NAJVIŠI STEPEN HRIŠĆANSKOG SAVRŠENSTVA SVETI MAKARIJE VELIKI

 7. NAJVIŠI STEPEN HRIŠĆANSKOG SAVRŠENSTVA

SVETI MAKARIJE VELIKI

POUKE SVETOG MAKARIJA
o hrišćanskom životu, izabrane iz njegovih besjeda

7. NAJVIŠI STEPEN HRIŠĆANSKOG SAVRŠENSTVA

267. Prorok Jezekilj saopstava o bozanstvenom i slavnom javljanju i vidjenju kome je bio svedok. On ga je opisao kao javljanje ispunjeno neizrecivim tajnama. Video je on na polju heruvimsku kolesnicu, cetiri duhovne zivotinje. Svaka je imala po jedno lice: jedna lava, druga orla, treca teleta i cetvrta coveka. Svaka je imala krila tako da je bilo nemoguce odrediti sta je prednja a sta zadnja strana. Pleca su im bila ispunjena ocima, i prsa takodje, i nije bilo mesta gde nije bilo ociju. Svaka zivotinja je imala po tri tocka, kao tocak u tocku, i u tocku je bio duh. Prorok je video nesto kao lik covekov, i njegovo podnozje je bilo safirno. Ta kolesnica je nosila Vladiku koji je sedeo. I zivotinje idjahu napred, ma gde On hocase. Pod krilima heruvima prorok vide nesto kao ruku coveciju koja ih podrzavase i nosase.

268. Istinito i nesumnjivo je bilo ono sto je prorok video u zanosu. Medjutim, vidjenje je ukazivalo na nesto drugo, predstavljalo praobraz neceg tajanstvenog i bozanskog, neku tajnu sakrivenu od pokolenja i javljenu u poslednja vremena, prilikom dolaska Hristovog. Prorok je sagledavao tajnu duse koja ima da primi Gospoda svoga i da postane presto Njegove slave. Dusa koju je Duh pripremio sebi za staniste i obitelj, koju je udostojio pricesca Svojom svetloscu i obasjao krasotom neizrecive slave Svoje, sva postaje svetlost, sva – lice, sva – oko. U njoj nema ni jednog dela bez duhovnih ociju svetlosti, tj. nema nicega mracnog. Ona je u potpunosti postala svetlost i duh, sva se ispunila ocima, te nema nikakvu zadnju stranu, nego odasvud ima lice zato sto je na nju sisla i na njoj prebiva neizreciva krasota slave Hristove Svetlosti. Kao sto je sunce sa svih strana isto, kao sto nema ni jedan poslednji ili nedovoljni deo, vec se sastoji iz jednakih delova, i sve u potpunosti blista svetloscu, sve jeste svetlost, i kao sto je oganj, tj. sama svetlost ognja celovita i nema u njoj ni prvog ni poslednjeg, ni veceg ni manjeg – tako i dusa koja je savrseno obasjana neizrecivom krasotom slave svetlosti od lica Hristovog, koja je savrseno stupila u opstenje sa Duhom Svetim, i koja se udostojila da postane staniste i presto Boziji, sva postaje oko, sva svetlost, sva lice, sva slava, sva duh, kao sto ju je pripremio, ustrojio i duhovnom lepotom ukrasio Hristos, koji je i nosi, i vodi, i podrzava i pridrzava. Jer, receno je da je ruka covecija bila ispod heruvima (Jez.1,8). Sam Hristos je nosi i vodi.

