са духовно-моралним. У спољашњим средствима и делом у наукама, нека налази напредак. Али у погелду Хришћаснког морала, понављам, свеопшти напредак човечанства је непостојећи и не може бити.
Свакоме ће бити суђено, према својим делима.
Нема коментара:
Постави коментар