269. Cetiri zivotinje koje su nosile kolesnicu simvolizuju vladalacke pomisli (tj. sile) duse. Kao sto orao caruje nad pticama, lav nad divljim zverinjem, vo nad krotkim zivotinjama, a covek nad svom tvari, tako i u dusi postoje carske pomisli, tj. volja, savest, um i sposobnost ljubavi (tj. osecanje). One upravljaju dusevnom kolesnicom; na njima pociva Bog. Na drugi nacin, one mogu da se objasne i kao nebeska Crkva svetih. Kao sto prorok govori da je visina zivotinja bila ogromna, da su bile prepune ociju, da niko nije mogao da obuhvati broj ociju, kao, (uostalom), ni visinu, zato sto o tome nije dato poznanje; kao sto svako moze da vidi zvezde na nebu i da im se divi, ali niko ne moze da sazna njihov broj – tako i u nebesku Crkvu svetih moze da udje i da se u njoj nasladjuje svako ko zeli da se podvizava, premda ne moze da sazna i obuhvati broj svetih, jer to pripada jedinome Bogu. Onaj koji sedi na kolesnici i na prestolu sveocitih zivotinja, ili u svakoj dusi koja je postala Njegov presto i staniste, koja je postala oko i svetlost – putuje i nosen je sedeci na njoj, upravlja uzdama duha, krmaneci kako sam zna. Kao sto duhovne zivotinje nisu hodile po svojoj volji, vec gde je hteo i znao Onaj ko je na njima sedeo i upravljao, tako i ovde On sam upravlja i vodi, ukazujuci put Duhom Svojim. Prema tome, dusa ne moze po svojoj volji da se uzdigne na nebo, vec je Bog, odbacivsi telo, usmerava da mislju stremi na nebo. I opet, kad mu je ugodno, ona hodi u telu i u pomislima, i po Njegovoj volji prelazi ka zemaljskim predelima, gde joj On pokazuje otkrivenja i tajne. O, prevashodnog li, blagog, jedinog i istinitog Vodica! Na isti nacin ce se tela proslaviti pri vaskrsenju, dok se dusa jos ovde proslavlja, sjedinjujuci se sa Duhom.

270. Sam Gospod je apostolima rekao da duse pravednika postaju svetlost: Vi ste svetlost svetu(Mt.5,14). Nacinivsi ih svetloscu, On im naredjuje da se preko njih prosveti svet: Niti se uzize svetiljka i mece pod sud nego na svecnjak, te svetli svima koji su u kuci. Tako da se svetli svetlost vasa pred ljudima (Mt. 5,15-16). To znaci: ne skrivajte dar koji ste primili od mene, vec ga prenosite na sve koji zele. I jos: Svetiljka telu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve ce telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve ce telo tvoje tamno biti. Ako je, dakle, svetlost koja je u tebi tama, kolika je tek tama (Mt. 6,22-23). Oci su svetlost telu. Kad su one zdrave, sve telo je osvetljeno. Kada, pak, nesto padne u oci i one se pomrace, sve telo se nadje u tami. Tako su i apostoli postavljeni da budu oci i svetlost celom svetu. Zapovedajuci, Gospod im je rekao: “Ukoliko vi, koji ste svetlost svetu, istrajete i ne skrenete, citavo telo sveta ce se prosvetiti. A ukoliko se vi, koji ste svetlost sveta, pomracite, sta ce tek biti sa tamom, tj. sa svetom?” Tako su apostoli, postavsi svetlost, posluzili kao svetlost za verne, prosvetivsi im srca nebeskom svetloscu Duha kojom su sami bili prosveceni.

271. Oni koji su sa sebe svukli starog i zemnog coveka, i sa kojih je Hristos svukao odecu carstva tame, oblace se u novog i nebeskog coveka Isusa Hrista. Gospod ih oblaci u odecu Carstva neizrecive svetlosti, u odecu vere, nade, ljubavi, radosti, mira, milosrdja, blagosti i u sva ostala bozanska i zivotvorna ruha svetlosti, zivota i neizrecivog pokoja. Bog je ljubav, radost, mir, blagost, milosrdje. I novi covek postaje sve to po blagodati.

272. Udostojivsi se da dodju do mere savrsenstva i da postanu bliski Caru, savrseni Hriscani se svagda posvecuju na dar Krstu Hristovom. Kao sto je (u vreme) proroka najvecu cast imalo pomazanje, stoga sto su pomazanici postajali proroci i carevi, tako i sada duhovni ljudi, koji se pomazuju nebeskim pomazanjem, postaju Hriscani po blagodati, kako bi bili carevi i proroci nebeskih tajni. Oni su i sinovi, i gospoda, i bogovi, njih vezuju, odvode u zarobljenistvo, obaraju, raspinju, posvecuju na dar. Kad je pomazanje jelejem koji dobijamo od zemaljskog rastinja, od vidljivog drveca, imalo silu da su pomazani bespogovorno dobijali dostojanstvo (jer, svi su priznavali da su oni postavljeni za cara: pomazani David se odmah podvrgao gonjenju i nevoljama, da bi kroz sedam godina postao car), sta tek [da kazemo] za one ciji se um i unutarnji covek pomazuju osvecujucim i radostotvornim, nebeskim i duhovnim jelejem radovanja, koji primaju pecat onog netruleznog Carstva i vecne sile, zalog Duha, samog Duha Svetog i Utesitelja (shvati da Utesitelj i tesi i ispunjava radoscu one koji su u nevoljama).

273. Oni koji se pomazuju jelejem nebeskog rastinja, drveta zivota – Isusa Hrista, udostojavaju se da dodju do mere savrsenstva, tj. Carstva i usinovljenja, tako da, iako se jos nalaze u ovom svetu, vec postaju tajnici nebeskog Cara, imajuci smelost pred Svedrziteljem, i ulazeci u Njegov dvorac, gde su andjeli i duhovi svetih. Jer, iako jos nisu obreli savrseno nasledje koje im je pripremljeno u onom veku, oni se zalogom koji su primili ovde vec uveravaju o vencu i Carstvu. Imajuci obilje i smelost Duha, njima nije cudno sto ce carevati sa Hristom? Zbog cega? Zato sto su jos u telu imali osecaj one sladosti i dejstvo one sile.

274. Pri kraju sveta, kada ovog svoda bude nestalo, pravednici ce vec ziveti u Carstvu, u svetlosti i slavi, ne gledajuci nista drugo osim Hrista, koji svagda prebiva u slavi sa desne strane Oca. Tako i oni koji su jos ovde zahvaceni i zarobljeni za onaj vek, gledaju sve tamosnje lepote i divote. Jer mi, jos dok zivimo na zemlji, imamo svoj zivot na nebesima kao stanovnici i zitelji onoga sveta po umu i po unutarnjem coveku. Kao sto vidljivo oko, ako je cisto, uvek jasno vidi sunce, tako i um koji se savrseno ocistio uvek vidi slavu svetlosti Hristove, prebivajuci sa Gospodom dan i noc, kao sto telo Gospodnje, sjedinivsi se sa Bozanstvom, svagda prebiva sa Duhom Svetim. Ipak, ljudi ne dolaze odjednom u tu meru, vec uz veliki trud, nevolju i veliki podvig.

275. Kao sto je Gospod ostavio svako nacalstvo i vlast, obukavsi se u telo, tako se i Hriscani oblace u Duha Svetog i borave u spokojstvu. Ako im i dolazi borba spolja, ako ih i napada satana, oni su unutra ogradjeni silom Gospodnjom i ne uznemiravaju se. Da li je on ista naskodio Gospodu kada ga je cetrdeset dana iskusavao u pustinji i kada je spolja prilazio Njegovom telu? U tom telu je bio Bog. Tako i Hriscani, premda se iskusavaju spolja, unutra ostaju ispunjeni (silom) Bozanstva i ne trpe nikakvu stetu. Ko je dospeo do takve mere, pristupio je savrsenoj ljubavi Hristovoj i punoci Bozanstva. Onaj, pak, ko nije takav, jos unutra vodi borbu. Cas se uspokojava u molitvi, cas se nalazi u nevolji i borbi. Jer, tako je ugodno Gospodu. Dokje covek jos mladenac, Gospod ga vodi kroz borbu. Unutra kao da se pojavljuju dva lica – svetlost i tama, spokojstvo i borba; cas se u spokojstvu moli, cas se nalazi u smucenju.

276. Ne cujes li sta govori Pavle? Ako imam sve darove,i ako predam telo svoje da se sazeze… ako jezike… andjeoske govorim, a ljubavi nemam… nista mi ne koristi(1.Kor.13,1-3). Jer, ovi darovi samo privode ka savrsenstvu. Oni koji su ih dostigli, premda se [nalaze] u svetlosti, ipak su jos mladenci. Mnogi od bratije su dostizali do ovoga stepena, sticali darove isceljenja, otkrivenja i prorostva. Medjutim, posto nisu dospeli do savrsene ljubavi, koja je sveza savrsenstva (Kol.3,14), na njih se podizala borba i oni su, postavsi nemarni, [najzad] padali. Ko, medjutim, dostize do savrsene ljubavi, vec postaje suzanj i zarobljenik blagodati. Ko se, pak, postepeno priblizava savrsenoj meri ljubavi, ali jos nije postao njen suzanj, jos uvek [nije slobodan] od straha, buduci da mu preti borba i pad. I ukoliko se ne ogradi, oborice ga satana.

277. Svako treba da zna da postoje oci koje su jos dublje od ovih ociju, i sluh koji je jos dublji od ovog sluha. I kao sto ove oci vide culno, i prepoznaju lice prijatelja ili voljenoga, tako i oci dostojne i verne duse, prosvecene bozanskom svetloscu, vide i prepoznaju istinskog Prijatelja, najsladjeg i mnogozeljenog Zenika – Gospoda, cim se dusa ozari Duhom kome se klanjamo. Misleno gledajuci zeljenu i jedino neizrecivu lepotu, dusa se ranjava bozanstvenom ljubavlju, okrece se ka svim duhovnim vrlinama i stice neizmernu i neiscrpnu ljubav ka Gospodu za kojim zudi.

278. U senci Zakona koji je dat preko Mojsija, Bog je naredio da svi u subotu pocivaju i da niko ne radi. To je bio obraz i senka istinske subote, koju Gospod dariva dusi. Jer, dusa, koja se udostojila da se izbavi od sramnih i necistih pomisli, subotuje istinsku subotu, i pociva istinskim pokojem, ostajuci ispraznjena i slobodna od svih mracnih dela. Tamo, naime, u prvobitnoj suboti, [ljudi] su pocivali telesno, ali su im duse bile svezane lukavstvom i porocima. Ova, pak, istinska subota jeste istinski pokoj duse, koja je prazna i cista od satanskih pomisli, pocivajuci u vecnom Gospodnjem pokoju i radosti.

279. Gospod coveka priziva na pokoj govoreci: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja cu vas odmoriti(Mt. 11,28). Duse koje se pokoravaju i prilaze, On uspokojava od tih teskih, bremenitih i necistih pomisli. One se isprazuju od svakog bezakonja, subotuju istinsku, ugodnu i svetu subotu, praznuju duhovni praznik neizrecive radosti i veselja, cistim srcem vrse cisto i bogougodno sluzenje. To je istinska i svetla subota. Zbog toga i mi molimo Boga da nam da da udjemo u taj pocinak, da se ispraznimo od sramnih, lukavih i sujetnih pomisli, te da dodjemo do mogucnosti da mu sluzimo cistim srcem i da praznujemo praznik Duha Svetog. Blazen je onaj ko udje u ovaj pocinak.

280. Bog ukazuje milost dusi koja se prilepljuje uz Njega, ljubi je, prilazi joj i sam se prilepljuje uz nju. Njen razum vec neprestano prebiva u blagodati Gospodnjoj. Tada dusa i Gospod postaju jedan duh, jedno jedinstvo, jedan razum. Telo duse ostaje na zemlji, a [njen um] u potpunosti zivi u nebeskom Jerusalimu, ushodeci do treceg neba, prilepljujuci se uz Gospoda i sluzeci mu.

281. Onaj koji u nebeskom gradu sedi na prestolu Velicanstva na visinama sav prebiva sa dusom u njenom telu. Jer, On je njen obraz polozio gore, u nebeskom gradu svetih – u Jerusalimu, dok je sopstveni Obraz neizrecive svetlosti Svoga Bozanstva polozio u njenom telu. On joj sluzi u gradu tela, a ona Njemu sluzi u nebeskom gradu. Dusa je Njega nasledila na nebesima, a On je nju prihvatio kao nasledje na zemlji. Jer, Gospod postaje nasledje duse, i dusa nasledje Gospoda. Misao i um cak i pomracenih gresnika mogu biti veoma daleko od tela, mogu da imaju silu da u jednom trenu vremena prolaze velika prostranstva, da prohode udaljene zemlje. Cesto im je telo prostrto na zemlji, a misao im sa druge strane boravi sa ljubljenim ili sa ljubljenom, i sebe posmatra kao da tamo zivi. Ako je dusa gresnika tako laka i brzopokretna, i ako za njen um nema smetnji da se nalazi na udaljenim mestima, kako je tek sa dusom sa koje je spalo pokrivalo tame silom Duha Svetog, cije su umne oci prosvecene nebeskom svetloscu, i koja je potpuno izbavljena od bescasnih strasti, postavsi cista po blagodati. Ona svecelo sluzi Gospodu duhom, a svecelo i telom. Ona se toliko rasprostire mislju da biva svagde gde hoce i kada hoce, sluzeci Hristu.

282. To govori i apostol: Da biste… mogli razumeti sa svima svetima sta je sirina i duzina, i dubina i visina, i poznati ljubav Hristovu koja prevazilazi svaki razum, da biste se ispunili svakom punotom Bozijom (Ef.3,18). Razmatraj neispitljive tajne duse sa koje Gospod skida tamu koja je obuzela i otkriva joj se sam; kako siri i rasprostire misli njenog uma i u sirinu, i u duzinu, i u dubinu, i u visinu sve vidljive i nevidljive tvari.